ХИЛАНДАР
10.
Шумски пут, кривудав, и излокан. Успони, низлази, па опет успони. Уоколо, све читко, питко и постојано у својој огољеној објави. Попут мора које се, за нама, како се пут успиње, одвећ топи у шумски густиш прошаран самотним кипарисима умоченим у небеско плаветнило. Као трачци спознаје. Саобрази истине. Врлетне и стрмне. После получасовне вожње, кад планински хрбат се пређе и пут увелико завијуга наниже, одједном, са леве стране, из непрегледног зеленила, на тренутак изрони камено кровиште пирга Светог Саве. Хиландар! Па нестане. И, у даљини, озлати се, опет, море. Голуждрава и сипка модрина која печати време и стапајући се са сферама небеским прошло изједначава са будућим.
11.
Пред Хиландар стижемо, ипак неочекивано, са доње, северне стране, јер од бујне шумске макије кроз коју се пролази мало се шта може назрети. Аутобус се зауставља на педесетак метара испред манастирских зидина. Исходимо уз смеран жамор који се некако сам од себе плоти, ваљда од усхићења ил’ потајне стрепње од достојности пред оним што се оку нуди. Савршен мир који ни поподневна врелина, ни осетна спарина, не могу помутити. И док теглимо пртљаг, широк, поплочан каменом, плато у благом успону води нас распознатљивом, залученом, улазном трему откриљеном према истоку. Рубом платоа, поизнад манастирског баштованлука, неколико стабала дудова просуло је по каменим плочама своје зреле мрке плодове.
Насупрот трема је чесма, подзид од камена, који пред крај осаменестог века подиже хаџи Тома из Видина. Улево и удесно на трем се надовезују вишеспратни конаци очито грађени и приграђивани у различитим временима, чија питка камена кровишта красе високи хиландарски димњаци. На унутрашњим зидовима трема, изнад побочних озиданих клупа, разазнају се доста оштећене фреске са сценама из живота Богородице и ликовима светитеља. Пролазимо кроз отворену капију чија масивна дрвена крила окована гвозденим плочама изазивају страхопоштовање, и улазимо у мало четворострано наткривено двориште које граде високи зидови. Па опет, велика, гвожђем окована капија, и још један скучен простор са остацима фресака из кога се прелази у унутрашњи трем испод конака, отворен ка југу, одакле се указује хиландарско двориште са црквом Ваведења Богородице у дну, фијалом и два огромна столатна чемпреса од којих један високо надвисује и пирг Светог Саве. Одсвуда исијава савршена тихост, спокој и смерност којима не може да се одупре. Мој сапутник одлаже свој ранац украј каменог степеника, отире зној са чела, и каже: Истина је; бедни смо потомци предака који нас ничим нису завредили… Не поричући слежем раменима и негде дубоко у себи тражим оправдање у духу времена.
12.
Седимо у новој гостопријемници, скромно и дискретно уређеној повећој просторији, донедавној житарници која није коришћена педесетак година, одмах удесно од улазног трема. Одах од узјарилог ваздуха је добродошао као и монах са усрдним погледом и послужавником не коме звецкају шољице кафе са ратлуком и чашице ракије. Необавезан разговор, потом инструкције о оглашавању почетка молитве, о употреби фотоапарата и камере, и о обавезном протоколу у трпезарији за време оброка. За нас који овде стижемо из света чије глобалне оквире обележавају брзина, потрошња, саможивост и профитерство правила су у најблажем смислу необична, али оправдава их, не поштовање домаћинског гостопримства већ њихова непроменљивост кроз векове. После упутстава о кућном реду примљених на знање, послужитељ нас одводи до наших келија, спољним пошироким стрмим једнокраким дрвеним степеништем уграђеним у простран трем на првом спрату. Конак је грађен у првој половини 19. века. Улазимо у комотну чисту просторију са петнаестак намештених гвоздених постеља и три широм отворена невелика прозора одакле се пружа поглед пут хиландарске арсане и утврђења Хрусије које се, истина, одавде не виде иако су далеко свега двадесетак минута лаганог хода. Под прозорима простире се манастирски баштованлук са помоћним зградама и црквицом Св. Трифуна, саграђеном на почетку 17. века, која са висине од преко двадесет метара изнад тла делује минијатурно, готово нестварно. Собни зидови су бело окречени са две петролејке у чијим цилиндрима уместо фитиља самују сијалице.
