Шах и позориште увијек воде у лудило.
Фернандо Арабал
Било је вријеме душа када су они, који су истински вјеровали да су мало већи од осталих, рачунали да би био ред да и у најкомпликованијој игри људског рода свјетски шампион буде плаве крви, али не оне краљевске него оне друге. У име тог плана требало је наћи вјерника, а вјерници се најлакше налазе међу онима који су још премлади да схвате шта је то уопште вјера.
А вјера је чудо…
Било је вријеме душа када је у ту сврху изабран плавооки Клаус Јунге који је поред тога што је желио бити вјерник, по мишљењу великог мајстора Роберта Хибнера, посједовао и таленат који нико прије њега и нико послије њега није имао од када се зна за њемачки шах, па чак ни велики Ласкер и велики Тараш.
Клаус Јунге који је рођен првог дана јануара 1924. године у Чилеу гдје ће да живи до своје шесте године када ће доћи у Њемачку да постане прототип, вјерник партије која ће читаву нацију увести у пораз након којег годинама неће бити игре.
Било је вријеме душа кад су Аријевци од њега очекивали да наслиједи свјетског шампиона Александра Аљехина који се тих година шетао по територијама које је освојио луди каплар играјући са свима онима који су вјеровали у игру у вријеме које је најмање било за исту. Припреман за битку (и стварну и фиктивну), Клаус је играо своје партије живота иако још није имао ни двадесет вјерујући у побједу и када је већ пораз био извјестан. Рођен да буде вјерник једне био је вјерник неке друге много озбиљније игре.
Припадник оних најелитнијих СС јединица чекао је своје вријеме конзумирајући све оне ратне године шах и ширећи фаму о још једном кога је Господ послао да у својој занимацији покори свијет. Неком треће, а неком прве ратне године, када је имао само седамнаест, подијелио је прво мјесто на осмом првенству Рајха. Годину дана касније у Салцбургу је трећи иза Аљехина и Кереса, али испред Богољубова. У Салцбургу у којем је тада први пут у налету младог аријевца пао Аљехин. Затим долази Минхен и турнир који је фирер назвао “Првим европским шампионатом” на коме је, те 1942. године, наступио и Браслав Рабар (?) потоњи југословенски олимпијац по коме ће се донедавно, занимљиво, звати и Добојски шаховски клуб. Па Варшава и Краков гдје је тада понајвише било вријеме душа које су… које су летјеле небу.
Било је вријеме душа, а вријеме душа није вријеме за игру, а кад није вријеме за игру онда прави играчи налазе само један пут.
По једнима, велики, а по другима мали, Клаус Јунге је на тај пут отишао као вјерник са узвиком који прати испружена рука, а по другима га је, у вријеме расула, стигао случајни нож у пивници гдје је био, оно што се данас у свијету без душе назива и колатерална штета једне… једне туче.
Било је то 17/18 априла 1945. године, свега десетак дана прије фирера који је своју велику промашену варијанту и сам почео у некој пивници.
Било је вријеме душа, а кад прође вријеме душа онда се много лакше опрости онима који су били зрели да играју шах, а опет незрели за много веће игре за које треба много више година. Тако је већ 1946. установљен “Меморијал Клаус Јунге” који је први освојио Федор Парфенович Бохартичук. На тај начин је стигао и опроштај.
Кажу да у времену након времена душа нада умире посљедња. И још кажу да је мајка Клауса Јунгеа још дуго послије друге свјетске изгибије тражила лутујућу душу свог несрећног сина и да је на крају повјеровала да се иста скрасила у једном другом вјернику игре, у генијалном несрећнику, Бобију Фишеру који ни са оном својом није знао шта да ради.