DEUS EX MACHINA
Код нас у овим занимљивим
сићушним временима и просторимa
сваки дан је дан нечега или некога
загрљаја пољубаца сјеница заноктица
и све мање радимо око себе
а све више на себи
признајући да смо полупроизвод
уз редовно доказивање
Павловљевог рефлекса
јер чим засвијетли нешто
на друштвеним мрежама
заслинимо
дан загрљаја
као да се нисмо грлили јуче
дан пољубаца
као да се нећемо љубити сутра
модерно је не имати јуче и не имати сутра
дан сјеница дан заноктица
дан исцртаних јапанских обрва
и одмах смо гејше и самураји
а никад нисмо пили саке
нити користили татами
неко други неко други неко други
успоравамо вријеме
убрзавамо метаболизам
варамо ћелије
и умјесто да радимо
мислимо да радимо
и умјесто да живимо
мислимо да живимо
код нас у овим занимљивим
сићушним временима и просторима
сваки дан је дан нечега или некога
дан сјеница заноктица бубица
па са извијеном јапанском обрвом
и вјештачки подигнутим угловима усана
чекамо
јер стићи ће и тај дан
DEUS EX MACHINA
ГДЈЕ
Ближим те јутром, даном и тамом,
олујом што се даљином спрема,
пуштеним чамцем и у њем пламом,
свиме што шапће како те нема.
Ближим те ћутњом и лажју самом,
сонетом, снопом згуснутих тема,
одјеком, појем, Кумовом сламом,
свиме што виче како те нема.
Ближим те бдењем, мрклином, јавом,
самртним стихом сјене боема,
жеђу и глађу, пустињом правом,
свиме што вришти како те нема.
Залуд и залуд, ти нигдје ниси,
у теби ја сам, у мени ти си.
ЗВИЈЕЗДА
Мислиш о мени када снијежи,
знам то по ритму бјелине с неба,
када сумрак пред даном бјежи
у таму која осрчје вреба.
Осјетим врео уздах крај уха
(шапат сјеверца не леди ништа),
крајичком ока и зрном слуха
спознам спокоје твог пристаништа.
И будем мирна, ко магла плинем
пустопољином под јатом птица,
док њине сјене са мога лица
збришу вријеме, поново синем,
од једне мисли у бескрај винем,
кроз вијавицу сија Даница.
КРТИЦА
Од када су почеле климатске промјене
ефекти стаклене баште
и озонске рупе у атмосфери
свашта ми се догађа
изађем из пјесме да гледам небо
нема неба
изађем из кадра да слушам птице
нема птица
изађем из мрака пећине гдје мислим да живим
тражећи погледом дан
нема дана
да ли је до дана
или до мојих слијепих очију
не знам
од када су почеле промјене
у земљи ваздуху води
једино биће које сусрећем и по мирису познајем
сам управо ја
из неких прошлих тунела
кад је још било неба
када су летјеле птице
и кад је акварел дана цурио низ видокруг
и занимљиво ми је то
да када срећеш себе
видиш како си био неко други
а опет ти
и видиш како си био неко други
а опет ти
и видиш поново себе како си био неко други
који никада није сусрео себе у будућности
па је опуштено звиждукао el condor pasa или summertime
мислећи да су ти тренуци неподериви
несвјестан тог да си исто постојећи и непостојећи
и онда и сада
да би се тргнуо
тек кад се укаже траг падалице
измишљен због тога
да затвориш очи
постанеш кртица
и замислиш жељу