Машући са степеница, Пат, Велда и ја зауставили смо такси који нас је одвезао до Ричмондовог погребног завода. Ту смо видјели уредно написано ДУЛИ на махагонију и пратили стрелицу која нас је упућивала лијево од капеле. Тишина је била влажна. Као магла. Очекивао сам празну нишу, али била су ту два туцета људи. Четворица њих била су око стола са дисплејем и држали су побожно закривљену урну. Знао сам шта је у њој. Маркос Дули.
Лик који је ждракао у мене, желио је да ја будем у том ћупу. Био је скоро па моје висине, и према његовом одјелу од 600 долара могао си знати да је дио екипе са Наутилуса, да џогира по 50 миља седмично. Имао је складан изглед сицилијанског дендија и сталоженост харвардског матуранта, али испод те скупе фасаде крио се уличар Понти. Млађи.
Пришао сам му. Никад се прије нисмо срели, али нико нас није морао упознавати. „Здраво. Да л’ си ти то дошао Дулију одати своје поштовање?”, упитао сам закерљиво.
Док ми је очима узимао мјеру, испод капута су му се видно напели мишићи. Био је попут животиње, млади мужјак у најбољим годинама који жели изазвати старог бика.
Ја сам врхунски играо улогу старог бика. „Још увијек ми ниси одговорио на питање,” констатовао сам.
Око му се почело трзати. „Дули је радио за мог оца.”
„Знам то.” Опет се намрштио, овај пут некако забринуто.
„А откуд си га ти знао?”
„Служили смо војску заједно. Са оним мурканом тамо.” Уго није морао скренути поглед. Знао је на кога мислим.
Пат је гледао дрито у нас. Клинца је спопао тик и ја сам знао да је вочић изгубио мегдан. Али биће још прилике, у неко друго доба, кад младунац ојача толико да стари бик добровољно подвије реп и оде у пензију. Живјеће за тај тренутак.
На екрану сам могао видјети изблиза Дулијеву капсулацију. Пепео су усули у обичну металну урну, скромно украшену на врху и дну, са плочицом на средини коју су красила угравирана златна слова.
Његово име, године и мјесто рођења писали су на врху, онда његова кратка биографија, његов осмоцифрени GI серијски број и запис о његовој служби на америчком разарачу Латила. Ништа о његовом боравку у војсци. Исувише тихо је напустио америчку морнарицу.
Директор погребне установе ме је улагивајућим тоном упитао: „Могу ли Вас одвојити за тренутак, госн Хамер?”
Климнуо сам главом и пратио га до најудаљенијег кутка у просторији. Стао је, нашавши се у проблему како да објасни своју ситуацију. „Кад је госн Дули плаћао наше услуге, наложио је да ви преузмете његове остатке.”
„Биће ми драго,” рекао сам. ,,Шта је рекао да урадим с њима?”
„Рекао је да има сина Марвина, и да ћете му ви однијети урну са прахом.”
„Нисам знао за малца.”
„Изгледа да је имао једног.”
„Па”, кренуо сам, „ако је он тако хтио, то ће и добити. Толико му дугујем.”
Погледао је на сат. Пола публике је већ потписало регистар и отишло. Остали ће изаћи за који минут. „Упаковаћу вам урну и моћи ћете је покупити у мојој канцеларији. Сачекајте тренутак.”
Док смо чекали, обратио сам се Велди. „Сутра хоћу да одеш доље до Удруге ветерана и прочешљаш Дулијев службени картон.” Упамтио сам серијски број са урне и записао га на листић, који сам дао Велди.
„Шта тражим?”
„Његовог сина. Завјештао је урну сину. Све те информације су морале бити забиљежене када се пријављивао. Ако се буду жалили или те питали за разлог њушкања, реци им да покушавамо наћи насљедника. То увијек упали.”
Минут послије смо изашли на улицу са Дулијем у мојим рукама, упакованим у кутију.
*
Сљедећег дана није било нових случајева и таман кад сам био спреман да затворим радњу Велда хрупи на врата. Враћала се из Удруге.
