Не да се метафорисати
Старим брже од годишњих доба
и све што започињем с добром намером
завршава се оним најгорим
могућим начином
не да се метафорисати
реалност је исувише реална
живети би се хтело
али нема живота у умирању
остаје само да про(тестујемо)
(не)пристајемо
и да зовемо леденим гласом
не да се метафорисати
већ сутра ће историчари и археолози
имати посла преко главе
са главама и о главама
које се више никада неће вратити кући
које нису успеле да прикупе ни једну седу
нису пропутовале ни парче света
и нису успеле да науче ни један страни језик
у списку будућности
остаће само њихови разбијени погледи
скамењени осмеси
осакаћени кораци
човек до грла у ожиљцима
прах се пресипа
у земљи мртвих и полуживих
а ја
са прибијеном кожом о дрво очаја
љубим своје смежурано лице
и са страхом да више немам времена
за своју љубав
тражим аметист у сребру
и опроштај
(1993)
Са словеначког језика превео аутор
Све је светло
Тесли
1.
Танка је светлосна граница
међ сном и даном
међ светлом и тамом
али ништа није тако како изгледа
то су само крхке тајне
бескраја
светло је кад се родиш
када ти израсту први зуби
када урликнеш прву реч
кад добијеш крила
за први лет и безброј падова
сети се човече
да си светла честица
и да ћеш се у светло вратити
2.
бићеш светло и када одеш
бићу срећан кад те нађем
на ивици млечног пута
где седиш на клупи
на Тргу слободе
с нашим дечаком поред себе
и још увек храниш
гугутаве голубове
3.
само светлост и музика
се стално понављају
док ми и даље лутамо
ноћима
и чини нам се дa je све
било тако давно
Са словачког језика превели Драган Јовановић Данилов и аутор
Сарајево
и данас добро видим
у Златном Прагу Јаромир са располовљеном Ногавицом
на прашњавој Гитари још увек тихо пева о Сарајеву…
Ještě hoří oheň a praská dřevo
ale už je čas jít spát
tamhle za kopcem je Sarajevo
tam budeme se zítra ráno brát…
прашки ђак Емир Кустурица тврди
да Гаврило Принцип 1914.
није извршио злочин Младе Боснe
истина убио је монарха Фердинанда
али на домаћем терену
тако да се то скоро и не важи
Босна се тога ни данас неће сетити…
…како си то могао знати?!…
…voda popluje zpátky do moře
my dva tady dole a nebe nahoře…
на Олимпијским играма 1984.
само стицајем ситних околности нисам учествовао
мада сам се на овај спортски догађај озбиљно спремао
од раног јутра 6. маја 1982.
и ништа није слутило да је мржња тежа
од јаких и досадних магли над тихим градом у котлини
Изет Абдулах и Стеван испијају кафу на Чаршији са Словаком из Пазове
заједно пишу и дописују Сарајевску рапсодију
у Улици Руђера Бошковића 120 – на Пофалићима
тамо и данас у мају почиње да цвета наша трешња
верујем у то
и из далека је добро видим…
Postavím ti dům z bílého kamení
dubovými prkny on bude roubený
aby každý věděl že jsem tě měl rád
postavím ho pevný navěky bude stát…
затим су дошли
одласци и ратови
растанци и неповратци…
Сарајево
(машала!)
без ње
те данас само напола видим
добро видим
мада више нисам тако близу…
Са словачког језика превео аутор
Објављивање омогућило Удружење књижевника Републике Српске.