Међународни дан жена (или једноставније Осми март), празник је посвећен економским, политичким и друштвеним достигнућима жена.
У појединим прослављањима дан је изгубио своју првобитну ноту и постао прилика да се блиским женама искaже љубав неким гестом. Тиме се он поистовјећује са Даном мајки (у Америци) и Даном заљубљених, који имају глобални карактер, какав је Дан жена изгубио (додуше, не у потпуности).
У Дану жена преплићу се вид борбе, знак пажње, празник, потреба, можда и скривена намјера, па је, осим цвијећа и поклона, жени потребно одати и признање за храброст, борбу и допринос човјечанству.
*
Први догађај који везујемо за Дан жена био је марш жена улицама Њујорка 3. 8. 1908. године, којим су се жене бориле за право гласа, боље услове рада, веће плате и краће радно вријеме. Њему је претходио ексцес 3. 8. 1857. године на истом мјесту, који је силом угушен, након чега су жене основале синдикат. Обиљежавамо овај дан као успомену на пожар у текстилној фабрици у Њујорку 1911. године гдје је, зато што су биле закључане, погинуло више од 140 жена.
Прва међународна женска конференција одржана је у Копенхагену 1910. године у организацији Социјалистичке Интернационале. Празник је установљен на приједлог њемачке политичарке и борца за људска права Кларе Цеткин. Већ сљедеће године празник је обиљежило око милион људи из Аустрије, Њемачке, Данске, Швајцарске… Први Дан жена се славио 28. 2. 1909. године у САД-у.
По узору на жене у Америци, жене у Русији врше демонстрације, које су биле први степеник руске револуције. Бољшевичка феминисткиња Александра Колонтај наговорила је Лењина да 8. март прогласи државним празником.
Државе на Западу су углавом престале да обиљежавају овај дан тридесетих година прошлог вијека јер су га повезивале са комунизмом. Међутим, Уједињене Нације 1975. године званично су почеле да обиљежавају Међународни дан жена, па се ова година узима као година жене.
*
Кад већ говоримо о Дану жена, дотичемо се феминизма. Људи не схватају да је феминизам велика индоктринација, јер не могу да идентификују његовог починиоца, мотиве и разлоге.
Арон Русо, продуцент филмова (небитно којих), открио нам је како му је Николас Рокфелер испричао веома занимљиву причу. Претпостављам да сте сви чули за породицу Рокфелер, једну од најбогатијих америчких породица, и уопштено у свијету, уплетених у све и свашта као и сљедеће.
Николас Рокфелер је казао како је његова породична фондација створила покрет жена и финансирала њихову борбу као дио дугорочног плана за поробљивање човјечанства. А како то? Скривеним циљем феминизма − уништити породицу која омета државно испирање мозга младих. Споредне користи су, наравно, депопулација и проширење пореза.
Рокфелерови су дио централног картела или „неколицине оних што владају свијетом“, који, такође, надзиру медије, одбрану, фармацеутске и друге индустрије (дефинитивно данас мање него некад, или ми то само тако мислимо). Да би заштитили свој монопол упуштају се у масонство и сатанизам, чија им филозофија то омогућава.
Модерна западна култура је масонска. Они су примијетили да су људи несигурна, замјенљива створења која више воле да вјерују у оно шта им је речено, него властитом разуму. Тако медији све више промовишу вриједности које нису у складу са природом (хомосексуалнст и слично).
Тако промовишу и различите ставове везане за феминизам од којих је најпознатији онај „задовољство собом и самоиспуњење себе као жене леже у успјеху и каријери, а не у мужу и породици“. Тако жене, умјесто да уравнотеже то двоје, у потпуности одбацују оно друго, што доводи до краха породице и нефункционалних, рањивих људи. Слично се промовише и мушкарцима: брак и дјеца су досадни.
Не кажем да жена треба да врши онај стереотип домаћице. Не! Образовање, права, равноправност у свим сферама живота требају бити изборени. Жена је слободна када је финансијски независна од стране мушкарца, од стране било кога. Каријера, успјех, само напријед, али не смијемо заборавити природу! Баланс између то двоје представља право рјешење.
Преко медија се врши испирање мозга. Чим укључимо ТВ, наиђемо на туце примјера. Друштво је потпуно поткопано кривим вриједностима, народ се њима заглупљује.
Већина људи (за примјер смо узели феминизам) заправо није свјесна да су само пиoни у једној „забавној“ игри, али краљеви и краљице наравно јесу.
Жене се боре, али још ништа није изборено. Феминизам као и Дан жена губе своје првобитне ставове (ако их је уопште и било, узимајући у обзир наведено) и намећу лишавање сигурне и вриједносне друштвене улоге жене, сводећи их на сексуалне објекте и замјенљиве раднике, што је далеко од оснаживања и равноправности жена.
Но, то је само теорија завјере. Масони, сатанизам, Илуминати, нешто што чујете сваки дан, зар не? Ваше је у шта ћете вјеровати. Постоји ли та групица људи која управља свијетом или су то само поигравања наше маште и ума? Свако има право на своје мишљење.
Што би рекао народ, а записао наш Вук: „Гори је женски језик но турска сабља“. Боље да не идем даље.
Свим припадницама женског пола (и онима који се тако осјећају) желим срећан 8. март и не заборавите његове циљеве, ма који год то они истински били.
Ена Димић, 15