Некада давно, један умјетник је насликао малу и веома лијепу слику, и поставио је у положај у којем ју је могао видјети у огледалу. „Ово удвостручује растојање и ублажава га, овако изгледа много боље,“ мислио је.
Животиње у шуми чуле су за њу од умјетниковог мачка, чијом образованошћу, углађеношћу и цивилизованошћу су били задивљени, уљудношћу и високородношћу такође. Могао им је рећи много тога што оне нису знале и одагнати њихове сумње. Биле су исувише узбуђене због нове теме за разговор па су постављале питања и кад би све веома добро разумјеле. Питале су шта је то слика и мачак ју је стао разјашњавати.
„То је пљосната ствар,“ рекао је он; „савршено пљосната, чудесно пљосната, чаробно и елегантно пљосната. И, ох, тако лијепа!“
То их је узбудило али и разгњевило па рекоше да ће захтјевати да се слика покаже свијету. Тад медвјед упита:
„Шта је то чини толико посебном?“
„Њен изглед,“ рече мачак.
Животиње је испунио осјећај дивљења и несигурности, били су узбуђеније но икад. Крава се усуди упитати:
„Шта је то огледало?“
„То је рупа у зиду,“ одговори мачак. „Погледаш у њу и видиш слику, то је тако чаробно, шармантно, етерично и заносно у својој незамисливој љепоти која ти поремети све у глави и скоро те онесвијести од заноса.“
Магарац није ништа питао али није крио сумњичавост. Рекао је да никад није постојало ништа тако лијепо и да не постоји највјероватније ни сада. Он рече и то да би посумњао у сваку лијепу ствар за чији опис би им био потребан читав сепет километарских придјева.
Било је очито да су те сумње утицале на животиње па је мачак отишао увријеђен. Дебата је одгођена за пар дана али је, у међувремену, радозналост узимала маха. Наново се будило занимање за слику. Тад су животиње напале магарца због оповргавања љепоте онога што би њима причинило задовољство, а најгоре је то што сумњу у љепоту слике није могао поткријепити никаквим доказом. Магарца то није дотицало и рекао је да постоји само један начин да се покаже ко је у праву: он или мачак? Он би отишао и погледао у ту рупу и вратио се да им саопшти шта је затекао тамо. Животињама је лакнуло и биле су му захвалне што је то он сам предложио па су га нуткале да крене одмах, што је овај, најпослије, и учинио.
Али он није знао гдје треба да стоји па је грешком стао између платна и огледала. Слика се, наравно, није појавила. Вратио се кући и рекао окупљеним животињама:
„Мачак је лагао. Нема ничега у тој рупи сем једног магарца. Никакву пљоснату ствар нисам видио. Био је ту згодан и пријатељски настројен магарац, али ништа сем њега.“
Слон га је упитао:
„Да ли си га видио добро? Колико си му близу био?“
„Видио сам га одлично, о, Хети, Краљу звијери! Био сам му толико близу да су нам се њушке додиривале.“
„Баш чудно,“ рекао је слон; „мачак нас, колико знамо, никад досад није слагао. Нека се још један свједок опроба. Иди, Балу, погледај у рупу и врати се пренијети нам шта си тамо видио.“
И оде медвјед. Након неког времена, врати се он.
„Обоје, и мачак и магарац су лагали; ничег у рупи доли једног медвједа нема.“
Овакав одговор је много изненадио животиње. Тако збуњене, све редом су жељеле тестирати огледало како би открили праву истину. Слон их је слао једног по једног.
Прва је отишла крава. Она није нашла никога доли краву у рупи.
Тигар није нашао ништа доли тигра.
Лав није нашао ништа доли лава.
Леопард није нашао ништа унутра сем леопарда.
Камила је нашла камилу, и ништа више.
Тад се Хети разгњевио и рекао да ће сазнати праву истину чим се врати. Кад се вратио, све судионике је прогласио лашцима и био је много бијесан на мачка због његове дрске шале. Тврдио је да само кратковида будала не види да се у рупи крије слон.
НАРАВОУЧЕНИЈЕ, ПО МАЧКУ
У тексту можете наћи све што у њега унесете, ако стојите између њега и огледала своје маште. Можда нећете видјети своје уши али оне ће ипак бити тамо.
Превео са енглеског:
Милан Милошевић