Poštovani posjetioci našeg sajta,
SRP-u se ukazala prilika da bude prvi promoter nove knjige uglednog filmskog teoretičara Petra Jončića. Knjiga Film na frontu sačinjena je od pronicljivih zapažanja o nacistima, ustašama i partizanima u domaćem filmu a u danima iza nas imali ste priliku da pročitate dva dijela iz ustupljenog nam odlomka. Danas možete pročitati i treći, završni dio poglavlja Šesta kolona. Uživajte!
P. S. Članovi redakcije SRP-a se zahvaljuju gospodi Petru Jončiću i Igoru Marojeviću na ljubaznosti.
Šesta kolona (III)
Ako prihvatimo da ženski film postavlja u središte svog sveta ženu koja pokušava da reši emotivne, društvene i psihološke probleme, dakle sve ono što je možda i tipično za jednu ženu, možemo se zapitati zbog čega se u jugoslovenskoj kinematografiji nisu više obrađivale teme gastarbajterki. One su u filmovima o iseljenicima uvek samo supruge koje bez pogovora prate muževe. U pomenutom dokumentarcu „Žene dolaze“ Žilnik je pokazao da je „nova žena“ stub porodice, da radom u inostranstvu može da zarađuje isto koliko i muškarac. Ali i pored toga, popularisanje feminizma bila je tabu tema u jugoslovenskoj kinematografiji, zbog čega će i sam Žilnik koncept gastarbajterki u nekim dokumentarnim dramama, poput „Bruklin-Gusinje“, samo naznačiti. Nešto više smelosti, samo godinu dana nakon te Žilnikove kultne drame, pokazao je hrvatski reditelj Slobodan Praljak režirajući film „Povratak Katarine Kožul“ (1989). Tog darovitog reditelja danas više pamtimo po ispijanju otrova u Haškom tribunalu nakon presude da je ratni zločinac, nego kao filmskog autora. U scenariju koji je Praljak napisao sa Abdulahom Sidranom primećuje se veliki uticaj filma „Petrijin venac“ (1980) Srđana Karanovića, pa se ideja o ženskom liku koji trpi nedaće i nepravde, bilo da je u Hrvatskoj ili Nemačkoj, neizostavno vezuje za ubedljivu glumu Mirjane Karanović. U takvom poređenju zagrebačka glumica Alma Prica nije imala previše šanse, zbog čega je „Povratak Katarine Kožul“ ostao pomalo na pola puta između Karanovićeve i Žižićeve poetike.
Ali ono što su neki filmovi tretirali kao tragediju, drugi su pretvorili u komediju i pobedili. Zato danas filmski i televizijski gledaoci na reč „gastarbajter“ odmah zamišljaju likove Žike Pavlovića (Dragomir Bojanić Gidra), Boba (Bora Todorović), ili Bore (Boris Dvornik). Ono što tu trojcu „jugošvaba“ povezuje je potreba da lažno veličaju svoju nepostojeću karijeru u SR Nemačkoj ili je vešto sakriju od prijatelja. Šta je Žika radio u Nemačkoj biće poznato u filmu „Ljubi, ljubi, al glavu ne gubi“ (1981) Zorana Čalića, gde u jednoj sceni na plaži, poput potrčka, opslužuje dve Nemice, Elzu i Gizu. Na sve to pristaje u nadi da će ih seksualno iskoristiti, ali je kroz duh Čalićeve komedije jasno da reditelj insistira na njegovom poniženju pred potencijalnim germanskim poslodavcima. Za Boba, koji dolazi u Vlasotince, kafana je mesto gde se gastarbajter i potvrđuje naručivanjme „kapuzinera“ ili viskija. Meštani, a ni Šurda (Ljubiša Samardžić), ne znaju da Bob u SR Nemačkoj živi onako kako je živeo i u Jugoslaviji. Ne zanima ga da radi i privređuje, već da se, makar na trenutak, uvuče u nečiji dom i koristi mesto privremenog boravka. Po tome je on autentičan uzorak u odnosu na sve pomenute filmske gastarbajtere. Ali ne i Šurda koji dolazi u Frankfurt, jer veruje da se radom u inostranstvu dostiže ugled.
„Nisam došao samo da zarađujem“ pojašnjava Šurda.
„Nego zašto si došao?“, pita Bob.
