ЗИМСКА ТРАМПА
Одвукла је своје дроњке
јесен преко поља –
трампио бих за обојке
и најбољег коња.
Свукла се низ вучји кланац
магла са планине –
мењао бхи златан ланац
за каиш сланине.
Ускоро ће Зла Јетрва
у колибу моју –
дао бих за товар дрва
њиву у присоју.
Знам, наћи ћу муштерију
за све то што мењам
ал други ме јади бију –
просто, ничег немам.
РОДИО СИ СЕ НА ВРЕМЕ
Ниси се доцкан родио
Ништа ти промакло није
На време се догодио
Твој светли час историје.
Све јоште на тебе чека
И чува твој сепет страве
Пун мајчинога лелека
И накострешене јаве.
Припаши свој каиш језе,
И док се са мрачних двери
Самичу шкрипаве резе
Лажном сну маску подери.
Родио си се на време
Да стигнеш у страшну пљачку
Без наде и без дилеме
Бесну да загањаш мачку.
ВЕЧНИ НЕСПОКОЈ
Доврага ко рече да ћу се, кукаван
На ономе свету, најзад, одморити
Још се честито и не оладих, таван
а већ морах даље из гроба ходити.
Чак ни црви још не омастише брке:
Како им у очи могу погледати
Кад опет негде испод крстаче мрке
Почну ми тећи заустављени сати?
Бива, не посврших земаљске обавезе
Те ме, опет, у новом укопном руху
Пртљају овим светом, препуним језе
Чинећи ме сличним истинскоме духу.
Да л’, можда, и смрт у пјану фрулу свира
Док спушта целов на оба ока моја?
Залуд што живот не подари ми мира
Ни смрт сиромаху баш не да спокоја.
УЗАЛУДНА ПЕСМА
Ни пси више неће да зареже
Ни да барем оњуши ма који
Ову сену што мртвилом преже
Бивше тело, које не постоји.
Зар је песма ко гробљански камен
Тек пуст мермер и tabula rasa
Покрај пута заваљутан знамен
Узалудног и живог пораза.
Где су крепки стрвождери – вране
Да црева сна по прашини века
Развуку на све четири стране
У кљун смрти достојне човека.
Је ли, можда, само привид битка
Парабола мртве песме ове
Јер крај пута омрклог песника
Нит ко тера, нити к себи зове.
ТАЧКА
Не сањам ноћас ни цвет, ни зору
Ни бела недра девојачка
Не сањам ништа, на мом прозору
Месец је угљен, коначна тачка.
А живети нам – сневат је, дакле
И обрнуто, ту нема друге;
Кад срне снова буду умакле
Излази, нестај, свршетак пруге.
Све је већ прошло, испред је ништа
Више ни сата ни календара
Над царством личног пепелишта
Из два датума смрзла се шара.