Горан Дакић: ИРСКО ПИТАЊЕ ВРБОВОГ СОКАКА

Годинама нисам ишао у Даљ. Пут је, у једном тренутку, постао предугачак. Аутобуси за Вуковар су престали да возе и једино сам још могао да се клацкам десет сати коридором до Сомбора, потом преноћим код ујака и ујутро превалим још педесетак километара до познатих пејсажа. Сокаке и Дунав сам расуо по књигама и вјеровао сам да је то довољно. Деда и бака су прије шест година продали кућу и преселили се код ујака и коначно сам постао гост тамо гдје станује све што знам и све што јесам док пишем. Нисам хтио да спавам код другара или у преноћиштима; нисам желио да долазим и да остајем као случајни или намјерни путник. Одувијек сам у Даљу имао свој кревет и собу, своју авлију и остраг, поглед са ћуприје на Дунав и горе, низ улицу, према бензинској пумпи и пилани, столицу и клупу под трешњом, мирис свјежег шрота и смрад устајалог ђубрива, прилику да ноћу, када се смире комарци, сједим у гаћама на степеницама трема и ослушкујем уобичајену сеоску тишину. Знао сам да тo више немам и да вјероватно никада више нећу ни имати, али сам вјеровао да је тако ваљало бити, јер су родитељи моје мајке стари и немоћни и да ће им свакако бити лакше под ујаковим војничким оком. Али, без обзира на то – годинама нисам желио да одлазим у Даљ, а онда сам, ни сам не знам како, пред Дунав бануо пет пута у години дана и схватио: сви који су отишли из Даља отишли су да му се никада не врате, а ја сам отишао да бих могао да му се враћам…

***

Одласци су постали неминовност крајем деведесетих, док сам још био даљски деран. На крају Даља сам и записао гдје је ко нетрагом нестао: једни у Норвешку, други у Канаду, трећи у Америку, неки су само прешли границу и зауставили се у првом бачком селу, поједини су се дохватили Београда и Бањалуке. У првим годинама након мирне реинтеграције хрватског Подунавља село је било јасно подијељено: ово су били наши кафићи, а оно тамо њихови; преко Јаме је био наш клуб, а горе, према жељезничкој, њихов; те и те улице су биле, дабоме, њихове, а оне тамо, наравно, наше. Свако ко је прекорачио невидљиву, али итекако постојећу границу био је кажњен. Разбијени носеви били су свакодневица, а повремено су се потезале шипке, палије и покоја чакија. Убрзо сам одселио, али сам у испочетка честој преписци са другарима који су остали добијао инспекторски прецизне увиђаје са попришта. Једном је крв пала у Даниелсу, други пут у Уну. И тако мјесецима, а онда су свађе и туче замијениле свадбе. Био сам клинац, дошао сам код деде и баке на ферије, нисам стигао ни да спустим кофер, руксак и штапове, а Мишо ме „упецао“ на вратима и повео на вјенчање.
– Какво вјенчање? – питао сам га згрожен.
– Мали Марић се жени – одговори он.
Мали Марић је оженио Хрватицу, а онда је неки Хрват оженио Српкињу и тако је почело. Мржњу очева замијенила је љубав њихових потомака. Обрт достојан Шекспира, не до краја трагичан, срећом. Ипак, сви они су равничарски стрпљиво сачекали да Хрватска уђе у ЕУ, а онда су спаковали ствари, дјецу за руке и куд који…

***

Даљ је одувијек био богато село. Близина Дунава и атари најплодније земље и нису могли одредити другачију судбину малог славонског мјеста које се налази између Осијека и Вуковара, на самој граници са Србијом. Батина фабрика у Борову и Ердустки виногради. Даљска циглана и ИПК. Аласи и виноградари. Земљорадници и сточари. У Даљу је својевремено отворена и прва дискотека тога краја, Медисон, годинама прије него су сличне локале добили Осијек и Вуковар. Ту је био смјештен и данас се налази двор епископа осјечког и барањског. Уосталом, о Даљу и у Даљу су писали Срето Батрановић, Јаков Игњатовић, Милутин Миланковић, Ђорђе Оцић, Ђорђе Нешић и у њиховим дјелима могу се пронаћи далеко боље слике некадашњег Даља. Али, све то није било довољно… Даљ је прије рата, према попису из 1991. године, имао 5.515 становника. Двадесет година касније било их је 3.937. Данас их има још мање, а цијеле породице су се расуле по Европи, највише одлазећи у Ирску и земље Скандиваније…