„Došao sam da postanem neko i nešto.“
„Eee, prijatelju, to može, ali samo dole.“
„A gde dole?“
„Ja kad hoću da budem neko i nešto otputujem dole. Da se pokažem. Šta ti ovde vredi da budeš neko i nešto ako te ne vide svi naši?“
Najveća ambicija je Borina u filmu „Moj tata na određeno vreme“ (1982) Milana Jelića, jer kući dolazi da pokrene „biznis“. Ta ideja zvuči tendenciozno pošto nije jasno da li je on jedan od onih uspešnih ili propalih privremenih radnika. Automehaničarske radnje, frizerski saloni, kafane i klubovi bili su deo poreskog raja za njihove vlasnike u SFRJ. Privatnici su imali veliku potražnju i slabu konkurenciju, često su govorili kako bi za biznis koji rade u Jugi zgrnuli milione u inostranstvu. Te prazne priče, u zemlji bez fiskalnih računa i pravog poreza, bile su deo folklora koji Bora prihvata samo da bi dobio naklonost bivše žene i sina. On vrlo dobro zna da je uzaludno o tome maštati u Jugoslaviji. Ali Bora je, kako se ispostavlja, specifičan „jugošvaba“. On je preobražen na bolje, nije skorojević, ima izgrađene manire, pristojan je i, u duhu pravog evropejca, tolerantan. To se najbolje vidi po tome što ne mrzi svog direktnog konkurenta Sinišu (Ljubiša Samardžić) koji je u ljubavnoj vezi sa njegovom bivšom ženom.
U stvaranju dodatne slike kako je zaista bilo radnicima na privremenom radu u inostranstvu u Muzeju Jugoslavije, krajem 2016. godine, otvorena je izložba „Jugo, moja Jugo“, prva u kojoj su muzeološki tumačeni životi te populacije. Jedan od kustosa Aleksandra Momčilović Jovanović je tada otkrila istraživačka dostignuća na tu temu:
„Jedni su bili zahvalni Titu što im je pružio mogućnost za bolji život, a drugi su bili ljuti na njega što je najveći izvoznik radne snage i što nije u zemlji obezbedio bolje uslove. Pisma i poklone koje su iz inostranstva slali Titu zatekli smo u fondu muzeja. Gastarbajteri se ovde vide kroz te poklone, a Tito se u tom smislu pojavljuje kao adresa na koju se obraćaju da bi predstavili sebe i pokazali kako su vezani za zemlju, za rodoljublje, da su aktivni u jugoslovenskim školama.“14
U pesmi „Jugo, moja Jugo“, po kojoj je i nazvana ta izložba, Silvana Armenulić peva o nostalgiji, bolu i patnji za domovinom koju oseća svaki gastarbajter. Ali autor teksta nije bila čuvena pevačica, već prava gastarbajterka koja je podelila lična osećanja sa publikom. U jednom stihu objašnjava da ništa što je materijalno ne može da zameni patriotska osećanja:
„Imam para i sve je bogato, al je Juga moje pravo zlato“.
Hrvatski bend Aerodrom u pesmi „Fratello“ oprašta se stihovima:
„Zbogom maslinici, zbogom toplo more, zbogom crno vino, zbogom Serafino i ostala braćo“.
Prilično okrutan je Saša Lošić iz Plavog orkestra koji u čudnoj rimi pesme „Fa Fa fašista“ proklinje bivšu devojku stihovima:
„Plakala ti majka, plakao ti babo, zaveo te, draga, zlatokosi Švabo, otišla si njemu, ne treba mi druga u vihoru rata ostala mi tuga“.
Za Boru Đorđevića narodnjaci su povod da ih kritikuje u pesmi „Gastarbajterska 2“, jer na sve načine pokušavaju da koriste tugu tih ljudi i dobro zarade na njihovoj muci:
„Na priredbi kod Frankfurta peva Kurta, peva Murta, Sinan, Hasan, Jašar, Šaban, Nino, Šeki i još neki i naravno Džej“.
U modernim doživljajima gastarbajtera, sa jasnim stavom da ih preziru, istakao se i bend Pero Defformero:
„Satelitski tanjir velik zauzeo pola sprata, na zidu je vepra glava, a na podu međed spava“.
Razna neprijatna iskustva iz života povod su za umetničko delanje, podseća nas pesma „Jugo, moja Jugo“. U drugim slučajevima, moguće je govoriti o sposobnosti umetnika da uoči problem i fikciju dopuni koristeći intuiciju. Komedija „Balkanski špijun“ nastala je tako što je Dušana Kovačevića, pre njegovog putovanja u SAD početkom osamdesetih, posetio policijski inspektor. Službenom licu, inače vrlo mladom i neiskusnom, bilo je neprijatno zbog te „brige“ za pisca. Sugerisao mu je da pazi sa kim se druži, da se čuva vrbovanja i problematičnih ljudi koji će ga sigurno spopadati. Kovačević je to shvatio kao poziv na saradnju, ali je u njemu odmah proradio onaj kreativni „klik“. Kako bi izgledalo da je, umesto njega, zaista bio neki čovek koji ima dosije i godine zatvora?
