У рубрици Представљамо данас ћемо СРП-овом аудиторијуму, кратко и надасве јасно, представити пјеснички првијенац Паук или човјек нашег врлог сарадника Стефана Вишекруне. Редовни посјетиоци нашег сајта су већ имали прилику да се упознају са пјесмама овог требињског поете. За све оне који су то пропустили, могу то поправити одласком на линк https://srpcasopis.org/2019/02/18/stefan-visekruna-poezija-izbor/.
(…) Углавном свако од нас нема храбрости да завири у тајне коридоре своје душе, да себи призна оно чега се плаши или стиди, да изврне рукавицу части и идентитета и да погледа у очи нечистим силама које вребају иза ћошка. Зато је од Бога дата моћ да се човек бави уметношћу како би нашао начин да продре у та “забрањена” места одакле ври и страст и љубав и несрећа и усхићење. (…)
Жанровска разноликост која се у стилском опредељењу стапа у једну компактну и кохерентну целину је иницирала овог младог и талентованог песника да све што је написао означи бесмртношћу, да његове метафоре, хиперболе и остале стилске фигуре направе мрежу асоцијација и мудрих резоновања које преко сигурно вођених стихова носе поруку целом човечанству, а заједно са њом полажу и предупређење. Његове песме које он није физички поделио на делове, сигуран у то да се оне асоцијативно прожимају једна у другу, дотичу три најважнија сегмента људског бивствовања: љубав, судбину и патриотизам или ако би то формулисали другим речима, млади песник овим својим сјајним стиховима улази у гаму лирике, епике и религијских трактата (са савременим ракурсом гледања).(…)
Стефан Вишекруна врло рано спознајно приступа животу и мајсторски успева да животне енигме преточи у песничку драматургију достојну великог респекта. Један од најкруцијалнијих и најкомплекснијих проблема је проблем бежања од себе, бежања од импакта животних изазова и налажење лажног Авалона који прави да мрак у души и у бивствовању буде све гушћи и да сомнабулност и иреалитет постане претња личности.
Стефан Вишекруна као млади песник себи поставља врло тешка питања, а то врло транспарентно може да сагледа и његов читалац. Његова контемплативност се креће по танком рубу између живота и смрти и он, као песник-мислилац увек сакупи храброст да себе искуша мишљу о смрти, о измами душе, о смислу постојања. Његова поезија је својевидна пролегомена софистичког тумачења живота и смрти, али у књижевном смислу он са једним тананим постмодернистичким маниром у својим стиховима открива филозофско острво наде. (…)
(Из рецензије Тама и светлост душе Сашо Огненовског)