МОМ ДРАГОМ
У браку сам ја одавно,
не говорих о том јавно,
муж ми вјеран, а и згодан,
но, за друге непогодан.
У љубави нисмо неки,
а у срећи, мало пријеки,
онако смо, к’о два трупа,
само нека ми смо скупа.
Годишњице не бројимо,
на тај дан се презнојимо,
и додамо нешто суза,
једну ноту нашег блуза.
Дјеца – не требају ту да пате,
и нерођени ће да схвате,
не треба им ова бајка,
ни овакви отац, мајка.
И старимо, ми заједно,
постаје нам све то једно,
ране старе још солимо,
изгледа да се и волимо.
Ту је са мном, и ја с њиме,
пролазе нам љета, зиме,
он ми вјеран, а и згодан,
сада већ ми неопходан.
Вјерна њему, својој казни,
па ми дани лете празни,
и са собом некад носе,
мало бора, сиједе косе.
Мој супруг је тако добар,
од живота само модар,
ког би радо ја да згазим,
али ипак драгог пазим.
Јер он вјечно чува мене,
познаје ми нерве, вене,
прича наша ето, траје,
не знам само с каквим крајем.
У браку сам ја одавно,
и није нам нешто славно,
ал’ не могу без свог друга,
спојила нас иста – Туга!
ШЉИВЕ
Присјела ми јуче шљива,
на нос ми изађе,
каже тата немој мила
има љепше – слађе.
А мени се шљиве једу,
страшно су привлачне,
кад у воћњак свој одведу,
ум и срце завлаче.
Није мени од њих добро,
као да су кварне,
испирам их сада водом,
зашто? Не питај ме!
Пријале би сад и кнедле,
пекмез, чак од шљива сок,
гледају их сад и тегле:
„Штета – истекао им је рок“.
ШТА ЋЕ РЕЋИ ГРАД?
Кад јабука плод одбаци млад,
зато што не личи на све друге,
јер шта ће рећи село и град,
што по себи има чудне пруге?
И тако плод са земље гледа,
браћу и сестре како зоре,
јабука га обасја Сунцу не да,
јер у животу не имаде дијете горе.
Трули под тамом сопственог хлада;
ал’ јабука сад може чиста образа,
пред крушке, грожђе – остатак града,
дијете је зове, ал’ се не одазва.
Кад јабука одбаци један свој плод,
јер није знала да га воли,
зато што није као сав њен род,
боли то – страшно боли!!!
ЗАЖМИРИ
Кажу ми зажмири –
има бијесна кола,
из џепа му вири –
милиона пола.
Како их је стекао –
немој нос да би гурала!
Само да неко би рекао:
,,Е баш се добро удала”.
Мани се манира,
поштења и части,
нек’ те малтретира,
неће круна пасти.
Али пашће снови,
у ту мутну воду,
коју сузу пусти,
они нека оду.
Кажу ми зажмири –
он богат, ти млада,
осташе пастири,
без свог доброг стада.
Ко за душу пита,
и да ли је писмен,
стиже до министра,
прави је бизнисмен.
Дај му све што тражи,
даће и он теби,
биће ти све дражи,
у шушкама лебди.
Трагедија мени,
другима је добро,
живим сад у сјени,
тијело ми је модро.
Кажу ми зажмири –
што си тако грозна?
Данашњи манири –
без душе и мозга.
ХРАБРОСТИ ВИШЕ НЕМАМ
Жао ми је што више храбрости немам,
те двије ријечи да изустим,
тај крик умријети се ноћас спрема,
срцу се не да да га испусти.
Жао ми је просуте тинте,
и хрпе под њом умрлих папира,
кад су све ријечи од тебе скрите,
ти немаш појма – ја немам мира.
Жао ми је срца заузетог вјечно,
мјесто у њему чувала за тебе,
ти ниси чуо од водопада ријечног,
ко то на вратима упорно ти гребе.
Жао ми је снова, непроспаваних ноћи,
тамо послије три будио ме крик,
жао ми је – знам, ти нећеш доћи,
али хоће сан – у коме си ти!
Марија Ђурић рођена je 23. августа 1998. године у Кокорима код Прњавора. Поезијом почиње да се бави у шестом разреду да би прву збирку пјесама Мач у камену објавила на крају средњошколског образовања, маја 2017. године. Посао медицинског техничара Марија комбинује са умјетношћу – пише, а и црта, аутор је и изложбе цртежа 48. круг рокенрола (посвећене Ју групи).