Tako je nastao lik Ilije Čvorovića kome se, nakon informativnog razgovora u DB-u, vraćaju sećanja na vreme kada je robijao zbog Staljina. Povod razgovora je podstanar Petar, autentični emigrant u Francuskoj, krojač u relanom životu, ali za Iliju terorista koji priprema napad na neki važan industrijski objekat. Istina je zapravo da podstanar Petar devet meseci pokušava da pokrene privatni biznis -krojački salon. Uz to život mu stalno ide niz brdo. Pored toga što je teški šećeraš, brine i o sinu koji je narkoman.
„Sad se obojca bodemo. On zbog sebe, a ja zbog njega“, kaže Petar.
Ali kao i svaki mazohista on veruje da je sve što mu je Bog dao sam sebi oduzeo. Odlučuje da privremeno zaboravi na biznis i kupi kuću na Dorćolu. Ali i u tome ga sprečavaju apsurdni jugoslovenski zakoni. Kada poznajemo pozadinu cele te njegove sumorne priče poslednju scenu, Ilijino ispitivanje, doživljavamo kao konačnu oporuku svim gastarbajterima i drugim emigrantima koji su nakon smrti Tita očekivali veliki kapitalistički preporod. Ono što su dobili je još gora Jugoslavija iz koje su nekada pobegli u potrazi za kvalitetnijim životom. Kovačević je pokazao da je za sve te ljude na kraju bilo mnogo bolje da su zaista bili politički protivnici i mrzitelji komunista, da su bili krivi za ono što su optuženi, da su zaista želeli da izazovu havariju u Vinči. U tom slučaju njihova životna kazna možda bi imala smisao. Ovako, podstanar je kažnjen samo zato što je pokušao da bude pošten, ali i da promeni nešto što nije bilo moguće: sistem koji se urušavao u javašluku.
–
Epilog raspada Jugoslavije bio je taj da su Srbi postali zlikovci u zapadnim filmovima. Sa druge strane, imali smo i veliku sreću po tom pitanju koja nas prati do današnjeg dana. Svi ti filmovi koji se još uvek sporadično snimaju nisu imali komercijalni uspeh niti ih je strana kritika ocenila kao dobre. Zato su brzo nestali iz istorije. Ono što ih održava je naša nezahvalnost. Njihov neuspeh retko proslavljamo. Češće ukazujemo na tu filmsku nepravdu i tako ih rehabilitujemo i činimo bitnijim nego što jesu. Da li to znači da mi Srbi ipak potajno volimo kada se pojavimo u autentičnom bahatom izdanju koje udari pečat celom zapletu?
Književnik i filmski teoretičar Goran Gocić je u svom eseju, posvećenom popularnim predstavama o Srbima, Jugoslovenima i Bosni u zapadnom filmu, duhovito zapazio da je jedno slušati rasističke i antisemitske primedbe na tuđ račun, a sasvim drugo kada su one upućene na vaš račun, kada se poigravaju sa vašim stereotipnim manama ili operišu čistim, malicioznim klevetama. Gocić je podsetio da je tokom devedesetih, doduše nezvanično, postojala kletva „da bog da te često spominjali u zapadnim filmovima“ i zaključio da se „sudbina gorko nacerila narodu koji je (u filmovima) pobio toliko Nemaca, jer svako ko se maše za film, od filma će i poginuti“15.
Kada je devedesetih godina XX veka termin „gastarbajter“ zamenjen terminom „izbeglica“ srpsku publiku je slatko nasmejao danski film „U Kini jedu pse“ Lasea Spanga Olsena koji je stigao na samom kraju milenijuma. Svi su uživali u crno-humornim pehovima priglupog Srbina Vuka koji stalno postaje kolateralna šteta u krimogenim planovima Danaca i na kraju zaista strada. Pošto Vuka nije glumio Srbin, on ni u jednoj sceni nije pričao na maternjem jeziku. Ne znajući da je mrtav, njegovi srpski rođaci, koje igraju pravi Srbi, dolaze u restoran u kome je radio da se raspitaju o nestanku. Srbi su tu stereotip, nose kajle, tetovaže, majice sa dvoglavim orlom i zastavom i imaju ogromne vratove i ramena. Danci ih se plaše kao da su pred njima najgora čudovišta. Zamuckuju, tresu se, nude ih pastom, kažu da je Vuk pobego sa nekom devojkom. Najduhovitiji od svih Srba je njihov vođa koga zovu Ratko.
„Kenja. Nešto kao u vezi sa nekom ženskom. Kao da je sa njom izašao“, prevodi Ratko ostalima, jer jedini govori danski jezik.
„Ko? Vuk?“
„Laže“.
„Vuk sa ženskom?“
„Laže ko pas“.
