УЛАЗЕ У ЗИД
Одлазе тамо одакле су дошли…
Улазе у зид.
Стојимо, ја и Островски, на станици аутобуса 23 у улици Остиенце,
семафор трепери црвено …
али они су одмах схватили да сам странац,
видели су на тлу одраз моје сенке…
ДОРА МАРКУС
Дора Маркус црта кредом на табли
белу линију, назива је “периметар таме”.
То је њена естетика, односно, како она воли
да је дефинише: “периметар тишине”.
Дорина лепеза развлачи се између фламанског лица
и штраса у њеној љубичастој коси;
њено лице до пола је прекривено сенком
а друга половина изложена светлу оставља бели простор;
нагиње Госпођа попрсје у корзету
који стеже опојне груди.
Мадам Ханска посматра Дорине глежњеве:
“Добар дан Дора”; већ је касно за одуговлачење
и одустајање”, одговара Дорина слика
из оквира на зиду.
Таписерија са цинобер ружама и незаборавком,
иза држача папира положеног на руб стола.
Гости периметра таме долазе и одлазе,
и они се такође задржавају на прагу свратишта среће,
купују карту за таму и траже вести
о (…) тами: али ту је музика, гудачки квартет,
у позадини, која сија,
и ја се питам да ли то што они зову светлост
није ништа друго до једна од педесет нијанси сиве.
У тренутку лустер од кристала
затрепери пре него него што се угаси и постане исечак
потпуне таме.
МАДАМ СОСОТРИС СТУПА У ПРЕДВОРЈЕ ТАМЕ
Мадам Сосострис ступа у предворје таме:
пурпурни салон, тешке завесе на прозорима,
спирални ступови од лажног мермера, Венера
од мермера из Караре, скулптуре насмејаних животиња,
један насликани Пријап. Свира карилон.
Улазе тумачи сна, клијенти досаде,
гости жудње и среће.
Било је то врло давно, једна кишна ноћ,
Мадам отвара врата, каже “Добар дан и збогом”
господину Когиту који воли сиво,
рука maîtresse показује на фризера Франсоа
“Mitternacht kommt”, каже док разговара са Моцартом
МАДАМ ЗОРПИА И МАДАМ ЗАНЗИБАР
Мадам Зорпиа и Мадам Занзибар
потписалe су пакт о пријатељству.
Персијски ћилим доминира на супротном зиду.
Роденов женски акт намигује са леве стране
клијентима свратишта досаде.
“I have missed a thing”, кажем тихим гласом
Музи заборава, и повлачим се у таму
салона.
БАР АМНЕЗИЈА
Мадам Зорпиа и Мадам Занзибар улазе у Амнезија бар
клијенти жваћу цвет лотоса и пуше миришљави дуван,
угледна господа у кинеском пењоару чекају масерке
осећа се мирис талка, смоле и шафрана, глазирана кутија која се отвара
сребрном бравом чува животописе,
тајне гостију сна… Мадам Ханска на благајни
раздваја непарне од парних и показује три карте:
жена цвећа, краљ новца и витез са мачем.
МОЖЕ ДА СЕ ЖИВИ И БЕЗ ДИСАЊА
… јер овде је све нестварно:
кола паркирана уза зид
од бетона, насип са пругом изнад, онај
проклети воз који је звиждао, лишће дрвећа,
гласање птица …
“овде је све нестварно – понављао сам –
има превише сенке у дневној соби,
добро исправљени теписи, вазе од порцелана, софе са
поравнатим јастуцима …
овде је свака ствар на свом месту… правом месту, мислим … ”
“овде је све у реду” – понављао сам –
“овде је све мир …”
“то је као да не могу да дишем …
чудно је; стварно, не могу
да дишем… (…) … ваздух изгледа стакласт”
“може да се живи и без дисања“- одговарала си ми
из кухиње – ох, твој стакласти глас!
