Припадам генерацији коју су учили да замисли и запамти недоживљену прошлост, да се труди да што пре заборави опустошену садашњост и слепо верује у тако недостижну а тако светлу будућност.
Генерацији која је завичај преселила на аутобуске и железничке станице и на аеродроме.
Генерацији којој најлепше жеље, попут оних: сретан пут и добро дошли звуче као псовке…
У години мога рођења човек је слетео на месец. Двадесетак година касније, пејзаж моје земље се полако али сигурно претворио у месечев пејзаж: кратери од граната, гравитација на нули, мали кораци за избеглог човека али велики за испретумбано човечанство, те америчка застава која се вијори што у реклами, што у директном преносу садашњости претворене у кратку вест пред почетак емисије „ТЕМА ДАНА”, где је човек вазда на губитку, сем ако се не склони у какав хипермаркет, где је у прилици да користи све оне сјајне попусте и понуде које се, просто, не могу одбити.
Почетком двадесет и првог века, уместо да не иде мален, под звијездама, човек база међу рафовима и гондолама, човек пева (на плејбек) после рата и где год да је – није код куће.
Или се, пак, свако место на свету зове дом?!
И док сам, рецимо, осамдесетих, жудео и сањарио да уђем у какву велику самопослугу, данас бих да збришем из ње. Али, док сам онда сањао своју прву конзерву кока-коле, сада бих, уместо било каквог сна и награде која ме чека у затварачу и даље мени омиљеног освежавајућег пића, хтео само мало најобичније стварности.
Оне стварности која, сва је прилика, никада неће бити моја садашњост.
Уместо тога, као једина два (охлађена) јела у бедном експрес-ресторану (на некој станици) вечите горке садашњице, нуде ми се магијски реализам и постмодерна.
И један и други термин су бајатији од фигура младенаца на израубованој свадбеној торти у епизоди ријалити програма 48 САТИ СВАДБА, која никада није приказана због преноса заседања народне скупштине, на којој су, са већином гласова, усвојени најновији закони из промотивне понуде за модерно, праведно и слободно друштво које ће већ првим јутарњим летом отпутпвати у Европу, поверивши оно мало преостале земље комшијама, да је редовно заливају нашим сузама одавно ороченим под најповољнијим каматама.
А магијски реализам и постмодерна су нашији од шљивовице, ајвара, кајмака и дуван-чварака ђутуре!
Упркос наизглед жестоким свађама и полемикама између, наводно, најмање две стране на које се ослањала претекла култура наших претеклих народа и народности, ми нити смо мењали дан за ноћ, веру за вечеру, транге за франге, танте за кукурику, већ смо, мењајући марке у динаре, сасвим магично преживели реалност и нашли се са оне стране модерног.
У пост земљи, на политички коректно брдовитом Балкану…
Ипак, пре тога смо успели да магични свет романа и прича, рецимо, Миодрага Булатовића, сасвим на време удомимо у Маркесовом Маконду. Маркес нам је, за узврат, дао наслове попут Хронике најављене смрти или Пуковнику нема ко да пише. Први наслов смо прекрстили у Дневников додатак, док смо други изврнули на главачке : писало се и пише се, само нигде пуковника. Или је у Хагу, или и сам, уживајући у каквој националној пензијици, пише мемоаре. Након оваквих и сличних рокада било је сасвим лако разградити реалност саму, а не причу о њој.
Тако смо сваку књижевну теорију одмах претварали у праксу, па су се гусле испоставиле као ултимативни инструмент почетка двадесет и првог века.
У гуслању, међутим, нисмо сами.
Неки тиме покушавају измислити што више традиције, други се сасвим опипљиве и незанемарљиве традиције одричу на квадрат, док трећи…
Нема, заправо, трећих.
Од како нисмо више заједно, постојимо само ми и они.
Растур коло је тек нешто конкретнији валцер са левим и десим скретањима у какав војнички марш.
Сва срећа да смо се растурили, јер да смо остали заједно, Сто година самоће било би ипак превише.
Овако, глумећи целине, наново се ослањамо једни на друге, попут фигура на неком споменику посвећеном још оној револуцији, том мермеру или каквом другом камену који више не посећују пионири и учесници радничких спортских игара у YASSA тренеркама.
И не бежимо од додира.
И када путујемо више не бежимо, не одлазимо заувек, већ крећемо и стижемо, одлазимо и враћамо се, као сав нормалан свет.
А када се рушевине поред којих се возите возом претварају у градилишта, када се у аутобусу који шклопоцка ентитетима деца која одлазе у школу или се из школе враћају, онда је право време да и интеркултуралност престане бити само ријеч и ништа више.