И док се спонтано, по нахођењу, размештамо одлажући своје пртљаге крај постеља, сва дотадашња смерност нестаје и заподевају се гласни разговори, очигледно започети још пре поласка на ово путовање. Такви смо ми, данашњи Срби, кад се затекнемо, са довољно слободног времена пред собом, у истој просторији у којој, најчешће, већина и не слути где се заправо налази. Наравно, теме су пробране: са актуелне дневнополитичке трпезе у домовини… и из Хага…
13.
На пола сата пре почетка Мале вечерње молитве, монах са клепалом на рамену, око два метра дугом масивном даском коју на оба краја завршавају кугле, обилази манастирску порту и ударцима бата по њој оглашава време. Између ритмичких удара, који благо јекну простором, мук проструји одсвуда уносећи у сваког прибраност и смерност пред саборном ревношћу за оно што услеђује. Онда се огласе звона са звонаре. Питка, радосна мелодија која буди у мени сећање на давне музичке кутије. Храм је отворен. Саобразба са Господњом милошћу започиње.
14.
Манастирска трпезарија налази се насупрот западног портала католикона, како Грци називају Главну манастирску цркву. Над каменим кровиштем трпезарије, са јужне стране, уз сам пирг Св. Георгија, надвија се пркосно кубе, заправо, димњак над огњиштем Великог мутвака, илити међупнице – манастирске кухиње. Испред трпезарије је простран трем оивичен осликаним зидовима и полукружним аркадама које носе здепасти округли стубови, дуж којих су камене клупе. Трем је из 17. века, а трпезарија је настала приликом обнове Хиландара коју је извршио краљ Милутин почетком 14. века.
Саму трпезарију представља пространа правоугаона просторија завидне висине, са дрвеном таваницом која је нешто нижа од првобитне. Северни и јужни зид имају апсиде у којима се налазе игумански столови од којих се јужни поставља за обичне дане, а северни о празницима. Од старог намештаја преостао је једино округли мермерни сто у северној апсиди. Дуж просторије, у три реда, размештени су дуги дрвени столови. На средини западног зида који је део спољњег бедема налази се певница. Зидови су живописани 1621-1622. године, преко вероватно оштећених фресака из 14. века, руком Хиландарца, Георгија Митрофановића, чије је ово највеће, најзрелије и последње сликарско дело.
15.
По свршетку молитве, црнорисци, гости, искупљају се на трему уз усрдне разговоре. Заједнички обед у трпезарији представља део укупног монашког ритуала који почиње уласком у цркву на молитву, наставља се у трпезарији, а завршава молитвом у келији. У трпезарију први улази игуман, па монашко братство, па гости. Столови су постављени и јело је уливено. У похвалу Богу. Посним данима кува се на води, осталим на уљу. Јела су безмесна. О празницима, уколико не падају у посне дане, служи се риба. Према Савином Хиландарскаом типику, уз сваки оброк послужено је и вино.
Кад сви поседају, према уобичајеном распореду, у средини наспрам игумановог стола, монаси, а за побочним столовима гости, један од монаха пење се на дрвену певницу, прислоњену уза зид наспрам улазних врата, и почиње да чита. Обично из житија свеца коме је дан посвећен. Док се једе, ћути се. Да се ослухне. Након пар минута огласи се пригушен удар звона са игумановог стола који означава да вино може да се усипа у чаше. Изнад глава присутних теку живе речи из житија. Ломимо кришке домаћег хлеба, хиландарског. Покрети су суздржани и нечујни. Онда, кад игуман процени за сходно, огласе се три тупа удара његовог игуманског скиптра о под. И оброк је окончан. Читање престаје. Монах са певнице прилази игуману и, у знак захвалности за читање, добија парче хлеба и чашу воде. Први излази игуман, потом монашко братство па гости. На трему, испред трпезарије, крај врата, игуман монашким крстом благосиља. Захваљујемо се благим наклоном, са левом руком на срцу. И тако сваки дан, два пута дневно, после Јутрења у шест сати и после Мале вечерње у шет поподне.