***

Пет година нисам био у Даљу. Посљедњи пут сам шетао Ердутском улицом 2009. године. Тада је у Културно-научном центру Милутин Миланковић одржана промоције моје прве књиге Даљ. Након тога су деда и бака одселили и тек на љубазни позив управника Миланковићеве куће Ђорђа Нешића и директора загребачке Просвјете Чедомира Вишњића одлучио сам да поново видим своје село и да се сретнем са познатом публиком на промоцији Петодинарки. Чедомир је дошао по мене у Градишку, а потом смо наставили пут према Вуковару, гдје је мој учредник имао састанак са предсједницима Просвјетиних мјесних одбора. На уласку у вуковарски ресторан Морнар неко је, спазивши Чедомира, викнуо на специфично даљски начин:
– Јебо те деран!
Тога часа сам знао да сам се вратио кући.
Два сата након тога смо кренули према Даљу. Нисам осјећао тежину пута све док на изласку из савуљске кривине нисам угледао саборни храм Св. Димитрија. Грло се сузило, а стомак запиштао и пред Миланковићевом кућом сам најприје сјужио три крушке, а онда и проговорио. Промоција је прошла и ја сам главом без обзира утекао пут Сомбора, са ујаком, не угодивши желуцу ни прженом сомовином ни рајнским ризлингом.
Након пола године дошао сам поново, сам, а након тога још три пута, са пријатељима.

***

Брига Чалошевић ме вози од пунчеве куће до свог сокака. Успут ми „описује“ домаћинства поред којих пролазимо. Овде, говори Брига, нико не живи, одселили се. Ни овде. Овде само ова баба што седи пред кућом. Овде никога нема. И ови су отишли. Овде су моји, то знаш. Овде баба и деда. Поред нема никога. Празно. Празно. Деда и баба. Празно… И тако у недоглед. Брзо смо дошли пред његову кућу, па је мучно набрајање брзо престало. Али, онда је услиједио други чин славонске трагедије: Не чуди ме што људи одлазе. Фабрике су затворене, циглана не ради, ИПК је пребачен у Осек, земљу нема ко да ради. Плате су мале, рачуни огромни. Плаћамо све – струју, воду, телевизију, телефоне, гробљарину, смећарину и триста других комуналија. Одакле? Држава не даје ништа. Морају ићи. Ди? Највише у Ирску. Не знам зашто баш там’, али је так’… А ови који остају – ни њи’ више нема. Никога нема. Ето, сад смо прошли кроз пола села и кога смо срели? Никога. Тако је и осталим данима. Једино још ујутро можеш срести некога, у продавници или у пекари. Већ у десет сви су на њиви или у неком другом послу, а навече улазе у куће и закључавају капије да им неко не би дошао… Знаш да се капије у Даљу никада нису закључавале и да је вечерњи диван на сокаку био обавезан пред легање живине. Никога нема на улицама, у кафићима, на шеталишту, уз Дунав, у парку. Код Ћошка у кафани седе тројица и пола дана картају белу у пиће по добијеној партији и то је сав промет у току дана… Предина пицерија не ради већ годинама, Медисон је пуст, чак и суботом… У основној школи је све мање оделења, а у средњој све мање ученика у она три једина… И они добростојећи продају земљу и одлазе…

