Будући у времену у којем доминира сумња у све истине, врло оптимистично дозивамо у сјећање она имена из наше колективне прошлости која су својом појавом и радом свједочила једну вјеру у појмове, данас излизане готово до испразности. Такво једно је и „нерасветљена загонетка наше књижевности“ – име Димитрија Митриновића. То име је остало упамћено више као синоним за фигуру особењака узбудљивог животног пута него као име специфичног српског интелектуалца иза којег су остали бројни текстови крцати запостављаним идејама. То нас наводи да се позабавимо његовим мисаоним системом који је интегралан као мало чији упркос томе што му се с правом приписују одреднице као што су догма, крајност, конспиративност и утопија, као уосталом и његовој узбудљивој биографији на коју се, кад је о њему ријеч, увијек ставља већи акценат. У овој прилици то неће бити случај.
Рођен у Доњим Поплатима, школован на нашим и страним универзитетима, Митриновић се кроз своју књижевну и филозофску дјелатност изграђивао прожимањем различитих, наизглед чак парадоксалних, поетичких концепција које су почетак прошлог вијека чиниле тако бурним. Он свему поставља питање смисла и вриједности и на све реагује, те у том контексту бива један од особених стваралаца српске авангарде који покушава да понуди један нови свијет као замјену или као надоградњу оног који се урушава. Потребу за новим сазнањима он изражава и у поезији, иначе махом елегичних тонова, што читамо у пјесми Моја туга – „Магла незнања дух ми је притисла“. Од својих гимназијских дана Митриновић показује тежње ка конспиративном раду бивајући вођа једног од мостарских тајних друштава и одржавајући блиске везе са револуционарним покретом младобосанаца. Иако је његов пут био литерарне природе ишао је у корак са њиховим политичким идејама и акцијама.
Значајни су његови први текстови у којима се бави југословенским и уже националним питањима проговарајући поводом књижевности и о другим сегментима културног и друштвеног живота постављајући већ овдје неке основе своје филозофије коју ће разрађивати деценијама доцније. У тексту Национално тло и модерност се, као и многи аутори тог времена, дотиче односа модерног и традиционалног, термина између којих је у то доба најчешће постављана опозиција како би се нова књижевност оградила као самосвојна у односу на стару. Према њему једно дјело може „носити пун специфичан биљег индивидуалности народа у ком је настало и бити, у исти мах, савршено модерно“ наглашавајући да наша књижевност неће бити мање српска прихвати ли утицај других књижевности или дух модерног времена. Модерност за њега „значи савременост; везе, сличност, узајамност у свом добу, корјенитост, обичајност, хомогеност својим приликама“ што значи да то није нешто непромјенљиво и увијек једнако и да као такво не може ни бити conditio sine qua non умјетничког дјела. Оно што је за њега апсолутни услов књижевног дјела истиче у наставку цитираног текста: „да је у њему дубоко урезан печат живота, реалности, егзистенције“; „оно треба да је рођено животом и да представља живот“. То није анахрон захтјев реализма на заласку већ нови захтјев који се поставља индивидуалистичкој књижевности српске модерне. Реалистичким мјерилима га приближава и критика књиге Срђана Туцића којем замјера психолошку необразложеност и недовољну увјерљивост док га од тих мјерила одваја карактерисање Козарчевог лика синтагмом „сувише тип да би био егземплар“ чиме поставља захтјев индивидуалности књижевном јунаку – не примјер реалистичке типизираности, него примјер личности које су неопходне новом добу чија су се бурна помјерања већ наслућивала.
У том контексту, Митриновић инсистира и на једној посебној генерализацији свега у свијету и човјеку свијета насупрот оном романтичарски излизаном човјеку једне нације. Већ у првим својим радовима поставља захтјев за цјеловитошћу која се од човјека новог доба очекује, јер „појединац није само члан једног народа, него је и члан људског рода“ због чега је првенствени и вјечни предмет умјетности, према Митриновићу, управо „човјек свуда и вазда“. Цјелина је, поред живота и истине, један од важних захтјева које Митриновић поставља како умјетности и умјетницима тако и човјеку уопште будући да само цијели човјек може бити велики. Тако Митриновић каже да је и за пјесму главно „да је она осећајна целина“, као што говорећи о Стефановићевој интегралности инсистира на томе да је „његов идејни свет и идејан и свет је, цео један, и јак је врло, организован поштено и искрено проживљен“. О прожимању човјекове унутрашњости са животом којим је окружена и о потреби те цјеловитости на директнији начин Митриновић говори у тексту о Драгутину Домјанићу где даје одредницу правог пјесника – оног који „обогаћује опћу душу својом, опћу љепоту својом“ – у чему читамо крајњи смисао пјесничког позива за Димитрија Митриновића. Концепцију човјека као индивидуалног бића са развијеном друштвеном свијешћу, према Палавестриним наводима, Митриновић проналази у Адлеровој синтези Марксове филозофије масе и Ничеове филозофије натчовека док борави у Лондону близак раду „Адлеровог друштва“.
