Мог оца су убиле курве у куплерају. Кажу, то се збило случајно. Ипак, поједине ствари нису јасне. На пример, како је успео да се набоде на копље које уопште није нигде виђено ни пре ни после његове смрти. Одакле се копље створило у куплерају и најзад, одакле тим курвама новац да одмах након његове смрти отворе ланац ресторана брзе хране. Надлежни органи су све те појединости превидели; несрећан случај, веле.
Отац је често ишао у куплерај, то сам знао. Говорио је да то чини зато што га мајка шиба прутом. Био је искрен, мајка га је често шибала док је он тихо јецао. Ипак, не знам ко је први почео; он да иде у куплерај или мајка да користи прут. Ако се све то занемари, код нас се доста пријатно живело. Становали смо у пространој картонској кутији и често смо певали. Кад смо стасали, брат и ја начинисмо куће од сламе. Одмах по очевој смрти, мајка се придружила циркусу као кротитељ лавова а брат је негде нестао.
Ја сам одлучио да будем несрећан. Онако из каприца, озлоједих се дубоко и жестоко. Схватио сам да је врло шармантно бити несрећан. Није смело бити радости, све је морало да се осенчи романтичном недореченошћу. Певао сам шансоне у једној кафани и тако зарађивао за живот.
Ех, то су били дани. Носио сам ружу за ревером, косу чешљао назад, пустио сам бркове; радо се сећам тог времена. Трик је био једноставан. Певао сам на француском а ни реч француског нисам знао као што ни сада не знам. Често сам изговарао «Бонжур» и «Сивупле», све остало сам измишљао.
За време док сам био шансоњер, оженио сам се. Заљубио сам се у једну девојку која је стално носила прут. Све је било на гомили, страст, чежња, патња… Успех ми се смешио са свих страна. Народ је волео моје шансоне а ја сам стидљиво маштао о томе да једног дана кућу од сламе заменом дрвеном колибом. Убрзо је рођен диван дечак, дали смо му име Андреја.
Све би се и претворило у идилу да једног дана у моју кафану није ушла старија, проћелава госпођа, професор француског језика. Са чуђењем је гледала у моје бркове и у моју ружу а потом позвала мог послодавца и нешто се сашаптавала са њим. Ружан предосећај… И заиста, исте вечери добих отказ и обруках се у свету шансоњера и романтично несрећних уметника. Од раније сам знао да је та проћелава госпођа мајка мог школског друга Петра о коме ће бити речи касније.
Истераше ме из кафане и ја дођох кући без пребијеног динара. Супруга ме дочека на нож. Клечао сам на коленима, молио за опроштај, заклињао се да ћу научити француски… Једва ми је некако опростила. Али од тог дана увела је обичај да ме удара прутом и то за баналне ствари; ако бих превише посолио супу или ако не бих лепо пресвукао Андреју. Тај проклети прут! Говорила је, то је све што јој је остало од покојног оца. Зар је баш морала прут да сачува! Једном, кад подигох глас против таквог опхођења са мном, она се расплака, паде у хистерију и оптужи ме како не поштујем ни њу, ни њену фамилију. Једва ми је опростила.
После извесног времена, изгубио сам жељу за било чим. Ћутао бих читав дан, понекад бих се осмехнуо Андреји и то је све. Од силних удараца прутом, нешто је пукло, нешто се оштетило. Остао сам богаљ.
Све у свему, та прича је завршена тако што ми се појавио однекуд брат који беше негде нестао. Моја супруга се заљубила у њега и убрзо су нестали заједно са Андрејом. Остао сам у сламеној кући, ништа више нисам радио. Седео сам и пушио.
Једне ноћи, док сам висио са кревета главом на доле, угледах бљештаву светлост која ме заслепи а одмах затим и дух мога оца…
– Ћале? – промрмљах.
– Алимпије? – промрмља отац.
– Је ли могуће, па то си ти!
– Ја сам, шта се чудиш! Духови очева се често појављују, то је опште место.
