Телефон је зазвонио. Црни апарат, до малоприје тих попут пиштоља у футроли, ненаметљив и непримјетан, иначе коришћен само за локалне позиве, сада се оглашавао пригушеним звуком аутоматика са пригушивачем. Подигао сам слушалицу са постоља, принијео је устима и промумлао у њу једно: ,,Да?”
Већ сам се на прву његову ријеч био сав најежио. ,,Здраво, Мајк”, рекао је. Његов тон је био све само не љубазан.
Удахнуо сам дубоко. ,,Здраво, Пате.”
Тренутак је оклијевао. ,,Неко је ранио Маркоса.”
,,Проклетство”, промрсих кроз стиснуте зубе.
Пат Чејмберс је знао шта мислим и дао ми је времена да се средим. Наш стари пријатељ Маркос Дули. Били смо његови дужници још из рата кад нас је на фору извукао из униформи и вратио међу цивиле. Потом смо се разишли. Судба клета. Пат је ипак остао у униформи али оној њујоршке полиције. Срео бих га само кад бих ишао у централу продуживати своју детективску дозволу за ношење оружја. Маркос је био лумпенпролетер а сад је рањен.
,,Шта се десило, Пате?”
,,Неко је провалио и упуцао га у мошње.”
,,Знаш ли ко?”
,,Још не. Ипак имамо осумњиченог.”
,,Неко кога знам?”
,,Уземљио си му брата. Уго Понти.”
Питање је било глупо али сам га ипак поставио. ,,Како је он?”
,,Умире. Жели те видјети.”
,,Долазим.”
*
Пат ми је олакшао ствар. Детектив у цивилу којег сам препознао, срео ме је испред Белави болнице и увео ме унутра.
Окренуо сам кваку, ушао и затворио врата иза себе.
Унутра је било као у гасној комори. Нешто тешко је висило у ваздуху. Свјетлост је долазила од инструмент табле иза кревета која је сијала блиједо наранџастим сјајем. Смрт се могла намирисати.
Кад су ми се очи навикле на мрак собе угледао сам наборан покривач. Тихо сам опколио лежај и стао поред њега и гледао доље у Маркоса са рупом из које је цурио живот. Дисао је скоро бешумно, бол од ране је био загушен тоном наркотика.
Док сам тражио најпогоднији начин да га пробудим, Маркос као да је осјетио туђе присуство, и отворио је уз велики напор очи, те послије лутања по соби усредсредио поглед на мене. ,,Стигао си, а?”
,,За тебе све, Дули. Ниси звао Пата?”
,,Он није змија твоје марке.”
,,Дај –” кренух рећи, али ме он пресјече одмахивањем главе.
,,Мајк… ти си ђубре. Ти си… гад. Радиш грозне ствари. Пат није попут тебе.”
,,Он је дрот, Маркосе.”
,,Аха.” Лако се закашљао на шта му се лице згрчило од бола. Моје очи су се сад већ биле скоро потпуно навикле на мрак и јасно сам га видио. Године га нису штедјеле а ово упуцавање га је психички докусурило. Сат је откуцавао у његовим очима. Обојица смо то знали. Био је спреман за уписивање свог имена у књигу гостију хотела ,,Пакао”. Хтио ме је опет погледати и једва је пронашао моје очи. ,,Мајк… сјећаш ли се Дон Анђела?”
Помислио сам да се почео губити у прошлости. Дон Анђело је био мртав већ 20 година. У деведесетој и некој умро је мирно у свом стану у Бруклину, окружен својом правом породицом. Његова друга породица била је стоструко већа, раширила се преко Источне обале, области коју је дон сматрао својим реоном.
,,Наравно, Дули. Шта с њим?” Његово лице се затегло и срам је заиграо у његовим очима. Направио је дугу паузу прије него што је рекао: ,,Радио сам за њега, Мајк.”
У то је било тешко повјеровати.
,,Дули,” упитао сам га, ,,какву врсту посла си ти могао обављати за Мафију? Ниси револвераш. Никад се ниси мијешао у незаконите послове.”
Подигао је руку и ја сам престао причати. ,,Била је…то другачија… врста посла.” Мој мирни климоглав га је питао и он је одговорио. ,,Знаш ли да… сам једном годишње купио… од свију…” тражио је ријечи и најзад рекао, ,,порез за сарадњу породица?”
,,Велики је то плијен,” рекох.
,,Мајк”, рекао је с нотом поноса, ,,немаш представу колики.”
,,На шта циљаш, Дули?” Његове, сада нејаке, груди су напеле покривач кад је дубоко удахнуо; његове очи би се затвориле кад год би грч попустио. Погледао је у плафон. Уста су му се једва помјерала.
,,Мајк, сјећаш ли се кад су балавци покушали преузети… породични посао?”
