Помало свега
помало близине и свега има
када га има
када није широк и хладан замах небеса
када се моје „ја“ не отима за светлост
за таму своју
када се испразни дан
и иза дана сан
по лепом времену и по ружном
(као да ће сутра бити боље)
помало блискости и свега има
када је унутра у бићу
тако пуно бића
када је унутра на дугом корену
цвет маховине отворен
за неког врло малог
помало блискости и свега има
за оног чији глас виче
да никако није било узалуд
за оног који каже
остани ту
живи
за оног са друге стране ожиљка
потребно је годинама учити зарастање
ићи и не ићи
потребно је
каткад
бити
ту
помало блискости и свега има
за оног који понавља бајку испочетка
оставите нас који смо ничији
и свему ускраћени
били смо
или
нисмо били
нигде упорно нисмо постојали
имали смо блискости
и свега
Лаж уобразиље
све што смо научили о мишљењу
јасно нам показује
да је наш мозак машина
која није намењена схватању
већ преживљавању
и наша лична митологија
само је филозофија преживљавања
лаж уобразиље не зна за границе
а концепт личности
само је конструкција сопствене лажи
кажемо:
не зарађујем ни динар
али поседујем богату колекцију лептира
од лептира постаје чврст облик лутке
а лутка је довољна да девојчица буде
срећна
ми смо на свету
да бисмо понављали
бесплодну конструкцију сопственог идентитета
све што смо научили о мишљењу
јасно нам показује да
песма никада није довољно добра
да заборавимо да су
уметници само они који су
певали
Забава за господина Мартина
људи знају све типове оргија
прокламације, револуције,
беседе, повеље, речи, речи, речи
улични нереди,
прве брачне ноћи, спортска надметања
демонстрације, манифестације,
параде, шараде, штрајкови, пучеви
погреби, погроми, свадбе и порази,
моралне кризе, јавна мокрења
зовови дивљине,
цивилизацијске тишине
снови, кошмари,
буђење и свакидашњице
људи знају све типове оргија,
господина Мартина не могу забавити.
Ахасвер у вечности
Сваки човек може да сагради свет
а ја
ја свој не могу ни да срушим
ни божански ветар ту не помаже
постаје сувише болно да би се могло
звати изгубљеним временом
а сувише ненадокнадиво да би се могло
тешити новим временима
(можда треба ићи против Пруста
у сусрет успоменама)
Мене не занимају Давид или Јуда,
Одисеј, Тезеј и Минерва
њихов рат неће ми помоћи
да своје битке водим свуда
ни јутрос није постигнут неки успех
ствари око мене чувају своје мртвило
(чини се као да је то ствар договора)
а околности не реагују на моје речи
сваког тренутка поново нестајем
нестајем рађањем оног што сам одавно
срушио
рађам се рушењем опсенарске слободе
и опчињеношћу Бога
сви људи се из идеалне смрти рађају
са ужасом кидам митске везе
сахрањујем јучерашњицу
и присуствујем сопственом поновном рађању
Ахасвера у вечности