Три сељака су једне јесење ноћи, или боље речено, у зору ујахали у Ланкен са свадбе која се згодила у средишту црквеног округа. Били су комшије, живјели су у истом селу и зато су јахали заједно. Кад су били на излазу из шуме, угледали су велику ватру у не толико далеком шибљу у пољу, које је један час горјело као угаљ у пећи а час свјетлим пламеном. Ћутке су се чудили шта би то могло бити па су помислили да су то пастири запалили ватру како би се угријали у хладној ноћи. Онда им је пало на памет да је крај новембра и да у то годишње доба нема пастира. Тад најмлађи од тројице дрзовито рече: „Чујте ме, комшије! То гори наша срећа! Будите тихи и одјашимо тамо да напунимо угљем наше торбе како би имали довољно за читав живот. Питаћемо грофове колико кошта њихов дворац.” Најстарији пак рече: „Боже сачувај, да бих ја у ово доба скренуо с пута! Предобро познајем јахача који упозорава са ‘Хохо! Здраво! Држи се средине пута!’” Ни други јахач није имао воље. Најмлађи је ипак одјахао тамо и иако је коњ, упаничен, фрктао и повлачио се, успио доћи до ватре, скочити с коња и напунити џепове угљем. Двојицу која су остала у позадини, ухватила је паника па су у галопу побјегли одатле. Прво их је пустио да му одмакну како би их сустигао пред самим Филмницом. Још један час су јахали заједно и ћутке су ушли у своје село. Из неког разлога нико није могао да изусти ни ријеч. Коњи су били снијежно бијели од пјене, толико су се истрчали у страху од ватре. И сељак је имао осјећај као да га је ђаво ухватио за главу. Сјајно и ведро јутро је засијало када су стигли кући. Жељели су видјети шта је било у кесама које су висиле као да су пуне дуката. Извадио је плијен али сем мртвих пацова ту није било ничега. Друга два сељака су се насмијала и рекла: „Ето ти твог ђавољег поклона! Није био вриједан толиког страха!” О пацовима су заједно ћутали и заклели се својим душама да неће ни једном човјеку рећи ни ријечи о овој авантури.
Човјек би помислио да су сељаку цркнути пацови били довољни као подсјетник на минулу пустоловину али је овај и даље мрмљао о гомилама горућег угља; сам је себи понављао: „Да си имао само пар зрнаца соли у торби да их поспеш по угљу, благо ти не би тек тако исклизнуло из руку.” И сљедеће ноћи се накасти одјахати до тог мјеста сав уплашен и ужаснут али оран да не испусти прилику да се обогати; жеља за новцем била је јача од страха. Учинило му се да je нашао мјесто од јуче али дању ту није било ничега за видјети осим зелене траве. Пројездио је удољицом и из своје торбе вадио и бацао со на траву умјесто које је те ноћи ту био горући угаљ и у суманутом галопу одјурио кући, погледом тражећи свједоке свог чина и није их налазио иако је био довољно гласан. Сматрао је да не би било добро да га виде. Кад је завукао руку у торбу нашао је нешто угља и пар шилинга црних од угља. Радовао се као да је постао краљ и као да је то почетак срећног живота и само прва исплата коју су му духови намјенули. Као добар знак је протумачио пар шилинга који су му, док је јахао, из џепа излетјели у торбу. А то су били шилинзи сиромашног човјека који је био марљив, пристојан ратар; од тада није имао мира па је сваке божје ноћи јахао до тог мјеста све док добре коње које је имао није уморио. Није примијећено да је нашао ишта а економија његовог имања је тањила све док се са једног таквог ноћног јахања није ни вратио. И нико више није видио ни њега ни неког од његових коња; његов шешир је нађен у језеру Шмахтер. Мора да су у њ били ушли зли дуси јер је њима хир направити од нормалног човјека луду.
Превела са њемачког:
Нејла Салихбашић