„Шта ти је Дули рек`о?,” упитала ме лукаво.
„Да је негдје сакрио 89 милијарди.” Први пут сам јој поменуо ову фантастичну бројку да би она, у невјерици, широко разјапила своје чељусти. Што је и учинила.
„Мајк… рекао си милијарди. Милијарда значи хиљаду милиона.”
„Мислим да ми је Дули хтио рећи гдје се налазе, али све што је рекао јесте да је промијенио знакове како их нико не би нашао.”
„Зашто те је увео у коло, Мајк?”
Искезио сам се. ,,Зато што сам нико.”
„И шта би урадио с ловом кад би је пронашао?”
„Купио нова колица. Враже, мораш имати добра колица. Нову одјећу, ципеле, такве ствари.”
„Озбиљно те питам,” рече Велда.
„А ја озбиљно одговарам,”’, рекао сам јој. ,,Него, шта си ишчепркала о Дулијевој прошлости?”
Наметнути темпо ју је помео на тренутак али је брзо стала претурати по свом блокчету. За тренутак се намрштила а онда очима потражила мене. „Онај морнарички број није добар, Мајк. Није његов.”
Прије него што сам стигао ишта рећи, зауставила ме је одмахивањем руке. „Ма, нашла сам ја њега, наравно. Прочешљала сам читаво особље разарача Латила и нашла сам га ту. Тако сам и нашла његов прави број. Морала сам споменути пар имена да бих застрашила архивара и добила име и адресу његовог сина, али знам да ми то нећеш замјерити.” Отцијепила је страницу из блокчета и ставила је преда ме.
Погледао сам адресу у Њу Брунсвику, запамтио је, пресавио папир и ставио га у свој подсјетник. „Још увијек имамо проблем, мала.”
Једва је дочекала да јој се тако обратим.
„Па чији су онда то бројеви на урни?”
„Можда…” тражила је име, ,,ће нам Марвин знати то рећи.”
Живац проради у мојој вилици. Ниједан војник не заборавља свој серијски број. Ниједан. Као што не можеш заборавити гдје стављаш шешир а гдје чарапе.
*
Велди је писало на носу да би жељела са мном у Њу Брунсвик. Без погрешних скретања и заустављања да би случајне пролазнике упитали за правац, опуштеном, лаганом вожњом стигли смо на циљ. Кад сам зауставио испред оронуле, старе зграде гдје је, наводно, Марвин Дули живио, упитала је свиђа ли ми се њено навођење.
Исцерио сам се. „Нема шта, красна си, мачко. Надам се да тако и куваш.”
Зграда је имала заједничко предворје, осам постављених поштанских сандучића и освјетљење једне сијалице, коју сам умало очешао главом. Ширио се мирис неамеричке кухиње. На слотовима испод поштанских сандучића налазила су се имена, осим на једном, а како се Дулијево није налазило ни на једном од потписаних, претпоставио сам који је могао бити Марвинов. Позвонио сам и дрмнуо врата. Била су откључана. Пригушен глас ТВ спикера се мијешао са однекле допирућим једноличним ритмом с радија који је био подешен на неку рокенрол станицу. Иза мене је Велда затворила врата.
Слијева су биле степенице које су водиле на други спрат. Врата горе су се шкрипећи отворила. Појавило се на њима лице неразазнатљиво иза мреже против комараца а мушки глас је грмнуо са врата: „Ш’а ‘о’ш?”
„Марвин?”
Тренутак је оклијевао прије одговора: „ Ко га тражи?”
Већ сам се налазио на степеницама и видио сам да се двоуми да ли да изађе у ходник или клисне натраг у собу. „Ја сам Мајк Хамер, Марвине. Био сам у војсци са твојим маторим.”
„Он је мртав.”
Велда се пењала уз степенице и ту, код нас, долазила до даха. Поглед на њу је био довољан Марвину да изгуби непријатељски став према нама. „Мислиш ли нас позвати унутра?”, упитао сам га.