Интеркултуралност која не поништава локалност, интеркултуралност која од провинције у позадини прави туристичку дестинацију, а философију паланке тумачи као партитуру за концерт етно џеза.
Дакле, интеркултуралност међу онима који су чували братство и јединство као зеницу ока свога, а онда га загубили и под шареним народним ћилимом нашли презир, оружје и дуго непеване песме.
Интеркултуралност међу онима којима је и сама реч култура, услед намера и моћи намернијих и моћнијих била дуго тек далека, далека жеља.
Интеркултуралност међу онима који су у неколико наврата закључили да се познају толико да је време да се сместа почну заборављати.
Али, склањајући те најближе Друге далеко од очију, далеко од срца, некако смо и сами себи постајали страни.
Заборављајући друге, нисмо боље памтили себе.
Напослетку, као и увек, свој лик нећемо наћи у огледалу, већ иза прозора вагона којима, опет, путујемо земљом која није наша али није ни туђа.
Присетићемо се себе, наново упознајући те прве (а можда и једине) Друге, који се присећају себе, поново упознајући нас.
Иако сасвим локална, све више се испоставља као насушна.
Ex-Yu интеркултуралност!
Када чујем тај реч не ‘ватам се ни за шта, не помислим на милански Интер (нити на милански едикт) али ипак, за сваки случај, аполитички некоректно заколутам очима (за сваки случај, иза спуштенијех трепавица), јер у истом грму лежи и мултикултуралност од које у местима где се о њој расправља добро живе угоститељи, хотелијери и продавци сувенира. Та места су услед мултиетничности отоич претрпела разарања, расељавања, а након интервенције мултинационалних мировних снага обнављања те ренасељавања и изгледају као мултивитамински макробиотички бућкуриш смућкан у мултипрактику.
Интеркултуралност је реч коју тек треба да измрцваримо и успешно обесмислимо. Нисмо је до сада изговарали толико често да би одмах изазвала горчину у устима, нисмо је испразнили као тубу пасте за зубе, нисмо је потрошили као кредит за мобилни телефон, све у свему – добра је то реч, скоро па cool.
Само, мене одмах вуче да је прекрстим у прожимање, што ме тера да замислим укрштање, и то возова, на једној железничкој станици, у којој и даље, упркос транзицији опстаје станична ресторација у којој се могу добити и цревца на жару и бечка шницла и кис’о купус са коленицом приде и, што да не, подношљива пица.
Али, то је већ вијугави дугачки тунел приче.
То је сећање на простор из прошлости, или још прецизније: сећање на замишљени простор никада доживљене прошлости.
Јер, прва путовања која памтим нису моја путовања.
Ћиром су се, уместо мене, труцкали моји родитељи.
Мама на једној од екскурзија са вршњацима из једне сарајевске гимназије, кроз Попово поље, или тата, када се са друштвом враћао са мора.
Дечаци из маминог разреда су трчали пречицом кроз поље и сачекивали забректалог ћиру на осенченој ивици плодне равнице а тати је мој ђед а његов отац, кроз прозор, при укрштању возова у Сталаћу, додао парче сланине и окрајак хлеба.
Колико су близу шине ускога колосека, толико сам надомак палимпсестирању по данилокишизму.
Али, ма колико близу једна другој, шине се, сем на скретницама, никада не додирују.
Кишов отац је писао Ред вожње, Честертон је сматрао писце таквих књига највећим умовима а мој ђед (татин тата) исте књиге је знао наизуст и док је радио као отправник возова и шеф станице настојао је да испуни њихову судбину, док се деда (мамин тата) и композицијама возова труцкао у поштанским колима.
Први је из васојевићких Бјелојевића, преко успутних станица, на послетку сишао до и Кишовог Новог Сада, док је други, у једној од многих породица аустро-угарских куфераша, био први Фогл који се родио у Сарајеву.
И ко зна, железничар и поштар су се можда срели а вероватније мимоишли много пре него што их је за истим столом спојила жеља и хтење мојих родитеља да сви постану једна фамилија.
Било је то највероватније у глуво доба зимске ноћи, док је парњача дахтала у станици одакле је возове отправљао мој ђед, док се дедин нос руменео у поштанским колима, међу писмима и пакетима.
Обојица су били на прузи и током Другог светског рата.
Ђед је на једном укрштањеу сазнао да у Краљеву, куда се службено упутио, Немци стрељају и железничаре. Деда је у поштанским колима прошверцовао неколико Јевреја из Сарајева за Мостар, одакле су кад-тад стигли и до Израела.
Многе пруге су током рата оштећене и разорене, да би их након рата омладинске радне бригафе на омладинским радним акцијама обновиле и изградиле нове.
