Прву књигу Чарлса Буковског коју сам купио носила је име Приче о обичном лудилу. Била је то заправо збирка прича, што је наслов и сугерисао. Имао сам 16 година и у тим тренуцима ме Набоков-и, Хемингвеј-и и Фицџералд-и овога света још увек нису привлачили. Међутим, секс, алкохол и жене јесу. Наслов књиге је био и те како прикладан, иако није било ничег ‘обичног’ у лудилу покојног писца и песника. Убрзо након што сам кренуо да читам ту збирку, Буковски је већ постао један од мојих омиљених писаца. Сурова и бескомпромисна искреност са којом је приповедао, био он у праву или не, слагао се ја са његовим ставовима или не, задивила ме је. За некога коме је до тада један од омиљених писаца био Марко Видојковић, ‘проналазак’ Буковског је био велики тренутак за мене и мој још увек релативно неразвијени књижевни укус. Од тада до данас сам прочитао заиста велики број прича, књига и песама разноразних писаца. Међутим, ја сам свакако закључио да је Чарлс Буковски једина особа која има тај невероватан дар да иако ме натера да се запитам ’О чему прича овај човек, да ли је он нормалан?’ могу да извучем једну реченицу која би ми одзвањала у глави данима након што сам је прочитао. Рећи да ми је променио живот би можда било превише, међутим нешто у мени је дефинитивно било другачије након што сам га ’открио’. Мој поглед на то шта би књижевност требало да буде и на то шта књижевност не би требало да буде се тада променио. Тада сам схватио да уметност заиста нема, нити би икада требала да има границе. Тада сам схватио да је истина оно што је најбитније. А ретко ко је био искренији од њега.
У сваком случају, та брутална искреност, пиће, жене, трава, трке коња, јефтини хотели, усрани послови, секс, Лос Анђелес, Холивуд, барови и шанкови, ствари су које адекватно описују стил и тематику Чарлса Буковског. Ово су неке поуке које сам ја успео да извучем из његових романа, прича и песама:
Ако хоћеш да будеш писац битно је да понекад нешто и напишеш.
Пиво је увек добро решење… држи се пива.
Спавај до подне.
Ако можеш да живиш свој живот, а да не пишеш, онда га живи и немој писати. Апсолутно није вредно тога, а и писање ти је вероватно срање.
Ако се икад нађеш у јефтиној хотелској соби са проститутком од 110 килограма велике су шансе да ће кревет да ти пукне, а ти нећеш имати лову за поправку.
Једино сам себи можеш да убијеш креативност. Све друго је изговор.
Живот је у ствари једна репетативна шљака.
У случају да хоћеш себи да улепшаш ту шљаку онда пиј, имај секс кад год стигнеш и пре свега немој да заборавиш да се смејеш.
Сви ми имамо неку врсту лудила у себи. Неки више, неки мање. Код некога може да се примети, а код некога не.
Ако уђеш у бар седи за шанк.
Сви уметници су фолиранти.
Читај Кафку, он није.
Свака политичка битка је одавно изгубљена.
Сви ми тугујемо, били ми тога свесни или не.
Боље постати познат икад, него никад.
Некад је лепо бити у друштву, а некад је неопходно бити сам.
Ако имаш мамурлук попиј пар пива… проћи ће.
Сваки хетеросексуални мушкарац ће кад тад да се сусретне са женом која је ће за њега бити фатална.
Ако си искрен првенствено са собом, па онда са публиком, та уметност може да буде много ствари али никада неће моћи да буде лоша.
Ако желите да живите колико толико здрав и нормалан живот, и успут да сачувате ваш разум, немојте слушати савете Чарлса Буковског.
То би било то од једног од најбољих америчких и светских песника 20. века. Написао бих почивај у миру Чарлс, међутим није живео у миру, зашто би почивао у њему? Питам се да ли би се сложио са мојом листом, међутим, сигуран сам да би одговор био једно кратко и намрштено ’не, мали, не слажем се’. Али можда и најважнију лекцију коју сам научио од Чарлса Буковског јесте да мислим својом главом и да формирам своје мишљење.
Аутор: Матија Павићевић
Чланак, уз дозволу посједника сајта, преузет са https://casopiskult.com/kult/carte-diem/dvadeset-stvari-koje-sam-naucio-citajuci-carlsa-bukovskog/