– Али, оче…
– Не зови ме «оче», коњу један! Звучиш као педер…
– Извини ћале, зовем те «оче» да би овај тренутак био свечанији…
– Увек си био фолирант. Појавио сам се жељан освете и тако то. Знаш већ, општа места…
– Да, оче?
– Желим освету. Мене су курве убиле а све су жене курве. Зато ти мораш да осветиш оца. Постани мизогин!
– А шта је то мизогин, оче?
– Женомрзац, говедо једно! И не зови ме «оче»!
– Треба ли и мајци да се светим?
– Не – подиже глас отац – њу препусти мени!
– Па то ће бити као код Шекспира…
– Немој да ме нервираш, умукни! Учини као што рекох.
– Хоћу оче, хоћу – рекох и падох са кревета на главу.
**
Дакле освета! Међутим, ваљало је погледати у себе и око себе пре него се крене у освету. Ваљало је бити разуман. Није ми било потребно много труда да схватим да сам потпуно пропао. Нисам могао да радим најобичније ствари. Гледао сам из прикрајка људе како весело и необавезно ћаскају и то ми се чинило недостижним идеалом. Могао сам и ја да се смешкам али само подругљиво. Дани су пролазили, отац је већ постао нестрпљив, редовно се појављивао, чекао ме да се средим и кренем у освету.
– Ја сам полагао велике наде у тебе – говорио је – многа си ми обећања дао, а ништа ниси испунио. Слутим да ће тако и сада бити.
Ћутао сам. Знао сам да је био у праву. Знао сам да је на мојим леђима кривица што сам неспособан.
– Зар си заборавио да се мора изгарати у својим делима? – гунђао је отац.
– Због чега?
– Како због чега? – плану он.
– Освета је твоја идеја, твој циљ. Ја нисам важан.
– Али то ће и теби помоћи да ухватиш нит, да се тргнеш.
– Да будем професионални осветник?
– Малодушност, пих!
Опет је био у праву. Моја малодушност је постала редовно стање свести. Додуше, неке идеје би засветлеле као звезде падалице али брзо би нестале. Падало ми је на памет свашта, отац је почео да ми иде на живце. Покушавао сам да га игноришем, прешао сам у другу собу да гледам телевизор. Али, струје није било. Каква смола! Бар нешто да се поједе. Отворио сам фрижидер. Јело ми се нешто слатко. А у фрижидеру шкрињица? Шта је то могло бити? Кутија са благом. Ах, сетио сам се! У тој шкрињици сам чувао своје три жеље. Држао сам их у фрижидеру да се не укиселе, чувао сам их за боље дане. Маштао сам о тим бољим данима, кад би се опет плава боја на небу појавила, кад би све било чудесно. Дивио бих се немирним облицима облака. Тада бих на небу угледао белу кочију и два црна пегаза како лете у земљу Недођију. А у кочији би била Она. Принцеза, предивна царева кћи која би ме молећиво гледала, заробљена и немоћна. Са њеног лица је отишла свака нада. Све је отишло бестрага. Ужаснута, прстима би додиривала образе и гледала би ме очима пуним страха… Нешто би ми довикнула, нешто неразговетно…
– Молим? – зачудио бих се.
– Отвори ту шкрињу!
– Молим, молим?
– Отвори ту јебену шкрињу!
Зар сад! Зар у овом тренутку када сам се лењо припремао за освету? Зар је то било време да се одледе жеље? Руку на срце, није било струје вероватно би се и саме одледиле у фрижидеру…
– Хајде пожури! – довикивао ми је покојни отац.
Оклевао сам. Обузео ме је стид, јер моје жеље су биле старе, дечачке. Последњих година нисам имао жеља. Једино сам желео да опет будем шансоњер, али то је можда већ било немогуће.
Отворио сам кутију и зачуо хук са трибина. Носио сам црвени дрес Манчестер јунајтеда са бројем 30 на леђима. На семафору је било 0:0, петнаест минута пре краја. Финале интерконтиненталног купа. Продирем по десном крилу, отворен је пут према голу, остао је само голман. И њега сам заобишао и рутински спровео лопту у мрежу, Трчао сам према нашим навијачима са високо подигнутим песницама. Следећи напад: нашег бека прескаче лопта што је њихов центарфор зналачки искористио: 1:1! Последњи минут се играо. Прихватио сам лопту на својој половини, предриблао њиховог левог бека, гурнуо кроз ноге халфу, носио сам два играча на леђима. Једва одржавајући равнотежу подигао сам лопту која иде право на главу Вејну Рунију. Гол! Победа! Гол и асистенција, у мојим рукама је био интерконтинентални куп!