16.
Католикон. Црква Ваведења Пречисте Дјеве Богородице. Милутинова задужбина саграђена 1303. или можда већ 1293. године, на месту цркве коју су, опет, на темељима напуштеног и разрушеног грчког манастира с почетка 11. века, подигли монах Симеон и монах Сава уз материјалну помоћ сина и брата, жупана Стефана, 1198 – 1199. године. Данашњи облик храм је добио око 1380. године када је уз Милутинову задужбину, по налогу кнеза Лазара, а у готово истом градитељском стилу, призидана спољна припрата. О Хиландарској Саборној цркви познато је све. И све је записано. Уосталом као и о Хиландару, данас најзначајнијој целини српске средњевековне архитектуре. Па опет, сви стручни, или импресионистички, текстови не могу досегнути тај пресудни доживљај када се храм први пут угледа. Код свих светогорских манастира, изнад камених зидина са надограђеним конацима, између пиргова и звоника, провирују куполе католикона, осим у Хиландару.
Од које год стране да се долази, хиландарски храм се указује увек на исти, једино могући начин: када се прођу манастирске капије и ступи у дворишни трем. У дну издуженог, затравњеног, по ободу оплочаног дворишта-порте, које се осетно нагиње према југозападу, открива се, својом питком, готово умирујуће радосном, северном фасадом од сиво-окерастих камених квадара дискретно прошараних редовима црвене опеке који повезују горње подпрозорнике и слепе аркаде лучно обрубљене испод кровног венца, у свој својој достојанствености, складности и човекомерности, хиландарски католикон заогрнут манастирским конацима и пирговима који га надвисују. Само небу откривен. Овај храм, са својим заталасаним оловним крововима над којима се уздижу четири куполе од којих централна, наоска, својим врхом не досеже ни свих 20 метара висине, својом просторном композицијом маса и црвеном опеком заобрвљених отвора, као да је грађен да оваплоти речи Светог Максима Исповедника, исказане у његовој Мистагогији: …Црква је слика и духовног и чулног света, зато што као символ духовног света има
олтар, а чулног – храм… Она је изображење човека, тако што олтаром представља душу, а храмам – тело. Но Црква је такође образ и слика душе узете саме по себи, јер олтаром представља славу созерцатељне способности, а храмом – украшавање способности делатне.
И заиста, на овом храму ништа није случајно. Од темељне сокле до врха наоске куполе, од улазног портала до олтарске апсиде, сваки детаљ, сваки архитектонски елемент проистиче из претходног и најављује следећи, остварујући се у свеобухватној, недокучивој, непрекидној хармонији људског умећа и небеског свода. Протомајстор Милутинове задужбине, иако за нас безимен, или је то ипак био Георгије Мармара из Солуна, морао је у себи остварити и понети коначну визију храма још пре почетка градње. Протомајстор ктиторског остварења кнеза Лазара, седамдесетак година касније, готово уочи Косовске битке, подређујући своје мајсторство мајсторству свог претходника био је још на већој муци. Тако, већ вековима, хиландарска триконосна црква Ваведења Богородице, несумњиво представља најдрагоценији архитектонски бисер на Светој Гори. И не само Светој Гори.
А у исто време, време изградње светогорске Милутинове задужбине, далеко на западу и доста северније, у Фиренци, Арнолфо да Камбио започиње изградњу цркве Санта Кроче, и катедралу Санта Марија дел Фјоре која ће бити приведена крају тек у првој половини 15. века под мајсторском руком Брунелескоја. Али то су већ неке друге – градске приче.
17.
Подне је. Сенке су утекле под дубоке стрехе, у стрелнице, у отворене прозоре, под архиволте, архитраве, конзоле, колонаде, доксате, у крипте и подруме, под темеље, испод калдрме. И све се мрежи у бескрајне светлосне иглице које труне очи и озлеђују само високо усукане тамно-зелене пламенове кипариса чији врхови трну у небеској плавети. Бело, сиво, румено, окерасто, жућкасто зелено. Послагани у дуге низове који се таложе једни преко других творећи треперав, око прозора намрешкан, чипкасти фон Божијем дому посвећеном Богородици. Малтер, опека, обрађено дрво, камен. Са пирговима Светог Георгија и Светог Саве. И оним трећим, изнад улазне капије, Светог Николе, којег је урушио неки давни земљотрес. Грађени, рушени, ватром харани, дограђивани, приграђивани, увек исто казују пред достојанственим и неизменљивим лицем храма.