,,Аха. Срећа па нису успјели.”
,,Не… нису тада.” Усисао је још један велики клобук ваздуха. ,,Али су забринули донове.”
,,На шта тачно циљаш, Дули?” Опет је захрипао, али овај пут од задовољства. ,,Они… њихова дјеца… све су упропастили… Неки донови су своје синове послали на колеџ. Они други су своје… увели у посао… и тако им га полагано предавали.”
,,Донови нису глупи,” прекинуо сам га.
,,Компјутери су их направили глупима,” проциједи Дули.
,,Компјутери?”
,,Они су научили… како их користити… у колеџу. Нису хтјели чекати. Они су хтјели све одмах… и дочепали су се свега. А сада ћути и не прекидај ме док не завршим.”
,,Не волим кад ми неко савјетује да завежем,” рекох са лажном огорченошћу. Насмијешио сам му се ,,Али сад ћу ћутати.”
,,Добро. Само ћути… и слушај. Стари донови… нису махнито трошили своје богатство. Трошили су га тек толико да другима не дјелују да су шворц. Већина је животарила у биједном смјештају, њихове жене су биле и чистачице и куварице. Дјеца… она лоша… нису знала гдје донови држе лову.” Почео је дахтати у неприродном ритму и то ми се није свидјело, али није било начина да му помогнем. ,,То је било кад… су дошли по мене.”
Мала црвена лампица засвијетлила је на плочи иза његове главе. Двије секунде је жмикала и престала. Нико није ушао, па сам је игнорисао.
Рекао је: ,,Нико стварно не зна… како су то урадили. Готовину и драгоцјености су пребацивале различите екипе тако да нико није знао одакле која долази и куда они, у ствари, иду. Изузев посљедње екипе.
,,Шта се десило с њом?”
,,Као у вријеме гусара. Костури су им и даље тамо. Кад посао… заврше… и они су завршили.” Завртио је очима опет према мени. ,,А сад опет ућути… може?”
Климнуо сам потврдно главом.
,,Сав њихов прљави новац… био је у готовини. Уновчили су све што су имали и претворили у доларе. Извукли су све са својих рачуна у Швајцарској, са Бахама, Кајмана. Новац је још увијек притицао од коцке, дроге и тога сличног… срање, знаш?” Климнуо сам опет. ,,Ту су се зезнули… свјежа лова. Повучени… повучени новац је био ту али је капитал испарио.”
,,Кад су сазнали то?”
,,Прије годину, можда. Компјутер је то смислио. У почетку… су мислили да је… грешка. Кад је машина рекла да је то немогуће, онда су… помислили да су опељешени. Усијане главе су начисто пошизиле.”
Имало је смисла. Дошло је до немира међу вишим инстанцама братије из подземља прије пар година. ,,Донови су били исувише стари. Помрли су… сви… као природним путем. Знаш, од капи, инфаркта или пада низ степенице”, проциједио је Дули.
,,Сјећам се тога. Каква је то дивна групна сахрана била!”
Гледао сам дрито у Дулија и он је савршено знао шта мислим.
,,Ја сам… радио за Лоренца Понтија, Мајк. Понти… је био у сјенци. Био је бржи од дјеце… тај тип је увијек предњачио.”
,,Да ли је био умијешан и у смрт маторих мумија?”, упитао сам га.
,,Врага није, Мајк, они нису… умрли тек тако. Они су убијени. Сви, сем Понтија. И кад је отишао тамо није било више ни једног дона… само млади фолиранти који су режали једни на друге зато што им се насљедство измакло. Пуф! Само… тако.” Покушао је пуцнути прстима али није имао довољно снаге чак ни за то.
,,Дули, да ли Лоренцо Понти зна гдје су залихе сакривене?”
,,Он мисли да зна.”
,,Неко га је вагн’о?”
,,Ја”, признао је Дули. ,,Ја сам… га вагн’о. Замијенио сам путоказе… прави бацио у јарак… и тако замаскирао траг.”
Изненади га чиста, сирова бол. Све му се огледало на лицу. Нисам хтио али добио сам мјесто у ложи арене у којој је мој друг губио битку са Смрћу. Леђа му се у луку повише под покривачем. Улазио је у тунел за пакао. Није ни покушао прикрити страх.
,,Колико још имам, Мајк?”
,,Још који минут, фрајеру” рекао сам. ,,Још мало. Доце сигурно мисле да је боље да умреш у самоћи. Рачунају да ће ти тако бити лакше.”
Кратко се осмијехнуо и као да му је тај смијешак донио олакшање. ,,Слушај ме,” рекао је. ,,Шта би урадио… кад би имао… 89 милијади?”
,,Купио нови ауто,” одговорио сам му.
