ОПЕТ ДАФНЕ
45.
У Дафне су два трајекта привезана за моло. Забрињавајуће мноштво људи пред празним пристаном заграђеним помичним рампама иза којих се мувају строга и неумољива лица униформисаних полицајаца. Украј почетка мола, на самој обали, бело окречена невелика једноспратница са чијег угла зури повећа жута зидна табла на којој је на грчком и енглеском језику исписано: царинска служба Свете Горе. Испред улаза гужва као испред гола, или на распродаји у самопослузи. Галама. Дрека. Свако неком нешто довикује. Нико никог не слуша. Неумољива збрка језика. Као катаклизма да предстоји. По принципу: сад ил’ никад. И док чекамо да се гунгула стиша, избистри, чинимо оно што смо у доласку пропустили: фотографишемо се за сваки случај. Јутарња бистрина хоризонта одвећ је јењала и лагано почиње да притиска спарина, спора и одурна. На улазу у царинарницу, ништа се не мења, стајемо у једну од колона и покушавамо да се угурамо у хлад унутар објекта али се не ослобађамо знојних повика, задаха тела и сквашене одеће слепљене за кожу, и грубог лактања. Јесте да брод за Уранополис полази за десетак минута, али није ваљда по среди и крај света. Са друге стране дугачког импровизованог пулта службена лица петљају по торбицама, завежљајима, ранчевима. Пасошка контрола је летимична, готово никаква, или то само тако изгледа. Коначно, после доста среће, прогурасмо се до излаза и онда, на сред мола са кога се приступа већ узбректалом трајекту, прст судбине се умеша: да нас издвоји из гомиле која сумануто срља да досегне квоту времена. Траже нам да покажемо путне карте. Нисмо опазили, а није нам ни на памет пало да се купују на билетарници испред царинарнице. А никог нисмо ни питали. Бродски службеник нам не дозвољава да се укрцамо. Узалудне су нам молбе; неумољива је његова љубазност. Иштемо помоћ од присутног полицајца. Његове тамне наочари не скривају грашке зноја по челу. Дефинитивно, путне карте се не купују на броду. Мој сапутник је бесан, успрнио се од објашњавања. Дубоко у себи осећам клицу неког самосвојног неразговетног задовољства којој није тренутак да се огласи. Други трајект полази тек у подне. За Каруљу…
46.
Док уз хладно пиво седимо на веранди од грубо истесане дрвене грађе од које су скројени и столови и клупе, у дну бетонског платоа, наспрам пристанишног мола које је само језик тог истог платоа исплажен у недубоко море, пред нама, у уститралој модрини пучине и неба, беличаста крма брода на који се нисмо укрцали нестаје за недалеким ртом – напокон, не очајавамо. Ко да се чињенично стање, у свом злурадом ликовању над пропуштеном могућношћу, излистава из нас. Дан је пред нама. Мотри нас из сваког кутка опустелог пристана, из ширине небеског свода и реског клика галеба у лету. Звонак, убисерен у својој немости пред нетремичном извесношћу одгођеног одласка.
С трпким укусом тек стеченог искуства на царини погледамо на ћутљиви трајект привезан уз док и сводимо рачуне. Не спомињући се, у незнању, или тек у скрушеној неверици у све што нам се управо збило, шта нас нетом чека. Нит зашто смо заправо овде, док се јасмин бокори украј отвореног прозора крчме, кроз који се цеди дубока тамнина унутрашњег простора из које у таласима навире усрдна муклост која нас обезоружава. Цик у коме смо страјали наше суновратне накане, наша ишчекивања.
47.
Монашку заједницу на Светој Гори, која је, иначе, под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, чини, данас, око шест стотина испосница (усамљених келија), дванаест скитова (који су економски самостални али су организационо везани за манастир на чијој се територији налазе) и двадесет манастира: Велика Лавра, Ватопед, Ивирон, Хиландар, Дионисијат, Кутлумуш, Пантократор, Ксиропотам, Зограф, Дохијар, Каракал, Филотеј, Симонпетра, Свети Павле, Ставроникита, Ксенофонт, Григоријат, Есфигмен, Свети Пантелејмон и Констамонит. Сваки манастир има свој типик (правилник по коме се одвија живот монаха у манастиру).
Организација власти на Светој Гори, темељи се, уз незнатне изузетке, на седам типика установљених у периоду од првог признања организованог монаштава на Атосу до раних година 19. века, а од којих су најважнији из 971-2., 1046., 1394. и 1810. године, и представља јединствен случај у читавом демократском свету. Данас, Светом Гором се управља на основу одредаба Уставне повеље из 1924, која је потврђена две године касније, 1926, законодавном одлуком (декретом). По овој повељи, законодавну власт врши Свештена Скупштина, Протат, чије седиште је у Кареји и која се, састављена од двадесет представника сваког од постојећих манастира, антипросопа, бираних у јануару сваке године, састаје двапут годишње, да би потврдила канонске законе којима се штити како организација, тако и управна и административна власт. У изузетним случајевима одлучује другостепено веће састављено од четири члана. Извршну власт врши засебан одбор, Света Епистанија, тело које чине четири епистата, надзорника, изабрана у складу са поделом манастира у пет група по четири. Свака група измењује се на годину дана, тако да је сваки манастир представљен у овом одбору једанпут за пет година. За оверу докумената које доноси Епистасија постоји печат без кога нема правоснажности решења и који је расечен унакрст на четири дела тако да сваки члан Епистасије држи код себе један сегмент; тек када се сва четворица сагласе печат се саставља уједно и отискује на документ. Иако су чланови Епистасије једнаки по положају, главни монах, Протоепстат, увек је један од представника најугледнијих манастира: Велике Лавре, Ватопеда, Ивирона, Хиландара и Дионисијата.
У Кареји је и седиште цивилног гувернера, кога именује Министарство спољних послова у Атини. Његова дужност је савесно примењивање Уставне повеље, и генерално поштовање права и поретка. Њему је подређен мањи број администратора и полицијских службеника чија присутност гарантује несметано функционисање система зацртаног Уставном повељом, Сходно томе, и према садашњем државном уређењу Грчке, Света Гора је аутономни део грчке државе.
48.
Укрцавамо се на брод. Без царинске процедуре која ће већ уследити, негде, потом. Пртљаг остављамо у потпалубљу где се кочопери неколико ислужених, којечим накрцаних, аутомобила и комбија са светогорским регистрацијама. Пространа горња крмена палуба са комотним клупама и платненим балдахином који успављујуће лепеће на морском поветарцу, чини се одвећ раскошном за наше душевно стање у коме смо заокупљени извесношћу оног што ће нам се непланирано указати. Путника је мало. Углавном, како се да ослухнути, припадника европских нација. Неколицина грчких монаха са тамним наочарима, припаљеним цигаретама у прстима и црним ташнама које личе на лекарске. Моћне турбине, из дубине бродске утробе, ујадначено зврје попут вентилатора у невеликој кабини бродске кантине са шанком за којим дангуби пар путника и момак у белој, коломазом замашћеној и рђастом бојом умазаној, морнарској униформи. У означено време осетне турбуленције дају нам на знање да испловљавамо. И обала, пристанишно моло уокружено кућерцима, ћепенцима, лагано се удаљава, док шумовити планински обронци из залеђа, као под лупом, обрисима својим израстају над светлуцавим бескрајним подвлакама обалних шкоља.