Што сјећања знају да заболе –
родно село омча је на врату:
на магарцу сишо је до школе,
а сад прима министарску плату.
У школи је већ четврто љето.
Што да учи кад у торби оца
галон шљивке и помастан пијето –
учитељу да пуно не звоца.
Двапут пао док је осмољетку
оставио иза опанака,
истрошио из Дојчланда тетку
док матура не стиже до шака.
Затим шљего до те Бањалуке –
на занату учио да кује.
Све га мање привлачиле чуке
родног села, гдје још нема струје.
Три године – по троје телади
(до гроба га задужи Дикуља).
Са дипломом у фабрици ради,
ка Титиној Партији се шуља.
У Кумровец иде да докучи
Кардељеву смунуту доктрину.
Чаша меда иште чашу жучи.
Јосип даје име првом сину.
На Дедињу три дана по цичи
у рукама држи бијеле раде,
кроз Партију према врху пичи –
нови борац “јагњеће бригаде”.
Плану братство ко лула дувана.
Дрес се српски у ходу облачи,
усељава у два туђа стана –
министарску фотељу мерачи.
Вријеме ратно, а факултет близу –
индекс носе војни позивари.
Нови експерт у владином низу,
предодређен да пали и жари.
Двије пумпе под туђим именом,
црни “мерџан”, задебљала гуша…
Споразумно расто се са женом –
око њега јата спонзоруша.
Магистарски већ му други раде,
енглески га осморица уче…
Дипломатске полажу се наде,
набавио с педигреом куче.
Стара мајка већ га и персира!
По клавирском концерту се шуља,
свега има, али нема мира –
до гроба га задужи Дикуља.
Што сјећања знају да заболе!
Родног села чак ни да се сјети
на магарцу сишо је до школе,
а сад личним авионом лети!
Миладин Берић (1962) је пјесник, прозаиста и сатиричар (у потоњим круговима познат и као М. Б. Романов). Поносни је аутор многих наслова и књижевних награда.