Стојим налакћен на дрвену ограду степенишног трена испред манастирске књижаре. Нигде никог… А опет, као да су сви присутни, славни и неславни, знани и незнани, ту, негде, у наборима времена који се њишу на безветрини пенушајући се и копнећи као морска пена. Свети Сава, Свети Симеон, Урош I, Доментијан, Милутин, Теодосије, Стефан Дечански, Данило II, Душан Силни, Јован Угљеша, Лазар Хребељановић, Георгије Митрофановић, Доситеј… И само ово насумично низање њихових имена чини ове узвинуте зидове, иза којих су библиотеке, ризнице, архиви, црквице, праклиси, келије, тако живим и да нису тако стварни. Однекуд у порту улази проседи господин из келије поред моје. За руку води унука, момчића који још није дорастао ни до школе. Однедавно, Протат је донео одлуку да се посете
Светој Гори дозволе и дечацима у старатељској пратњи.
18.
У хиландарској порти су бунар и две чесме. Чесме су из 18. века, а бунар који се налази под двостраним тремом у југоисточном делу дворишта, недалеко од олтарске конхе храма, приљубљен уз конак болнице, старији је. На бунару је гвоздено витло са лименом кофом и лимено лонче окачено о ексер. И све изгледа обично. А није… Иза источног зида трема крије се келија Светог Саве, иза јужног келија Светог Симеона. Недалеко одатле, наспрам јужне конхе налази се цистерна наткривена тремом са калотом од тесаног камена и опеке. И опет све изгледа обично. А није… Уз сам зид наоса са источне северне конхе узнела се високо разбокорена винова лоза и преко погодне дрвене конструкције премостила простор до цистерне. Лоза из празног ћивота Светог Симеона. Лоза чије грожђе нероткињама пород дарује.
И то би могло да буде све. А опет није… Кад вода у бунару пресахне и кад се лоза осуши, крај света ће бити – веле светогорски монаси.
19.
Са калдрмисаног платоа између улазног трема и чесме хаџи Томе из Видина, где се током дана окупљају манастирски гости који се не одричу ужитка дуванског дима, готово неприметан да није скромног путоказа, искрада се дуж хиландарског бедема, испод пирга Светог Саве и звонаре, пут ка манастиру Зограф, који одмах потом замиче уз брдо у макију, ту и тамо урешену самотним кипарисима, и који води и ка скиту на Спасовој води и келији у којој је Доментијан писао Житије Светог Саве. А у супротном смеру плато се шири и благо спушта стотинак метара даље до првих брестова где се у њега улива поширок, делом макадамски, пут којим се за двадесетак минута хода, кроз садове кипариса и уз винограде, стиже до арсане, и који туристички водичи називају путем векова што би требало да буде синтагма
за његову старост и успутне знамене. Место где су, по предању, Хиландарци дочекали икону Богородице Тројеручице; камени споменик, чесма и виноград подигнути 1902. године у част краља Александра Обреновића који је 1896. посетио Хиландар, довео младе монахе и отплатио манастирске дугове; место на коме су Хиландарци дочекали цара Душана када се 1347. годибе склонио од куге на Свету Гору и маслина са друге стране пута коју је засадио и која још увек даје плодове; и пред самом арсаном пирг који је краљ Милутин саградио почетком 14. века; – збиље и легенде из времена кад се сан није разликовао од стварности.
20.
Код Милутиновог пирга, гломазне четвороугаоне одбрамбене куле од камених квадара окерасте боје чије зидове са уским стрелницама ојачавају снажни пиластри од подножја до плитког четвероводног кровишта испод кога су дрвени балконски испусти (која ме, једноставношћу и композицијом својих маса неодољиво подсећа на призматичне форме и експресивност Медицинског института у Филаделфији Луиса Кана из 1968. године), срећем групу ходочасника из отаџбине којима водич држи час из историје. Људи зуре у висину, водич рецитује наизуст научен текст, смели појединци су се ваћ испели и, не већи од патуљака из бајке, са дрвених тераса машу онима доле. Срећом нико не галами.