Неке од пруга су, сасвим интеркултурално, подигнуте и премештене у, на пример, братску Албанију.
Много касније, средином седамдесетих, већина уских колосека је подигнута и продата пријатељским афричким државама.
Труцкајући се у југословенским вагонима на југословенским шинама, Африканци су у југословенском ритму клопарања воза кроз југословенски прозор гледали у своју ослобођену домовину.
И када год прођем поред Дунав станице, сетим се старе железничке станице у Сарајеву и надвожњака на Ченгић Вили, мада никад нисам отпутовао са прве и допутовао на другу, ни обрнуто.
Не сећам се првога путовања возом од Сарајева за Београд.
Памтим један повратак из Београда, у јесен, када је уместо композиције пословног воза постављен брзи воз састављен од кола другог разреда.
Као некада, у купеима је седело по осам путника, топлота је непријатно и упорно избијала испод скајем пресвучених клупа а ја сам, иако још дечак, некако другачије гледао кроз прозор у крцатом ходнику.
Напољу је била недељна ноћ, видео сам свој одраз у стаклу и светла уличних бандера и сијалица пред кућним вратима.
Питао сам се шта раде сви ти људи, које не видим док путујем, да ли свет стоји док промичем поред њега, да ли стварност чека док не сиђем на последњој станици?
Мркли рани јесењи мрак и пригушено светло у препуном ходнику офуцаног вагона помогли су да дечак изнад свега осети упорну тиштећу тугу, коју ни данас не уме до краја да објасни али и те како још увек може да осети.
Не сећам се ни последњег предратног путовања возом.
Али, добро памтим путовање на које нисам отишао.
Рат је већ ударао прве печате по Сарајеву када сам кренуо на железничку станицу, да купим карту за Бања Луку у једном правцу.
Одатле је требало да се војним транспортним авионом докопам Батајнице, одакле су, тих дана, сви путеви водили у избеглички свет.
Ходао сам Крањчевићевом улицом ка станици, био већ прошао поред Војне болнице, која ће само неколико дана касније постати епицентар ратних дејстава и онда се окренуо и вратио кући.
Одлучивши да не одем, изабрао сам да оставши у Сарајеву отпутујем у будућност.
Осуђен да наредну годину и кусур дана готово не напуштам родитељски стан, ја сам, заједно са свим осталим Сарајлијама стигао у град у коме су се многи први пут осећали као код своје куће, док сам се ја осећао као странац.
Запамтио си град из прича твојих родитеља, Сарајево твога деде, твог ујака… Али свој град ниси упамтио.
Можда зато ниси имао много тога ни да заборавиш.
Тамо где си се преселио као да су знали више о Сарајеву.
Цео свет сада о Сарајеву зна много више од самих Сарајлија.
И сви ти људи не престају да причају своја сећања на твој град.
И не одлазе у њега.
Ти, међутим, тамо опет путујеш возом!
У ствари, то су тек два вагона и локомотива.
У ствари, вагон и по и локомотива, јер пола вагона заузима неизбежни бифе, у коме је, као и у свакој кафанчини, лепо док не постане одвратно.
Али, с обзиром на оно што путника на релацији Београд – Сарајево очекује, тај бифе му дође као обавезни комплет за прву помоћ.
Не бринитер, пут нимало није опасан, нема партизанских, четничких, усташких или исламских герилаца који дижу пругу у ваздух, пљачкају воз, узимају таоце, путнике претходно разврставши по полу, узрасту, нацији, вери и дебљини новчаника.
Нема ни опасних кланаца, климавих мостова, уских тунела, нема тврдоглавих мазги које не желе да се макну са колосека.
Али, зато има држава и њихових железничких предузећа!
Два вагона током деветочасовног путовања вуку четири локомотиве! Током овог пробијања кроз државице четири пута вам прегледају возне карте а три пута пасоше.
Готово да немате када погледати кроз прозор, где промиче она некадашња, била једном једна земља.
То никакво редизајнирање не може сакрити.
Јер, то мајка више не рађа!
А путници?
Испочетка, готово да их и није било, да би ни годину дана након увођења овога воза два вагона постало премало.
Јер, међународни воз је то само када прелази границе, док се унутар државица композиција понаша сасвим локално. Радници, сељаци и ђаци улазе или излазе, траже слободно место, пуше, певају, труде се да ушпарају сваки динар, куну или конвертибилну марку.
И гласно говоре на својим језицима који у возу о који се отимају четири локомтиве не може да буде наш језик.
Прва реакција коју код локалца изазовете као међународни путник јесте ћутање и обарање погледа. Убрзо, након гледања свога посла, долази до прве размене небитних информација. Да сте истински у неким страним земљама, на томе би, најчешће и остало. Али, зар тај воз не вози као некада?! Не улазимо ли сви у њега као у бољу прошлост? Не надамо ли се, на послетку, да ћемо уместо у крајњу станицу доспети на сам почетак?