„Koji od njih kaže?“
„Ovaj, brate. Ova mala pederčina“.
„Daj da mu jebem majku odmah“.
„Ratko, probaj bre pastu, ma super je.“
„Sad si našo da jedeš? Ješćemo posle!“
U Beogradu su svi pričali o toj sceni i kriminalcu Ratku, jer je bila autentična, realna, originalna. Svi su tada saznali ko je gastarbajter Slavko Labović kome je filmska karijera, posle te minijaturne uloge Ratka, krenula uzbrdo. U Dansku je stigao sa porodicom kao petogodišnjak, rastao je u predgrađu Kopenhagena, pohađao studije medicine i stekao zvanje medicinskog tehničara u psihijatriji. U Danskoj je bio naročito poznat i kao prosrpski aktivista, a veliku pažnju je privukao kontroverznim izjavama o Radovanu Karadžiću.
Film „U Kini jedu pse“ tom kultnom scenom opominje Srbe da se čuvaju „preobražaja“ koji dolazi zbog glorifikovanja kič estetike koja je postala agresivnija u skladu sa istorijskim okolnostima i popularnim veličanjem građanskih ratova devedesetih. Kulturni i etički problemi koji su sve vidljiviji u srpskom društvu postaju ozbiljni na jedan nov način. Svuda oko nas vlada kultura mase koja životni uspeh tumači isključivo kroz filozofiju estradnog šovinizma. Zapadni kič koji su nekada uvozili jugoslovenski gastarbajteri, bio je bezazlena bolest. Danas je novi kič ozbiljna dijagnoza složenih uzročnosti koje pružaju mogućnost uzdizanja opasnog društvenog i moralnog zla.
Zato teoretičari u savremenim etičkim studijama upozoravaju da novo zlo može proći neprimećeno, jer je lakoća s kojom se pojavljuje brza i često potcenjena. Glavni krivac su stare reči koje onemogućuju da to novo zlo bude otkriveno kao specifična pojava. Zastrašujući termini, imena i pridevi, iza koji se krije ukazivanje na zlo, izgovaraju se kao svaka druga reč neophodna u redovnoj komunikaciji. Dakle opasnost je ogromna kada olako kažemo „Hitler“, „Gebels“, „nacizam“ ili „fašizam“. Rezultat u takvoj komunikaciji je da te reči uključuju nesvesnu i nenamernu, ali isto tako fanatičnu i doktrinsku kolaboraciju u skrivanju ili čak proizvodnji novih zala. Tako se događa da imenovanje novih zala starim imenima ima za posledicu negiranje svega onoga što nas je istorija naučila o njima.16 A to na kraju znači da se rugamo holokaustu, stradanju nevinih, koncentracionim logorima, gasnim komorama i svemu što je ostalo iza totalitarnih sistema koji su glorifikovali genocid.
_____________________________
14 Miona Kovačević, Druže Tito, pevam i tugujem, Blic online, 15.12.2016
15 Goran Gocić, Okupacija u 26 slika: popularna predstava o Srbima, Jugoslaviji i Bosni u Zapadnom filmu, zbornik radova Pop vision, Fond za otvoreno društvo-Centar za savremenu umetnost, Beograd, 1996
16 Jovan Babić, Ogledi o odbrani, Službeni glasnik, Beograd, 2018, str. 82
Istoričar-umetnosti, filmolog, filmski kritičar i novinar Petar Jončić Istoriju umetnosti je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1997. godine, a magistarske studije filma i medija završio na Fakultetu dramskih umetnosti 2002. godine. Tekstove i intervjue pisao je za Dnevni Telegraf, Književni list, Reč, Domus, Zlatna greda, Evropa, OK, 3+4, TFT, Beogradski književni časopis. Saradnik je Trećeg programa na Radio Beogradu gde redovno objavljuje filmske kritike i eseje. Na RTV Studiju B realizovao je veliki broj reportaža iz oblasti kulture. Bio je urednik emisije “Kocka” i saradnik dokumentarnog programa.
Autor je knjiga “Filmski jezik Želimira Žilnika” (nagrada Dušan Stojanović za najbolju studiju o filmu 2003), “Neki drugi film” (Laguna, 2014), “Muzičke slikovnice osamdesetih” (Službeni glasnik, 2015) i priređivač je i ko-autor knjige “Deca srebrne emulzije-fotografije Zorana Vujovića” (Službeni glasnik, 2017) koju je ULUPUDS nagradio za najbolju foto-monografiju na Sajmu knjiga. Knjiga je takođe dobila treću nagradu “Zaharije Orfelin” u kategoriji najlepše knjige na Sajmu knjiga u Novom Sadu i proglašena najbolje opremljenim umetničkim izdanjem na 13. Sajmu knjiga u Podgorici.