Кад сам био дјечарац, једном приликом су нас ујак и његови другари повели у лов. Како смо били најмлађи међу њима, Фред и ја смо добили сачмарицу – малу једноцјеву кремењачу, сасвим у складу с нашом висином и снагом. Није била много тежа од метле. Носили смо је наизмјенично, сваки по пола сата. Иако с њом досад нисам ништа погодио, волио сам покушавати. Фред и ја смо ловили ситну перад, док су остали ловили јелене, вјеверице, дивље ћурке и сличну дивљач. Ујак и његови ловци су били веома добри стријелци. Обарали су јастребове и дивље гуске у лету а вјеверице нису рањавали или убијали – ошамућивали су их. Кад би пси сатјерали вјеверицу у тјеснац, она би се успентрала на дрво и привила уз грану, надајући се да ће им тако постати невидљива – што не би успјела. Често би је одале њене малецне уши. Ниси јој могао запазити нос, али би знао гдје се налази. Онда би ловац, презирући „лађење” цијеви, „офрље” циљао у грану и метком погодио непосредно испод вјеверичјег носа и тако је срушио неповријеђену. Онако онесвијешћену би је дохватили и рашчеречили пси. Понекад, кад би удаљеност била повелика, а вјетар ометао прецизност, метак би погодио главу вјеверице. Пси су с таквим плијеном радили што би хтјели, јер би ловчев понос био повријеђен (тако изнакажена роба не би се стављала у ловачки торбак).
С првим знаком слабашне, сиве зоре величанствене ћурке би тапкале наоколо у великим јатима, спремне на дружење са другим припадницима своје врсте. Ловац би се скрио и имитирао зов ћурке тако што би дунуо у шупљу и осушену ногу једне ћурке, која је некад давно одговорила на сличан позив и због тога сигурно зажалила. Ништа не имитира тако савршено тај зов од те кости. Још једна тричарија Мајке Природе. Већину времена се двоуми и не зна да ли да изда своје дијете или да га заштити. У ћуркином случају је веома ћудљива: даје јој кост која је може увалити у невољу али такође јој да и смицалицу како би се могла лако извући из исте. Кад мајка ћурка одговори на позив и увиди своју грешку, она попут јаребице запамти шта ју је навело у невољу и шепајући, бацакајући се около и у силној пријетворби својој јавља својој невидљивој дјеци: „Скријте се, не излажите се. Требала бих да се вратим чим одвучем ове отрцане шалабајзере с наше земље.”
Тако сам и ја пратио привидно осакаћену ћурку кроз, чинило ми се то јутро, знатан дио Сједињених Држава. Нисам сумњао да ће мене, дјечака, преварити ћурка у чију сам искреност вјеровао. Иако сам уза се имао кремењачу, хтио сам је ухватити живу. Често бих је пустио да се понада да сам је изгубио из вида па бих се тек кад би ми досадило, пожурио за њом. Кад год бих скочио да је ухватим за леђа, она би ми измакла за пар центиметара. Додирнуо бих јој перје на репу и то тек кад бих падао на стомак. Измицала ми је за длаку, али је остајала довољно близу да ме увјери да ћу сљедећи пут бити успјешан. Као да је чекала на ме, била је на корак удаљена, правећи се да ју је умор савладао. Вјеровао сам да је то на ствари јер сам је сматрао искреном и нисам ни сумњао да ова интелигентна птица, у ствари, глумата. Пратио сам ја њу тако, повремено је покушавао ухватити, устајао, отресао прашину са себе и стрпљиво настављао даље. Самопоуздање ми је расло са примијећивањем промјене климе и вегетације, јер смо се пењали у високе географске ширине а она је изгледала све уморније и несигурније послије сваког мог покушаја. Процијенио сам да ћу ја побиједити, јер смо се такмичили у издржљивости. Ту је предност била на мојој страни, јер је она била рањена.
Послијеподне сам већ почео осјећати замор. Ниједно од нас двоје се није одморило од почетка потјере прије неких десет часова. Истина, имали смо кратке предахе након сваког мог насртаја, али они ми више нису били довољни. Почео сам мислити на нешто друго али ниједно од нас није одустајало, иако смо обоје чекали да оно друго објави предају. Да ствар буде гора, огладнио сам. Она је лежећи, хладећи се крилом и молећи за снагу и излаз из ове ситуације, прогутала неопрезног скакавца. Добро по њу, али не и мене, који ништа нисам убацио у се читав дан.
Више од једном сам осјетио неописив умор и одустајао од намјере да је ухватим живу. Кад бих је кренуо устријелити сваки пут бих одустао иако сам на то имао легитимно право. Иако сам сумњао да бих је и могао погодити, она би својим застајањем и као осмијехивањем, које би услиједило сваки пут кад бих подигао пушку и уперио је у њу, показивала сумњу у моје ловачке способности.
И нисам је ухватио, уопште. Кад се на крају уморила од ове игре, полетјела је брзином метка на највишу грану великог дрвета, сјела на њу, прекрстила батакове и одозго се кезила на ме. Била је задовољна својом преваром.
Понос ми је био повријеђен, а уз то сам се и изгубио. И док сам лутао кроз шуму тражећи пут натраг наишао сам на на напуштену брвнару и ту спремио себи оброк, слађи од сваког јела којег сам дотад појео. Травом обрасла башта била је пуна зрелог парадајза и халапљиво сам га јео мислећи на то како га прије уопште нисам подносио. Не више од два-три пута у животу сам окусио нешто тако укусно и пријајуће као што је био тај парадајз. Како сам га се прејео, прије средовјечности нисам пробао више ниједан. Сад их опет једем, али не волим њихов изглед. Претпостављам да смо сви једном искусили преједеност. Једном сам појео пола пакета сардина, јер ми ништа друго није било при руци. Од тада их нисам ни окусио.
Превео са енглеског:
Милан Милошевић
Марк Твен (1835 – 1910) је био амерички књижевник који ће у историји ове умјетности остати познат понајвише по двије своје креације – Тому Сојеру и Хаклберију Фину. Његова дјела су често вјешто карикиране и уистину проживљене пустоловине из бурне младости.