А ту је увек и повратак.
Некада сам се враћао у Сарајево а данас се враћам из њега.
При једном таквом недавном повратку и сам сам био саставни део постмодерног магијскореалистичног игроказа након ког нисам био ништа паметнији.
Само старији.
На перону сабласно празне сарајевске железничке станице затекао сам праву правцату предратну гужву.
Није, дакле, то била гомила људи који у неко ледено зимско јутро, на залеђеном перону чекају влак без возног реда. Иако бувљачки обучени и обувени, нисмо личили на људе са списка каквог великог транспорта.
Остатак станице јесте био пуст и запуштен, али беше то сасвим обичан дан.
Већина се укрцала у воз који је са закашњењем из Плоча ишао за Загреб.
Обављена је фамозна замена локомотива, загребачки брзи је отперјао, да би два вагона београдског било постављено на исти колосек.
Било је ту и неколико младих Аустралијанаца, који су се распитивали да ли воз иде директно до Београда.
Након неколико минута самовања, у мој купе је ушло двоје студената, да би минут-два пред полазак, пристигли човек који је у наручју носио малог длакавог пса, девојка и младић.
Пас је био умотан у фротирски пешкир и човек га је спустио у некакву гумену корпу, то псеће покретно место, које ми се одмах учинило као какав чамац за спасавање.
Младић и девојка су сместили торбе изнад наших глава, пољубили човека па пса, изашли и по поласку воза махали човеку и псу, који је ћутао и дрхтао.
„То ми је ћерка”, рекао је човек љубопитљивој студенткињи из Маглаја.
Потом је испричао како је његовог малога пса дан раније, на сарајевском излетишту Врело Босне, напао шарпланинац. Мали пас је једва остао жив, указана му је ветеринарска помоћ, примио је инфузије и лекове.
Пас је гледао нас и ми смо гледали пса.
Није лајао.
Нисмо ни ми.
Човек је детаљно испричао како је његов пас настрадао. Дошавши на Врело Босне, његова ћерка је скинула поводац, пас је отрчао иза једне ограде, где га је нашао шарпланинац.
„То је највећи шарпланинац на свету”, завршио је човек некаквим чудним нагласком, изговарајући речи као бисере који се са покидане огрлице котрљају низ неко камено степениште.
Ми смо климнули главама.
Веровали смо му, јер није могуће да након свега што се десило, иза неке ограде, не вреба неко ко ће нас најзад дохватити и сломити нам врат. До пре неколико година посвађани, пре много година збратимљени, осећали смо тај једини преостали страх.
И све смо чешће гледали пса јер је он био једини који је тако нешто преживео.
И сада се враћао кући.
А тај човек, који је са преживелим псом путовао у Модричу, заправо је већ тридесет година живео у Немачкој и Холандији.
У Маглају смо човек, пас и ја остали сами, да би нас у Добоју, уз обавезно мењање локомотиве, дочекали са повицима да морамо напустити вагон и прећи у други, који ће управо прикачити.
Аустралијанци су лешкарили у свом купеу.
„Морате изаћи”, рекао сам им. „Сви морамо да изађемо и пређемо у нова кола.”
Иако је јесењи дан био топао, у новим колима је грејало преко сваке мере.
Кондуктер се чудио када смо моја нова сапутница и ја љубазно затражили да грејање смањи, или сасвим искључи.
„Кад је топло грију, кад је зима…” рекла је касније девојка. „Тако је то у овој земљи.”
Нисам знао на коју земљу мисли, јер нисам знао у ком времену се вози. Ја сам, упркос преживелом псу, још увек путовао кроз запамћену а недоживљену прошлост.
Воз је стигао у Модричу.
Спустио сам прозор и потражио оног човека и пса.
Стајали су на перону и нису ми деловали као човек и пас који знају куда да крену даље.
Човек је у наручју држао пса а на раменима торбе. У једном тренутку ми се учинило да су празне а онда сам схватио да је у њима, између осталог и сав онај страх.
Погледао сам свој кофер.
Као и увек, био је препун ствари, књига, хране. Плашио сам се да оставим имало простора за страх.
Воз је прешао преко реке и стао.
На реду је била још једна граница и још једна локомотива.
Нека жена је запевала у суседном купеу.
Био је то народњак који до тада нисам чуо.
Отпевала би прву строфу и почетак рефрена. Па Јово наново.
Толико сам и ја могао да кажем о оном човеку и псу. Толико сам могао да кажем о себи и свима у том возу.
Возу који нас је дон’о.
