Поштовани књигољупци,
шеста књига Библиотеке Атрибут јесте збирка пјесама Била једном ружа једна помало заборављеног пјесника с краја 19. и почетка 20. вијека, Милорада Ј. Митровића. О важности тренутка и потребе за објављивањем овог, до сада, најопсежнијег избора из стваралаштва нашег врсног поете, више ће Вам рећи чланак наше сараднице Јоване Матијаш, којег ћете моћи прочитати одмах испод ове најаве.
Свој примјерак можете набавити на 64. Сајму књиге у Београду (штанд Бесједе) или поручити контактирањем издавача на besjeda@blic.net или чланова наше редакције на мејл srpcasopis@gmail.com. Такође, исти наслов ћете ускоро моћи купити у свим боље опремљеним бањолучким књижарама, Антикварници Рамајана и на штанду у ТЦ Зенит (Игор). Пунктови у другим градовима биће накнадно назначени.
МИЛОРАД Ј. МИТРОВИЋ (1867–1907)
„Далеко, далеко да ми је да бежим…“, вапио је за помоћ Милорад Ј. Митровић, данас одвећ ријетко помињан великан наше књижевности. „Певао бих, тицо мила, кликтао бих из дна груди / ал’ за ког би песма била, кад су стене место људи?“ Овим осјећајем отуђености, људима од пера добро знаног, одише и његова биографија те одатле и не чуди што је баш он чест мотив у Митровићевим пјесмама. Та платонска љубав према неколоквијалном и неким заборављеним вриједностима, била је његов иг, његов крст.
Са завршеним Правним факултетом није стекао нарочит и очекиван углед, често је бивао примораван на потрагу за новим послом, а 1898. године је због политичких разлога отпуштен и из државне службе. Једном приликом оставио је школу и породицу, па као сеоски учитељ у близини Ниша, покушао да просвјећује и буди народ. Након дугогодишње финансијске нестабилности, узроковане не само кривицом околине већ и ризичним пјесничким подухватима, правничку каријеру од 1903. године гради као секретар Апелационог суда у Београду, гдје недуго затим исту и окончава. Први стихови су му штампани у Српчету, а за скоро двадесет пет година перовеза, поред многобројних политичких, није постојао ни један књижевни лист с којим Митровић није сарађивао. Често је пјевао о љубави, а надахнуће за романсе је проналазио далеко од свакодневнице па су тако његове емоције, изливене по хартији, постале необичне и несхватљиве многима. Наравно, увијек је постојала неколицина која је, подржавајући његов рад, постајала дио нечег нестварног. Сходно томе: „О лепоти доне Ане још говори Мадрид цео…“, а ми?
Захваљујући несавитљивости и умијећу да и у најтежим тренуцима остане досљедан себи и својим увјерењима, проклињући тешку пјесничку судбину која га је задесила, на посебан начин описује путању којом је корачао: „…прошлост јој се не зна, нит ко њоме ходи, па ни мете нема, куда ће да води…“. Спомињући прошлост, можемо закључити да га је тамо вукло дубоко незадовољство добом у којем је живио и људима у чијој се средини кретао. Иако је био пјесник љубави, успијевао је и да најоштријом сатиром шиба то срамно доба, његове носиоце и творце. Као успомена на прошле дане јављала се „само песма из далека“, јер „…тамо, чак на крају света, бејаху двори из прастарих лета“, чије су слике обузимале његове мисли у вријеме кад би га напуштале све илузије. Од 1894. до 1903. пјевао је сав бол, стид, гњев и мржњу поштене и напредне Србије те био пјесник увријеђене народне савјести и достојанства: „У Србији поштење веома се цени / а врлине негују сви синови њени / частан човек ужива братску љубав слошку / а карактер сахране о државном трошку“. Не скривајући немоћ објективности, Јован Скерлић каже да кад је Митровић могао бирати хоће ли опјевати орхидеје и хризантеме, заспале воде или камене богиње, или ће своју пјесму ставити у службу народу из ког је изишао и ком је за све дуговао, није се предомишљао. Шта би се тек десило да га смрт није прерано скренула с пута предодређеног искључиво за људе који у себи крију нешто посебно? „Хеј, гробару, злицо стара, зар већ гроб?“ Но, упркос свему, Митровић је до посљедњег даха свјетски бол лијечио онако како ниједан љекар не би могао нити знао. Свјестан бремена пјесничког, не одриче се тог баласта ни у најтежим тренуцима. Баладу и романсу угладио је и усавршио као нико прије њега, а са собом у гроб понио неостварену жељу да напише епопеју Првог српског устанка. Његов Највећи грех је пјесма која му је била живот, као и посљедњи ропац који се отео из крхког тијела, сломљеног болешћу: „Да, свега ћу одрећи се једном, ал не песме и милина њени!“
Као сликар чије боје уобличене у ријечи не губе са годинама на снази свог израза и ванредно даровит појац, није заслужио печалбу којом је овај српски Орфеј „почашћен“ ријетким реиздањима његових збирки поезије. Ни дјелимична рехабилитација са филмом Шешир професора Косте Вујића из 2012. године, снимљеног по истоименом роману Милована Витезовића, неће и не може исправити нехај наших издавача показан према опусу овог пјесника наде.
И све неста. Гавран гракно: „Све ће проћ.“ И ноћ паде, ноћ дубока, вечна ноћ.
Јована Матијаш
Била једном ружа једна
У мајке је ћерка била,
Ко дан лепа, ко цвет чедна,
Па заволе једно момче.
Била једном ружа једна…
Алʼ то момче лептир беше,
И њу презре, срца ледна:
Другој моми руку даде.
Била једном ружа једна…
У цркву се свати крећу,
Разлеже се песма медна,
А са цркве звоно јеца:
„Била једном ружа једна…“