Тежина анђела
Узме ли се у обзир распон крила пера
и гомилице паперја испод
и ход са свим тим кроз овај несавршени свијет
и вода и блато и наметници свакојаки
што се увлаче међу пера као туђе мисли у моју главу
уморан сам
Сав тај терет
све моје све ваше
сав јад биједа чемер и досада изневјерених очекивања
мокре улице ноћу смрад мокраће и очаја
И још та крила која запињу
у саобраћају
у свакодневном ходу међу пролазницима
и у кревету када се дајем
не због чулности
лишен сам задовољства
бестрасан сасвим
давање ми је посао
узимају ме и жене и мушкарци и старци на самрти
и читав списак потребитих
опрости ми на мојој мрачној исповјести
али дуго сам већ
вјечно млад
међу људима
чијим пропастима свједочим
без права да заслужим боре
старачку џангризавост
и предивни заборав свијета
Посјета
Долазиш ми у сан
без најаве без реда
не звониш на вратима не провјераваш да ли сам кући
Сједаш за сто палиш цигару и говориш о стварима о којима нисмо говорили
док си био жив
Ти сада знаш
сада познајеш устројство свијета и да се с ону страну
не могу провући границе страхови ограде
за разлику од овдје
од тамо се никад не љутиш на мене
само ме гледаш пун неке ганутљиве љубави
а ја јецам и молим те да ми опростиш што те оплакујем
док ти тако живим очима гледаш у мене
које свједоче
нема разлога
да се плаче за умрлим
та туга која ме испуњава
болест је живих
Врана
Када бих само могла да се настаним у свијет дјевојчица
носим мале ципеле као и оне
малена сам ах малена и шарене боје на себе облачим радо
када бих само могла да се пришуњам
у вртове њихових снова
у бескрај маштарија и снатрења о првом пољупцу
који више подсјећа
на додир пужа него дивље страсти
али оне од свега умију створити чудо
па се сваки невјешти додир у ватромет жеље распрскава
и ја се распрскавам и вртложим у њему
и не могу да им објасним како их разумијем
како сам њихова сва
још увијек могу потрчати
с тим смјешним ногама
с том кичмом закривљеном од живота
још увијек бих могла прескочити
понеку замку
понеки камен
на путу
само када из њихових грла
весели излети врисак
из мога гракне врана
Метаморфозе
Шта је то било тако посебно у љубави с тобом
– замка очекивања у коју се ухватио дугоухи зец
и поред страха и опреза
низ меко крзно оштро ми сјечиво твог ока лисицо
пушта крв низ длаку
ниједна брзина не може спасити
моје устрептало срце
од твоје чежње
да ми шапом укротиш сваки скок
Волим те змијо шапућем отрову
што ми ноћима станује у јастуку
твом змијском језику
заробљеном у мојим ушима
волим те змијо хладне коже
отровнице што ми остављаш свлак крај узглавља
и ноћу док спавам сасвим се прибијеш уз мене
да би ујутро шмугнула у рупу у зиду
у ормар под кревет некуд ван мог видокруга
да плетеш чежње у другим главама
Волим те вучице што тражиш меса
за своје младунце
а и твоје су отежале глади
зубом би да ми дотакнеш љубав
њежно би да те нахраним собом
а ти тужно завијаш
јер за другу пјесму не знаш
гладна си звијер