Он оличава цео један низ просвећених и школованих Срба који су прекинули са идејама и веровањима прошлости, прилагодили се времену и средини у којој су живели и, ослободивши свој дух, међу Србима радили на ширењу оних истих ослободитељских идеја здравог разума и критичне филозофије које су обнављале духовни живот старе Европе.¹ Овом реченицом је наш прослављени критик Јован Скерлић обухватио појаву Јована Мушкатировића (17? – 1809) и његов храбар искорак у мисији просвјећивања простог пука ,,горњих земаља”. Изузев Доситејевог, успјех осталих родољуба са сличним задатком је био занемарљив. Разлог томе лежи највјероватније у проповједничкој ноти просвјетитељских списа које наш народ, потпуно непријемчив за ,,сољење памети”, није подносио.
У пуном бјелина животопису Јована Мушкатировића, сем података да је био први Србин адвокат у Хабзбуршкој монархији а потом и заступник фрушкогорских манастира те сенатор Пеште, не налазимо довољан број информација о овом ,,истинољубитељу и општег добра и ползе желатељу” (како га називају у својим хвалоспјевима његови ,,љубезници” Атанасије Секереш и Доситеј Обрадовић). Цијењен у свом вијеку као сакупљач народних умотворина и аутор Причти, збирке пословица, анегдота и пригодних причица која је доживјела чак два издања, заборавља се на Мушкатировићев допринос на пољу просвјећивања тј. покушају сузбијања несувисле народне мисли и празновјерице међу истима.
Као припадник ,,Доситејеве свите”, својим рационалистичким размишљањем и слијепим слијеђењем доктрине ,,великог мужа Ерасмуса Ротердамуса”, Јован Мушкатировић списом Краткое размышленїе о праздници (1789) покушао је оправдати то што ,,мудри законодавци празднике умаљавају и умалити морају”. Мјере које су државне власти преузеле против силних празника у православној цркви тј. покушале их свести на разумну бројку (са 220 на 20 нерадних дана), изгледале су сујевјерном српском живљу с неразвијеном свијешћу о друштвеном привређивању, као чин раван унијаћењу. Обећање цара Леополда I Србима да ће поштовати њихов календар празниковања његови насљедници су морали погазити, како због привредних разлога тако и због избјегавања несугласица са осталим народима у Монархији. Кад су незадовољни укидањем протежирања, Срби почели физички насртати на своје немоћне представнике, Мушкатировић је са својим Размышленїе-ем покушао умирити словенску разузданост својих сународника и разјаснити им да су под ударом празновјерице почели грдити своју вјеру а нерадом се удаљили од правог Христовог учења јер сва православна браћа раде недјељом. На жалост, разлози за оповргавање попут тога да се у Русији не ради само 17 дана годишње или тога да празниковање није установљено ни Христовом рјечју или Светим писмом, нису били довољно јаки за духом лијену паству. Све се завршило на томе да је аутор овог чланка на исквареном славјаносрпском био проказан као ,,агент двора” а штампар тужен од стране црквених достојанственика за пуштање у јавност овог светогрдног указа.
Поучен искуством с Размышленїе-ем, своју другу просвјетитељску посланицу Мушкатировић није потписао. Расуждéнїю в постахъ (1794) није изазвала ништа мање хајке на свој садржај од претходнице јој. Јасан став да спартански постови од 200 дана у години морају бити сведени на хришћанину подношљиву мјеру и више се везивати за калуђерски ред него за прост народ, био је оштро исмијан и ,,окићен” издајничким колоритом.
Године, неминовно прихватање спровођења одлука врховне власти, привикавање на исте али и аклиматизација на аустријски модел живљења, отупјеле су жаоку кивности српске јавности према Јовану Мушкатировићу. Овај ,,просвећен и разуман човек, (…) користан књижевни радник другога реда”², није морао попут Саве Мркаља списом налик његовој Палинодији, ублажавати став јавности о себи но је томе доста помогло друго издање његових Причти. Популарност овог аматерски скројеног етнографског каталога, који је у вријеме свог настанка важио за забавно штиво, помогла је и Вуку Стефановићу Караџићу да се деценију послије и сам ухвати у коштац с прибирањем народних умотворина.
У корист убједљивости овог скромног текстуалног прилога, преносимо одломак из Расуждéнїю в постахъ који, у Скерлићевом преводу, најбоље дефинише хуману мисију коју је Јован Мушкатировић себи задао.
Добро је постити, али умерено и искрено, тако да се не шкоди здрављу, и не хвалисати се тиме, као фарисеји. Не треба постити као ,,наши прости људи”, који би радија умрли но што би о посту појели једно јаје или се напили млека, а који сматрају да је мањи грех убити човека но омрсити се и једним залогајем меса. Пост је измишљен у земљама маслине, риба и воћа, а не у нашим крајевима, где је посна храна скупа, или се добија трула и шкодљива за здравље. Здравље је за човека најпреча ствар; њега је човеку Бог дао, и човек је дужан да чува тај божански дар.³
Милан Милошевић
__________________
¹ Јован Скерлић, Јован Мушкатировић, биографско-књижевна студија из историје српске књижевности XVIII века, у књизи Од барока до класицизма, Српска књижевност у књижевној критици, Нолит, Београд, 1966, стр. 486.
² Исто, стр. 485.
³ Исто, стр. 473.