Сам човјек и његова личност биће траг по којем ће ићи Митриновић кроз многе научне дисциплине формулишући своју мисао увијек из различите перспективе, али са увијек сличном тенденцијом. Почетак његове идеје о свепрожимању и цјеловитости заједнице коју ипак чини човјек појединац који је цјелина за себе проналазимо у његовој идеји интегралног југословенства. То се најприје чита у програмском тексту, написаном поводом оснивања часописа Зора, који се ставља „у одану и искрену службу идеја неославенских, јужнославенских, радикалнодемократских“, а онда и много отвореније у текстовима Лига за уметничку културу Југословенства и Балкана, За Југославију!, Видовдан Југославије и Мисија Сарајева. „Појам будуће југословенске нације видео је као саставни део великог интеграла новога човечанства.“ На тој основи он гради слику свијета која, током његових одлазака у Европу, достиже космополитске размјере губећи временом првобитно национално одушевљење и југословенски занос. Одласком у Италију Митриновић стиче прилику да из прве руке прати разбуктавање авангарде и развој футуристичког покрета који на њега оставља јак утисак. Сходно томе су његове Естетичке контемплације окарактерисане као рани манифест футуризма у нашој књижевности будући да ту инсистира на асоцијативности и интуицији као начелима умјетничког стварања али гдје истовремено гради и „утопијску филозофију новог човечанског морала“. На футуристичким основама Митриновић је у многим текстовима предлагао уједињење Европе (и свијета) онакво какво је неколико година касније остварено те је у том контексту називан пророком и проповједником. Осјетивши опасност по заједницу 1933. године објавио је отворено писмо Адолфу Хитлеру гдје га упозорава на посљедице започете политике, оптужујући при том нацисте да крећу путем злочина.
Димитрије Митриновић није наслутио само политичка збивања на европском и свјетском плану већ и књижевнотеоријска струјања која су наговијештена у његовој теорији о стваралачкој критици. У истоименом тексту он каже да је свако доба прерада претходних векова, да нема више оригиналности, нових откровења, нити нове инспирације и да то уопште није знак декаденције „већ знак нове ере, новог степена егзистенције“. Сматрајући стваралачку критику другостепеним стваралаштвом, Митриновић наслућује сумњу у могућност оригиналности, те постмодернистичку мисао да нови текст може да настане само из већ постојећег текста, из чега је произашло да је прави извор инспирације само библиотека која и постаје препознатљив мотив у дјелима постмодерних аутора.
Покушавајући дати смислен, макар утопијски, одговор на хаос свијета у којем се обрео, Митриновић је представник оних авангардних струјања који нису рекли само: хоћемо ново! али не и шта је то. Његова реплика урушаваном свијету ипак не допире до истог. Нама, у извјесном времену послије постмодерне, рехабилитовани Митриновић дјелује ближи и, с обзиром на заборављену мисао која је ишла испред његовог времена, вриједи га читати.
Светска збивања I
Одломак
Зашто свет, мислимо сви ми, треба да тежи миру? Одговор је: светски мир је апсолутни услов за индивидуалну срећу, и то ће се све више потврђивати што се свет више буде показивао као један. Тврдњу да је човечанство једна врста треба допунити тврдњом да је човечанство Један Човек; а ово опет треба употпунити тврдњом да је сваки човек тај Човек. Сваки је човек истовремено индивидуалан и универзалан, и Човек и Човечанство. Испод индивидуалне свести и иза наших индивидуалних органа и функција лежи колективна, расна, а можда чак и дубља свест, у којој се свако од нас креће, живи и има своје биће. Истина је да тај наш мали мехур свести о себи, који плута на океану свести о свету, није свестан највећег дела заједничког живота коме припада; он не поима самосвесно да се цела васиона мучи, да стење и да се порађа у себи. Али, недавна истраживања су показала да нема расе, нације, нити појединца на свету који није допринео или неће допринети самој материји од које је саздан људски ум. Јединство човечанства, штавише целе васељене, које је доказала физиологија, сада потврђује психологија. Не објављује више религија, већ објављује наука повезаност и узајамну зависност свих облика живота у прошлости, садашњости и будућности. И пошто је јединство свести заједничко за васцели живот, појединац је потпун само када самосвесно суделује у њему: »Сви су одговорни свима за све«, каже Достојевски.
The New Age, 19. VIII 1920.
Александра Обрадовић рођена је 1994. године у Новом Граду. Студент је мастер студија одсјека за српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Новом Саду.