Ко зна који по реду дан се спрема да издахне. Љетна запара је мало попустила, сунце се спрема на починак. У кафани „Код два пласта” је живо. Сва четири стола су заузета. Некако најтиши је онај на ћошку. На прастарој црвено-бијелој мушеми, која као да је донијета са какве жељезничке станице прије четрдесет година, лактове наслонили стандардни гости: Миле воденичар, честита, благо погрбљена старина дугачких брашњавих бркова, неподмитљиви лугар Веселко, страх и трепет шума око … и Гвозден Мрдак, некада највиђенији домаћин села Ж., а у доба када прича настаде, увелико у годинама. Ни гроб му није далеко.
– Е, мој Гвоздене, исквари се омладина наша, малтане преко ноћи!
– Исквари, боме – одговори и испи, богме, шест до седам гутљаја пива.
Разговор им не ремети ни звук са мутавог радио-апарата, полупоквареног откада свраћају у крчму. А томе, опет, има више од педесет година.
– Није ни та омладина толико ни лоша, каки су им родитељи – додаје Веселко лугар.
– Има и тога, лугарино моја!
– Све зависи, има младијех људи, честитих, а старих лопова, све је то од чоека до чоека.
– Него, Гвоздене, реци ти мени, недостаје ли ти син? Прође већ седма година како настрада.
– Ко, јелʼ та будалетина? Попу се деси да понекад каже и коју паметну, али она му „о покојнику све најбоље” не вриједи ни пет пара!
– Ајде, немој тако! Ипак је то твој син, твоја крв!
– Не треба увеличавати ствари ђе им није мјесто. Да је жив, сад би нас постројавао и палио чврге! Нама, ђедовима, старцима, а нисмо мачке у животу згазили! Исти је мој ћаћа, мада је тај тек био бена!
– Гвоздене, немаш длаке на језику… Бог ће те, кад се преселиш код њега, узети испитивати ко је какав за живота био!
– Гвозден има да одређује ко ће у пакō!
– Шта треба да вам причам, знали сте их обојицу… Мој ћаћа је био луд, и то без пића! Па матер је имала више локација за сакривање од њега него од усташа и Њемаца за вријеме Другог рата!
– А и ти си блесав – смјешка се старина Миле.
– Да не умре напрасно, од чистог бијеса, у четрʼесʼ и седмој, нико од нас троје дјеце не би нормалан био колико нас је млавио! – виче Гвозден бришући зној са чела. – Ако би се сеоски уча пожалио на неког од нас, тај би добијао канџијом по глави.
– Оплете ти ћаћу, али што и сина, кумим те богом!? – виче лугар.
– Зато што су то двојица кабадахија, унук слика и прилика свог ненормалног ђеда! Да ти речем опет, да не паде са стога сијена на врат, згадио би нам старост! Знате вас двојица да је он плејао жену, несрећну Симеуну сваки убоги дан! Сваки дан! А није моро бити пијан за то! И дуго ме гризла савјест. Ја сам је испросио за будалу.
– Ау, каква је мачка била Симеуна – са сјетним осмијехом рече лугар.
– Често те лијепе жене направе погрешан избор – додаје воденичар.
– Не знам, људи, какво је то зло и шта је у њега ушло, али тако је било.
– А какви су ти малци?
– А унучад ће бити добра, бацила се на свог ђеду и на своју честиту матер. Код нас у вамилији то иде наизмјенично, мој ћаћа лудак, ја помози боже, колʼко-толʼко нормалан, онда мој покојни син, исто лудак, али и моји унучићи, ђедови голубани, добричине ће бити, благо мени!
– А је ли, Гвоздене, јеси ли икада за нечим зажалио у животу, имао си доста проблема са њима двојицом, добро су те напатили? – изненада упита стари воденичар.
– Како да ти речем, они су били бене без премца! Нисам ја ту, мој честити Миле, мого ништа мијењати. Ћаћа дегењачио, унук му исти. Нису они били толике пијандуре, пили су далеко мање од нас тројице. Они су својом природом били зли. И право да ти кажем, за њима никад нисам зажалио.
– А има ли ипак нешто за чим јеси? – убаци се Веселко.
– Има, пријатељи моји, има. Сјећате се зиме тријесʼ седме? Снијег завијо, немош никуда, молиш бога да ти дрва потрају.
– А јесʼ било гадно – виче воденичар добро натегнувши флашу пива.
– Опако!
– Е, мили моји! Једно студено јутро, ја из кревета, кад на вратима крвав мој шарпланинац Гароња!
– Зар нам ниси давно причо да је несто?
– Да су га вукови смакли?
Гвозден Мрдак их сјетно погледа, скрену поглед и настави:
– Причо јесам, али не би тако. Одма уочим ћошак тора, видим три овце заклане! Паде ми мрак на очи, зграбим карабин и убијем Гароњу! Ни гласа не пусти! Замакнем бос за кућу, онако изгубљен, крај овце два вука заклана! Е људи, јебали ви мени матер моју у гробу, ако ми то није био најцрњи осјећај у читавом моме седамдесетогодишњем животу! Тражим било шта, да као видим још нешто, одлажем моменат а шта ћу, на крају, враћам се вратима. Издахно је душом Гарави до тада. Стомак му распаран. Искрварио је у мукама, ни гласа није пустио. Очи су му широм отворене, зуре неђе у шуметину, мени иза леђа. Пратиће ме те плаве псеће очи, ма, чини ми се да ћу их видити и кад будем умиро! На самрти, некако, нису ме оптуживале већ као да су се питале: „Што ме, буразеру, уби?”
– А то се теби само чини!
– Можда…
– Газда Митре, дај још три рогоње – зове лугар крчмара.
– У част славног псећег борца против вукова, Гароње!
Куцнуше се флашама жестоко. Гвозден стисну усне, а онда отпи добар гутљај. За столом завлада тишина.
Данијел Поповић, рођен је мало прије Орвелове 1984. у Дрвару, гдје живи и, за дивно чудо, ради! Заговорник окретања природи и животињама, по политичком увјерењу мизантроп.