Балканска прича
У овом ваздуху мирис олује
меша се с мирисом зријуће шљиве,
а на обали лоза снује
док грли гране тужне иве.
Ту друмови ка заласку воде,
ал и ка истоку понека се пропе.
Ту не теку реке, ту се руше воде,
овде је негде пупчаник Европе.
Овде негда млади војсковођа
неподатни чвор да пресече узе,
и, примивши круну свога оца,
опи се пехаром ратничке музе.
Он, што је пола света прегазио,
надахњивач нових империја –
сконча у горју Евроазије,
поставши ехом ратних мистерија.
Овде се начети век завршава,
земља је део Христовог тела.
Овде ће се човек пренути из сна,
да поново прими Спаситеља.
Брзи
Заборављена, ћушнута у страну,
постаја дрема, чека воз у нади.
Прођоше возови, без намере да стану.
Трошна, задимљена станична зграда,
рампа, прелаз, два семафора: мрзи
један другог, оба би побегла,
ћуте мрзовољно. Ал гле, тутњи брзи,
прашина се дигла, на перон слегла.
А спарина попут лепљиве одежде
приања уз тело. Ветрић с виса
међ путнике што дремају, дрежде
доноси продоран, изненадни писак.
Све се прену. А можда ће стати?
Молиле су шине, а гипки ће звук
точкова све тише јека понављати.
Разобручи се ишчекивања круг.
С клопарањем воз се заустави,
Улазне двери сасвим раскрилио.
Ту би свако да први се углави,
звук многих гласова у један се слио.
Ево га, крете; све већом брзином,
пред очима лете поље, река, стазе.
Бруји точкова челична чета,
лете облаци, промичу путокази.
Погледи чудно збуњени, изгубљени,
блудели су антреом, ходником.
Ветар је горе гудео о брзини
и нико више није чуо никог.
А брзина расла је и расла,
у окну се лица ледила у страви.
Спадне ли спојка, праг се расклимата,
не може више да се заустави.
Москва – Вербилке
Сунце већ залази, снег се разиграо,
нешто сам се дуго овде задржао.
Москва и Вербилке – ево таблице.
Еј, таксисто, вози до раскрснице,
платићу ти више, јер је завејало,
одврни радио, нек тороче мало.
Клизаво, са глатким гумама се слеће,
ал ипак је боље аутом него пешке.
Снег као да неко баца лопатама,
радио замукну и већ пада тама.
Као да ти нешто и мотор завија,
то слути на невољу, кажем ти ја.
Ово није мећава, пада ко завеса,
све се чини – ово је масло неког беса!
Радио одједном закрча, закркља,
спикер нешто уњка, о времену тртља.
Окретница мора да није далеко,
је ли то стуб или је излетео неко?
Колико их је? Безброј: вражја булумента
у хору скичи у бескрајном концерту!
Занела нас крнтија на путу без соли:
на голо брдо – са гумама голим!
Читаво клупко цичи на хауби,
само што нас у јарак не стера, не уби.
А како тек вешто траг замећу врази!
Нигде живе душе, да помоћ потражиш.
Смотаће нас ту, под окриљем ноћи
Ето ти сад – кад пречицом хоћеш!
Ипак, некако пред вече смо стигли –
до раскрснице где смо и пре били…
Гледам, на истом смо месту отприлике –
Иза је Москва, а испред – Вербилке.
Превод са руског језика Вера Хорват
***
Хеј, кључару, вичем, капију отвори!
Цео живот јаук је, бунило и мора!
Хеј, кључару, молим те, фењер ми упали,
путеви блатни суморни – у један чвор су стали.
Живот ми није рај, смрт ми није пакао.
Код врата међу земљом и небом пашћу свакако.
Ja уз гору, низ ров, горе-доле шетам,
а код тебе су визе између два света.
Отвори, кључару, пред Њим да се јавим,
не мислим ниједан грех да изоставим.
Кључару, отвори, не ћути, нем ниси,
између два света толико лета висим.
Превод са руског језика Злата Коцић
Објављивање омогућило Удружење књижевника Републике Српске.