***

Стојим на дунавској обали, пред родном кућом Милутина Миланковића и чекам да се заврши састанак предсједнице Хрватске и премијера Србије. Симболи су, чини се, важни и политичарима, па је њихов састанак био подијељен у два готово истовјетна дијела: први се догодио у Даљу, хрватском селу на граници са Србијом, у којем је већинско становништво српско, а други у Србији, у Доњем Таванкуту, поред Суботице, на граници са Хрватском и у којем је већинско становништво хрватско. Крај је маја, на сунцу сам, али узалуд – комараца је више него икада. Милан Клајић, власник малоприје поменуте кафане, објашњава ми „ситуацију“: Знаш да су годинама прскали против комараца? Сада не дају. Па та Унија, леб их њев… Кажу да тај отров убија и пчеле, а то није хумано. Али, није то најгоре… Видиш да је Дунав висок? И сад ће се, кроз који дан, повући и оставиће сву ту влажну травурину за собом. Дунавска обала је у надлежности Хрватских вода, али они неће да косе, а не дају општинским комуналним предузећима да то ураде… И ко је ту сад луд? Па знаш ли колико ће комараца у тој травурини да се запати када још више угреје? Поцркаћемо. Једини део обале који су покосили је овај пред Миланковићевом кућом и то пре пет дана, а ово остало не мисле дирати… И пре је било комараца, али ово је зло и на’пако! Мало поћутимо, а онда га питам зашто није отишао. А ди би ишао? Брат ми је ту са породицом, а ни ја нисам у годинама када се лако почиње… Ако сам једном и помислио, стари се обесио, па сам остао. Ако сам и други пут помислио, братова жена је поново родила, па сам опет остао. Сад више и не размишљам… Радим друге смене, ујутро устанем и трчим поред Дунава, од парка до Ледина и натраг. Ретко кога да сретнем. Поподне у кафани никога ни нема… Нема народ новаца… Није к’о некада… Да, није као некада…

***

Код Неметових сам на ручку, ври фиш. Мишо, другар из даљских клупа, још је на послу, али ускоро долази на получасовну паузу. Драго Немет, Мишин отац, распирује ватру и показује ми одакле је пожар прије двије године кренуо према њиховој кући. Гаража и помоћне просторије потпуно су угљенисане. Мишо је годинама добровољац у даљској ватрогасној бригади и тога љета је гасио пожаре широм даљског атара, највише на њивама, али је, на концу, морао да шмрк усмјери и према својој кући.
Прва Мишина сестра Ана је у кући, са дјецом, а друга, Дана, живи и ради у Ријеци. Мишина мама, Анкица, ради у рибарници коју су недавно отворили у оближњој улици. Ускоро су сви за трпезаријским асталом. Слушам карактеристични даљски диван и повремено убацим понеко питање с крила. Ко би рекао, почиње Драго, да ћемо говорити како је за време рата било боље? А так’о је време дошло, веруј ми. Нама ниј’ лоше, сви радимо, али џаба, јер нема никога и нема ништ’. У рату нико ниј’ им’о посао, нико ниј’ радио, али нико ниј’ био гладан. Пушку на раме, па убијеш срну. Штап у руке, па напецаш пет кила штуке. Граница је ту, па су многи и шверцали. Наситно, али довољно. А шта је сад ово? Ја већ неко време возим ђаке из Аљмаша, Даљ Планине и Ердута у школу у Даљу. Како дође ново полугодиште – мање деце у аутобусу. Сви одоше. Пола Источне Славоније је у Ирској. А ко ће радити оволику земљу која је остала? Нико. Људи само гледају да се дочепају папира и да беже… Ми смо, ет’, остали и нећемо никуд ни ић’…

***

Од Неметових одлазим према Дунаву, Врбовим сокаком. Пролазим поред куће у којој живи Бели, један од најбољих пријатеља мога ујака из дјетињства. Зовем га с капије (јер авлију чува неко теле од кера!), он излази и виче: Вид’ га! Босанац! Јес’ то ти? Мицо, ево га Босанац! Мицо!! Излази Мица, његова мајка, коју сви зовемо Стрина, погледа ме и викну: Ју, вид’ га! Ал’ се разранио! Укратко дефинишемо здравље, а онда га питам:
– А гдје је Бојан?
– У Паризу.
– А Мирјана?
– У Шведској, удала се пре четири године.
– Маја?
– Маја је још на студијама, у Новом Саду. Ветерина.
– А жена, Нада?
– Она је у Швајцарској, ради.
– А ти?
– А ја сам ту, видиш, радим у комуналном помало и око куће…
Тик уз његову је дедина и бакина кућа. Пролетим поред ње, не погледам ни на бедем, а камоли унутра, у авлију, тек да пребројим јабуке и да видим да ли је трава покошена. За неколико минута сам на млинској скели. Стојим наслоњен на штанглу и гледам теретни брод како нестаје узводно, према Вуковару…

