На очиглед света, околине
Од гладних, жедних, неутешних
речи тискале су свитак
љубезна слова и бдења духа
језиком сердца
изоштрене ране
због тражења пута
путника, странца
благости и околине
Ћути окрет што све то зна
Али
сад мерљива
није утеха
што слогова има
само око ребра
ја немам толико драгуља
ни моћи, ни сребра
Зовем се зовем јуче
за данас и сутра.
Зове ме зове Живот
Да живим изнутра!
Чуј ме, чуј ме неувели цвете
Идем идем твојом страном
дете
уз корак ствари, источника
Ево ти незнање
од ждерања пролазника.
Опрости
што тако нисам смео
а можда ни толико
да корачам уз басамак.
Ти
само попиј нектар
и врт што тихо сише;
намах крви из вене
после станке и сата:
Садим Невен да мирише!
Склони тело од манира
Кад стигне освежење
од прљавштине
паузе и додира
можеш по пољу трчати
и цвеће брати са огранка
и волети ливаду кад сено косе
и косу можеш да прогуташ;
Ал’ опет
ако луташ
нек’ скрама буде овлаш
ако честици једног збира
сачуваш јагње и дете тог пастира!
Шкгрут је зуба добио тендер
И
грех опет
из пакла вади
трулеж
у крви капље Оној
што се устима примакла.
Баци секутић
свиленим концем
где је робље.
Од звери чућеш вапај
кад забодеш јој
у срце копље
и прогуташ уранијум
Свети Георгије
ако Господ дозволи!