,,Рекао сам… 89 милијарди, Мајк.” Духовитост која ми је наврла, зауставила се на уснама. Његове очи су ме сада чисто гледале и ја сам прогутао кнедлу од муке.
Успорио сам темпо причања. ,,Само Влада има толику лову, Дули.”
,,То је тачно,” сложио се. ,,Ако је Влада поштена. Ако има грађане, порезе и војнике и више новца од било кога… незамисливо више.”
Кад сам се намрштио на њега, знао је да сам схватио поруку. Није ми хтио причати не зато што није имао шта рећи већ зато што није имао више времена. ,,Они имају 89 милијарди, Мајк. Милијарди, схваташ ли? Ја знам гдје се налазе. Они не.” Прије него што сам стигао рећи било шта, видио сам да је искра почела нестајати.
Глас му је постао зачуђујуће мекан. Ријечима је искључио тон значаја па сам се нагнуо напријед да бих га боље чуо. Рекао је, ,,Ти можеш… пронаћи… то мјесто.” Очи му се нису никад заклопиле. Једноставно су одумрле.
*
Гурнуо сам врата своје детективске агенције. Велда је сједила за својим столом. С брадом у рукама, нехајно ме осмотрила.
,,Претпостављам да бих требао рећи ‘Добар дан’ или пољубити те”, рекао сам.
Дрско ме погледала и показала на моје одаје. ,,Муријаш ти је унутра.”
Пришао сам јој и пољубио је у чело а онда ушао у канцеларију. Пат Чејмберс се удобно завалио у мој меки, велики наслоњач, ставио ноге преко радног стола и полуотворене фиоке. Сам се послужио Милером из фриза. Понашао се исувише домаћински за мој укус.
,,Пиво је намијењено клијентима”, рекао сам му.
,,Ох. Намјераваш ли ми рећи како прође код Дулија?”
Повукао сам столицу све до зида и сјео. ,,Умро је практично на мојим рукама, Пате. Није имао никога више?”
,,Знао си Дулија. Био је самотњак. Питам се зашто није звао и мене.
Пар секунди ћутања пресјекао сам питањем: ,,Стварно желиш знати зашто?”.
Спустио је пиво на мој подсјетник и зачкиљио у мене. ,,Наравски!”, грмнуо је. ,,Пакла му, послије свега што смо прошли заједно, ти мислиш…”
,,Дули је мислио да си исувише мекан.”
,,За шта?”
,,За оно што мора бити сређено,” рекао сам му. Сједио сам и проучавао свог пајду. Пат Чејмберс, шеф одјела за убиства. Паметан, промућуран, високообразован, одлично обучен за посао инспектора. Имао је петљу али не и да убије. Грижа савјести би га докрајчила, ето шта је Дули мислио. Није било шансе да му кажем шта ми је Дули рекао на самрти.
Пат подиже лименку и испразни је у два гутљаја. Није било ничег другог у корпи за отпатке испод стола па је лименка направила јак звекет својим падом на њено дно. ,,Желио је видјети тебе да би ти могао рећи којег то лика мораш прописно удесити као што су њега,” ишао је дрито у кост, није околишио.
,,Отприлике,” нисам му хтио муљати.
,,Много се прича на улици о томе ко је збрисао Ази Понтија, Мајк.”
,,Ја сам упуцао смрада. Дао сам му посљедњи помаз 45-ицом.”
,,Тако сам и мислио,”, рекао ми је Пат, ”али да сам на твом мјесту, задржао бих то за себе и не би’ се хвалисао около.”
,,Хм… да. Него,” упитао сам, ,,колики би замотуљак био потребан за милион у стоткама?”
Поледао ме је, несигуран у то да ли тјерам шегу с њим, иако су моје очи твориле озбиљан израз лица.
,,Велика картонска кутија, величине кутије од веш машине.”
,,Онда би за милијарду било потребно хиљаду таквих кутија.”
Пат је гледао збуњено. ,,Да, што?”
Искористио сам мању цифру због лакшег рачунања. ,,Па колико би онда било мјесто на којем би се могло ставити 80 000 таквих кутија?”
,,Неко ванредно велико стовариште?”
,,То сам и ја помислио”, нацерио сам му се и рекао, ,,Шта би ти урадио са толиким смотком, Пате?”
,,Купио би’ нови ауто,” зарежао је.
,,Тако сам и мислио,” задовољно сам промрмљао.
Наставиће се
Превео са енглеског:
Милан Милошевић
Мики Спилејн (1918-2006), амерички писац и глумац, планетарно познат по својој креацији – детективу Мајку Хамеру, најмлађи је из пантеона hard-boiled школе. Честа оспоравања његовог списатељског талента од стране књижевне критике, сировост приступа теми те брутални и опсцени описи нису условили његову популарност. Читаност и продаја његових романа га сврставају у најзначајније америчке писце 20. вијека.