“да, може да се живи – мрмљао сам – и без дисања …”
и гледао насип (са тим проклетим шинама (!) горе,
воз који је клизнуо брзо,
заустављене аутомобиле паркиране у једном низу,
црвени и зелени семафор који је светлуцао…
“као да ствари никада нису тамо где су, сваки дан
су на другом месту, и премештају се… ”
“види – говорио сам ти – као да сам збуњен;
постоји ова збрка у мени) (постоји ова збрка (!?)
као да не могу да говорим …) (или нешто, овде у грлу,
што ме спречава… “;
“да, може да се живи и без разговора“ – говорила си ми
гледајући ме у чело, испод очију,
у јагодице, у углове усана –
“да, може да се живи – мислио сам – и без разговора …”;
“а тишина? где да ставимо тишину? ”
– мешао сам се покушавајући да пробијем твоју ограду
од стакла –
“о, морамо избрисати тишину!” – одговорала си ми из
предсобља где си поправљала шминку, а ја:
“можемо да живимо без тишине и без речи?”;
“да, наравно“, одговарала си као да си видела спајдера…
“стварно, никада не бих помислио – мислио сам – може да се живи
без тишине и без речи… “;
и посматрао сам ону корњачу са оклопом који светли
и која ћути а коју си држала у дневној соби поред телефона
и књига
………………………………….
“зато што је овде све нестварно,” – понављао сам – “и нема потребе
за речима ни за тишином…
ТРИ ФИЛОЗОФА
Цветни врт. Oловнo-плави сумрак.
Три филозофа седе на врховима замишљеног истостраног троугла.
Какобогжели устаје, умотан у беле драперије своје тунике и каже:
“На почетку беше реч. Реч је ствар. Реч је ружа.”
Други филозоф, Емпирије Шести, седи простачки на земљи
са огртачем уфлеканим машћу. Пуши велику цигару.
Одједном, устаје, иде право према Какобогжели, стаје испред њега
и прилепи му добар шамар на образ. Онда се окрене и,
све у тишини, враћа се на своје место службе. Безвољан и лењ.
Какобогжели остаје хладнокрван, као утонуо у дубоко размишљање.
Трећи филозоф, Метафизик Пети, устаје и мирним кораком
прави два савршена круга око Какобогжели и Емпирија
Шестог. Док иде, само ветар мрси његову косу,
застаје више пута да дотакне и помирише цвеће, настојећи да не гази
мраве или ситне инсекте.
Повремено се зауставља да осмотри звезде које почињу да трепере у
сумраку.
На крају пута, управо у тренутку када пада мрак, он се зауставља на тачки додира два круга. Да посматра звезде.
ХИПОНАКС ПРИЧА
Одведоше свињу у кланицу
и заклаше је оштрим ножем испод грла.
Пише топлу крв, од изнутрица справљаху
укусне кобасице и од бутова најбоље одреске.
Укратко, ништа не би спорно и ништа не беше препуштено случају.
Све беше спремљено и заклано, укључујући и кожу свиње
која постаде укусна кожица.
Рекло би се да свиња има посебан третман
јер када деру човека,
он прво бива обешен, онда буде бачен са све ципелама
у јаму и дат као храна црвима
тако да ништа од њега не остане у животу.
Могло би се рећи да свиња је свиња, а човек је човек
и да то што свиња је као мртва човек је за живота
Дакле, постоји посебна еквивалентност
између мртве свиње и живог човека.
МОРЕ У СОБИ
Моја мајка пише писмо мом оцу,
укрцаном на Одисејев брод, али писмо неће стићи.
Његов син, који још увек не постоји, Телемах,
воли једну жену коју неће волети, јер не зна да воли,
и вара је са Немировском; улази у њен роман,
слуга је и телохранитељ једне позоришне старлете
треће категорије, али се онда покаје, куне се да је воли,
каже да није знао да је воли … и издаје је.
На једној слици Де Кирика налази се море у соби,
човек у чамцу весла у смеру супротно од таласа.
То је Одисеј. Кицош на путу за Итаку,
на повратку из победничког рата,
доживљава бродолом на острву Феачана и забавља се,
једе суве смокве и медене колаче…
Са италијанског језика превела Душка Врховац
Објављивање омогућило Удружење књижевника Републике Српске.