***

Два мјесеца касније Иван и ја сједимо у башти Старог млина, циједимо хладан шприцер и чекамо фиш. Долази и Нешић, али он ће чашу црног. Бјелобрдац. Они све уз инат нама Даљцима. Али, у праву је Нешић: Од свега што је вредело/преостао је бели бор*. Тучемо по љутом фишу и расхлађујемо се домаћим резанцима (како би рекао мој ујак). Забринут за судбину ракије и кулена питам Нешића како ти послови напредују под патронатом брижне Европске уније. Лалински мудро, одговара Нешић. Пече се и коље у илегали. До сада нико није ухваћен, барем у Бијелом Брду. Али то људе излуђује. Па зар да Славонци купују сланину и вино? Нешић је прије неколико година објавио завичајни рјечник Лук и вода и у њему је сабрао ријечи које припадају сливу Драве у Дунав; у тој књизи је сакривено оно што је на јави већ поодавно погубљено. Нехајно погубљено…

***

Калан је мало мјесто у унутрашњости Ирске. Недалеко од Килкенија, два сата возом од Даблина. Мјесто неупоредиво мање од Даља, али са пабовима, мањим тржним центрима и фабриком сланине у којој ради стотињак Даљаца. Неки од њих су у Калан дошли случајно, тражећи ирску срећу на разним странама и у многим приликама, а понеки од њих су дошли по препоруци, слушајући искуства претходника. Да ли у канцеларији или за машинама – углавном раде цијеле дане. Плата је, како то већ и бива ван Балкана, сваког петка или четвртка. Трошкови су, наравно, мањи него у Даблину, али су и даље високи. Држе се на окупу колико је могуће. У таквој емиграцији границе су избрисане. Далеки познаник, који у Ирској троши већ трећу годину, овако пише: Газде су тирани. Неповерљиви су према странцима, а поготово према женама. Тешко је напредовати, готово немогуће. Неколико њих је дошло са изузетном биографијом, али је то углавном залуду. Такви добијају боље плаћене послове, али на тим положајима остају годинама. Одлазак код лекара је 50 евра, трошкове вртића и хране да не помињем. О куповини аутомобила нико и не сања. Ретки су они који одмах по доласку могу наћи пристојан стан или кућу за изнајмљивање. Најчешће мушкарци одлазе први, као извидница и првих месеци се потуцају по којекаквим ћумезима, грејући се ноћу уз фен и варајући глад јучерашњим кифлама. Након две године буде боље, али незнатно. Ако пожеле да се врате, макар на неколико дана, да обиђу родитеље, морају дићи кредит. Минималан, али кредит. И то тешком муком добијају. Газде много тога обећавају, али мало шта потписују. Ма какви били бракови опстају, јер им заједничка мука не дозвољава да се разиђу. Деца полако одбијају наш језик и говоре искључиво на енглеском, али то је и разумљиво. Сви се нечему надају, али мало ко досегне то. Па ипак, нико и не размишља о томе да се врати…

***

Понешто од овога говорим Саши који је пожелио да види Даљ и с којим сам, у једно пријеподне, бануо у башту Старог млина, буљећи у Дунав и тополике с бачке стране. Он ми говори да би испричано ваљало и записати, макар у фрагментима и то, ево, чиним. На крају додајем и ово: У томе је, ето, наша несрећа. Они који су остали радо би дошли под зидине Кастела, макар на неколико сати, макар на викенд, али заправо сви за заувек, а ја бих још једном да спустим босе ноге у дунавске спрудове и да на камењару пецам бодорке и црвенперке…

*
Давно је све избледело
и завезало се у чвор.
Од свега што је вредело
преостао је бели бор.

Некад су стизале лађе
из царствујушче Вијене.
Сад – само скитница зађе
с понизним репом хијене.

Мичу се ледене капе
и пуца Земљина кора.
Пишу се нове мапе
по кожи белог бора.

Твоја се распада соба –
долази ледено доба.

(Родна кућа Милутина Миланковића у Даљу, Ђорђе Нешић)