Гледао ме је намрштено пар секунди, а онда је буљио у Велду довољно дуго да се одобровољи и отвори врата. Чекао сам да он уђе први и пажљиво га слиједио. Потом сам махнуо Велди да уђе и затвори врата.
Као што сам и очекивао, мјесто је било права рупа. Једна соба са двосједом као софом, двије гријалице, мали лавабо и уски старомодни фрижидер који је заузео читав угао. Кухињски сто са двије дрвене столице и стара лежаљка за плажу су се налазили испред сасвим новог ТВ-а на поду. Али је био чист, нема шта! Ни трага неопраном посуђу, наслагама прашине или прљавој гомили веша. Могао се осјетити само смрад антисептичног сапуна.
Прочитао ми је мисли. „Сиромашан сам али уредан, гдине Хамер.” Његове очи пређоше на Велду и додаде, „Нема женске руке овдје, гђице. Те сам манире покупио у морнарици.”
„Дама је мој помоћник,” обавијестио сам га. „Зове се Велда.”
Није било изненађења у његовом изразу лица. Климнуо јој је и рекао, „Част ми је.”
„Зашто ниси био на погребу, Марвине?”
Слегнуо је раменима. „Шта би моје присуство промијенило?”
„То никад нећемо сазнати, Марвине? Кад си посљедњи пут видио свог оца?”
„Прије мог одласка у морнарицу. Нисмо се трудили одржавати контакт. Свело се то на пар писама и разгледница на којој ми је написао своју нову адресу.” Као да му је сјена лукавости избистрила поглед кад се окренуо мени. „Шта ми је матори оставио, гдине Хамер?”
„Пуну урну пепела, клинац. Шта си очекивао?”
„Шио ми га Ђура, шибаџијо. Ниси прелазио толики пут само да би ми то рекао. Оставио ти је нешто и требаш ме да би то нашао.”
„Требам те к’о треће око,” рекао сам му. Извадио сам блокчић, написао му име и адресу и истргао лист. „Његов пепео је у овом складишту. Желиш ли га уопште?”
Изнова ме проучавао, његови зуби су гризли усне. „Кажеш да си био у војсци с мојим маторим?”
„Аха.”
„Како је, ког врага, уопште доспио тамо? Проклетство, то нема много смисла. Све што је стари желио јесте да се отисне што даље на океан.”
„Да ли је то икад и урадио?”
„Не прије свог одласка у морнарицу. Највише што је могао било је да извуче свој стари чамац напоље и весла горе-доље по Хадсону.”
То је било нешто што нам Дули никад није споменуо. „Какав чамац?”, питао сам га. „Гдје га је држао?”
„Код Вулслија, у малој марини пар миља сјеверно од Њубурга. Сада тамо нема ништа, али прије двадесет година ту је било укотвљено туце јахти.”
Марвин протрља руком сљепоочницу па прстима прође кроз косу. „Још нешто?”, упитао је.
„Да ли ћеш ми то дати ако затражим?”
„Зависи.”
Дао сам му једну од мојих посјетница које ми Велда здушно убацује у џепове. „Још једна ствар, Марвине.”
„Да?”
„Твој стари је убијен с јаким разлогом. Ко год да је то учинио, може помислити да ти је он повјерио нешто и…”
„Није ми ништа рекао! Он…”
„Знам то, али постоји могућност да убица буде бржи од нас и да га нађемо тек кад тебе већ лиши живота. Мућни тиквом, Марвине.”
Саобраћај на аутопуту за Џерси био је опуштен и брз, па смо стигли натраг у град прије предвиђеног времена. Одбацио сам Велду до њеног стана.
Превео са енглеског:
Милан Милошевић
Мики Спилејн (1918-2006), амерички писац и глумац, планетарно познат по својој креацији – детективу Мајку Хамеру, најмлађи је из пантеона hard-boiled школе. Честа оспоравања његовог списатељског талента од стране књижевне критике, сировост приступа теми те брутални и опсцени описи нису условили његову популарност. Читаност и продаја његових романа га сврставају у најзначајније америчке писце 20. вијека.