***
Глад ми је бескрајна, а руке вечно празне.
Ноћу низ улице градске на прстима носим месец
и тугу остављам под прозорима изгубљених жена.
Дао бих све, а ништа немам.
Глад ми је бескрајна, а руке вечно празне.
РАДЕ ДРАИНАЦ
Песник, апаш и профет,
Дон Кихот, порочни љубавник и стихотворац
каквог ова земља чула није,
Карневалски принц, вагабунда око чије главе
петролејска лампа сја:
Ето то сам ја!
Пијанац, коцкар, али и нежан брат,
Пријатељ што у срцу чува Орионска Сазвежђа,
Слаби играч на конопцу морала, али зато изврстан
ироничар и пљувач,
На столу као супа љубав је моја сва:
Ето то сам ја!
Непријатељ Академија, Цркава и Музеја,
Поборник тргова и писоара,
Диригент телеграфских жица изнад болница и бордела,
У хајдучком лику са лавовска ока два:
Ето то сам ја!
Тигар и овца,
Жонглер што ножем у срце гађа,
Рапсод коме домовина на чело није ударила просветни жиг.
Песник крваве истине и човековог права,
Упамтите:
То сам ја!
ОДГОВОР НА МАЈЧИНО ПИСМО
Мајко, ја нисам заборавио крај твоје мараме,
натопљен сузама
Ни стари клен уз воденични јаз,
Мада данас као бескућник лутам пустим улицама;
Мајко, ја нисам заборавио воштане твоје образе
и благо крило,
Ни речи просте што миришу на горску траву,
И све ми је јасно као да је јуче било.
Још тебе једино нисам оскрнавио у овом животу
пропадања.
Зато простим језиком тумачим сада
Колико те волим и ако си родила у мени
Ненадмашног песника и краља страдања.
Нисам заборавио, мајко, дом и јасла у којима сам
се родио,
Ни колевку пуну сламе у којој си ме успављивала,
Иако сам своје срце у крчми пропио
Док си ти тамо, под лозом и старим тремом, о мојој
срећи снивала.
Нисам заборавио, мајко, ни кад су ме пљували
ни кад су ме величали,
И ако су у граду опоганили речи моје,
Ја љубим твоје жуљевите дланове које имају сви
понижени и мали,
Па ако сам све прокоцкао
Мајко, сачувао сам комадић неокаљаног срца
за дланове твоје.
НАША ЉУБАВ
Ноћ ме та у младости стиже,
Па ми у срцу спава да не озебе!
Видесте ли псето које човек тера од себе,
А оно му и даље руке лиже?
Са мном је тако: могу и не могу без ње.
Када се осамим заогрне ме огртачем снова,
И мада ми давно рече све,
Увек је за ме нова.
Данима се кољемо као хијене
И једно у другом видимо кугу,
А опет… изван те кобне жене
У мојој души нема места за другу.
Откад се знамо сањамо да се растанемо,
И већ сам од тога као месец жут,
Па се опет необјашњиво састанемо
Да заједно продужимо пут.
Не знам више да ли је то љубав,
Или загонетни чулни мрак;
Знам само да бих се без ње разбио као сплав
О речни брзак.
ОТАЦ И СИН
– Сине, учи моћан да постанеш:
На глави црни сулундар,
На стражњици реп од жакета;
Кад руком ма’неш
Пузавац место четке
Језиком полиже површину паркета.
– Сине, учи богат да постанеш,
Да ти се клањају,
Да те моле!
Кајаћеш се за сваки изгубљени дан,
Јер шаке су голе
Што и празан сан.
Данас ме те речи уједају као стенице!
Ипак, велим, ако не бејах Наполеон,
У срцу Аустерлиц гори!
Остало је лице,
Остали су чисти снови…
Мада би живот био лепши да је трбух пун,
И да су на образима ђонови.