Био једном један Дорћол, а у њему кафе АРКАДЕ, а вероватно се сећате да сам тамо радио у својој младости. Ако се и не сећате, није битно, сигурно сте заборављали и много битније ствари. Погледајте да лʼ вам је остала упаљена рингла…
Свакакав свет је долазио – Ћаза, Бора Тодоровић, Џеј, Циско, Булић, Миле Слина, Јуса, Ћента, Љуба Земунац, Раде Југословен (неки од њих давно, моного пре него што ћу ја заћи иза и испред шанка), мали Ђоле и Пеган и њихово друштво, Гробари Алкатраз… и Пуле Тарзан. Упознао сам га када сам почео да радим на том изузетно необичном месту.
Ценда, старија дама, конобарица, упозоравала ме ја на неке људе, а нарочито на њега. У шали, рекао сам јој да увек могу да га набодем па да запалим. Али, проблем је био у томе што је Пуле Тарзан, најјачи човек Дорћола, штемаџија, разведен, отац прелепе ћерке – био и међу најбржим људима из тог краја, иако је већ улазио у касне педесете. Упозорили су ме и на то. Када бих после разговарао са њим, док је био трезан, био би ми чак и симпатичан. Међутим, чим би попио своје пето, шесто пиво – а пио их је и до двадесет – постајао би тежак и мени и себи и другима. Морао би да пазиш да му случајно не упаднеш у реч, или да не почнеш да га „давишˮ, како би умео да каже и некима од оних које је он доводио. Дакле није био најпријатнији призор за мене, неко време. После сам га научио (научио сам се на њега, мало га боље сагледао), па ми ни прилично пијан није представљао велики проблем. Јер негде, у дубини, било је нешто са тим човеком.
Уопште, ти груби људи са Дорћола, на прагу почетка старости – и он, и Буба и Аца Шоља и матори Циско – имали су неку црту фине, градске, храбре, луцидне људскости. Нешто што си могао да приметиш после неког времена, испод фасаде старих Дорћолаца, што су превасходно желели да буду. Мангупи једног времена које је нестајало, прави мангупи од којих си могао да чујеш стотине прича и покупиш мноштво врхунских фора. Као и неке не толико врхунске. Али понекад бих остајао сам са некима од њих, и тада, на тренутак, видео бих оно што су заиста били. Оно, “оно њиховоˮ – како би рекао Светислав Пушоњић, песник који и је и није припадао том миљеу. Када бих остао сам са Пулетом, негде после осам увече, он би понекад на моје питање зашто или због кога или са ким одговарао тихо, својим басовитим гласом, гледајући ме у очи, са жељом да му поверујем, само њему, у том тренутку, у читавој васиони, а израз лица му бејаше тада и тужан и детињи, чак –
„Али где је ту Love story?ˮ