У непосредној близини пирга збрчкало се раскршће. На једну страну пут води ка хиландарским виноградима, а на другу ка Есфигмену, Грчком манастиру чије зидине запљускује море. Његови житељи су зилоти, нејекстремније десно крило исихаста. Диче се црном заставом пред својим манастиром под којом је узидан натпис ОРТОДОКСИЈА И ТАНАТОС што значи: Православље или Смрт. Не слажу се са политиком Васељенске Патријаршије и у својим молитвама не помињу његово преосвештенство господина Вартоломеја, Васељенског Патријарха. У сукобу су и са Грчком
Архиепископијом. Прве хиландарске комшије које од свих Светогораца уважавају Хиландарце с којима имају завидне односе.
21.
Седим у хладу, на накривљеном боке расушене полусатруле барке насукане на бетонски навоз испред камене куће хиландарске арсане, наспрам Хрусије, средњевековног пристаништа, заправо његове рушевине. Иза мене зјапи повећи залучен отвор запуштеног и празног тунела за мање рибарске корабље из кога, на моју жалост, ништа не струји осим пусте сенке, а иза њега високо брдо на коме се у давна предхришћанска времена уздизао Посејдонов храм. Море је мирно и кристално чисто. Уокруг обзора царује поподневна тишина коју, као бодежи, наизменично пробадају крици узлебделих галебова. Изоштравам телеобјектив и пред очима ми се бистри камена утврда на стени уз море, са громадним остацима пирга кога је подигао краљ Милутин, неколиким помоћним зградама и невеликом црквом коју је саградио Милутинов син, Стефан Дечански, и посветио Светом Василију, по коме се и пирг, од тада, а има томе више од шестстотинапедесет година, назива Свети Василије на мору. Цркву делимично заклања остатак некадашњег утврђења, камени зид под скелама које га обезбеђују да се не уруши. Да није тих скела
рушевина би изгледала као да је од искона; јер време овде не протиче, већ једна и иста вечност само постоји. Пропадљивост је видљива само на делима људских руку.
Овде, и резак зуј фотоапарата учини се, уистину увек касно и узалуд, као недостојно повређивање спокоја у коме се историја и легенде не разликују, јер су у хармонији са логосом. А логос се таложи у Лепоту саму по себи; без модних трендова, лобистичких ложа и медијске кампање.
22.
На одласку из Хиландара, за тренутак, застајем у улазном трему, осврћем се с нелагодом као да сам заборавио нашто да запамтим. И јесам: све оно што овога пута, из најразличитијих, оправданих и неоправданих, разлога нисамстигао или могао да видим, уочим, доживим. А ваљда је сваки пут тако, јер: Дубок је бунар прошлости. Зар га не би требало назвати безданом? А сва српска прошлост, писана и неписана, овде се стекла, у овом невеликом монашком Граду који лако можемо измерити корацима али никада димензијом једног људског живота.
Елем, пењемо се у аутобус, јер у Ивањици брод не чека. На првој кривини после које пут урања у густу шуму, осврћем се још једном. И тај поглед је као шкљоцај објектива – у непрегледном благозаталасаном зеленом шумском мору, попут шкољке, укотвило се Хиландарско здање. И блиста. У јунском сунцу. На моћним високим каменим бедемима, чији слепи лукови и пиластри сведоче о временима похара и људске окрутности, ишчипкали се полихромни спратови келија са својим прозорима, препустима, косницима, балконима, разуђеним кровиштима и високим разиграним димњацима. А над њима, као стожер минулих и будућих векова, са румено окерастим горњим спратовима украшеним узиданим луковима и четворосливним кровиштем од тамнозеленог и светлосмеђег шкриљца, уосовио се пирг Светог Саве, пирг који најмање личи на фортификацијску кулу и каквог више нема на свој Светој Гори. Слика коју у себи носим можда није довољно оштра и можда ће временом избледети, али је неизбрисива.