– Какав си ти кретен! – проговори отац.
Следећа жеља. У нашем комшилуку беше један успешни и богати Пера, мој исписник. Од дечачких дана сви су показивали прстом на њега као на светли пример чојства и јунаштва. Рођени победник, бриљирао је у свакој ситуацији; тако је до данас. О, то је био такав миљеник богова да му улога победника није представљала никакво бреме, то беше за њега најнормалнија ствар… Сви остали су били само народ, пук, просек. Особито сам ја осећао своју ништавност кад би се он појавио. Када би ме ословио, ја бих као псић послушно дотрчао, сав блажен што сам потребан том полубогу. Иначе сам га мрзео. Прижељкивао сам да пропадне, да се понизи, да се обрука, уместо тога, брукао сам се ја. Ономад, шетао сам градом и дивио се лепоти наших жена. Заборавио сам на освету, на све, једноставно сам уживао у њиховој мирној демонстрацији силе. Изашао сам као просјак, прљав и никакав, потпуно заборавивши на личну хигијену тако да ме ниједна од тих лепотица није ни погледала. У башти кафића поред којег сам пролазио зачуо се смех. Неколико жена у заносу, са погледима који одаваше дивљење, гледале су у Петра док је он изговарао нешто недокучиво за нас, обичне смртнике. Тај призор сам доживео као личну увреду. Зар тај бедник не може да ме остави на миру! Био је налицкан, умерен, изговарао је чисте бедастоће. Мене су жене игнорисале и кад сам био шансоњер. Додуше, волеле су да слушају француски језик, француске фразе али већих успеха нисам имао; осим што сам се оженио што и није неки успех, пре је неуспех.
Зауставих се поред те баште. Обузе ме нека мука, неки бес, хтео сам голим рукама да га удавим. Тај миљеник богова је покупио све чему сам се надао у животу. Он је крив што сам ја био прљав, никакав, што сам потпуно заборавио на личну хигијену…
– Алимпије, ти си? – ослови ме полубог својим одвратним пријатељским тоном.
– О, Перо – махнух репом – нисам те видео… нисам те препознао…
Истог тренутка из носа ми испаде слина. Мој нос, ненавикнут на редовну конверзацију, слабо се снашао у овој ситуацији. Све оне Перине ћурке су то приметиле, знао сам то… Слина ми је пала право на ципелу. Али ниједна од њих није реаговала, нити је показала икакав знак да признаје да сам постојао. Не, ја сам био сенка.
Стајао сам пред Петром у мучној тишини, збуњен надирањем шлајма у моја уста и нос.
– Жао ми је због твог оца. Моје саучешће – рече он смешкајући се плавуши поред које је седео.
– Како си ти ? – проговорих кроз шлајм.
– Ето видиш… – прекиде реченицу и шапну нешто плавуши на уво што је ваљало да значи да је требало да нестанем.
– Видимо се – рекох и закашљах се.
Није отпоздравио. Слина на ципели, каква беда! И како човек после да верује у било шта кад је изложен оваквим ударцима. Ужас. И он је чуо за оца, смрдљивко. А и ја сам био сјајан, као какав отпуштени лакеј који моли да се врати у службу. Шта све поштен човек мора да трпи! Ја хоћу да се он понизи, да падне, живим за тај дан. Тај дан је у шкрињици мојих жеља. Дан Петровог понижења.
Ја бих се инкогнито шетао градским тргом у пријатној доколици са својом лепом пратиљом. Ах, како бих био спокојан! Не бих био охол као Петар, већ само спокојан, искусан, смирен. Ко зна шта би ми се мотало по глави? На мојој ципели не би било слина. Небо би било ведро, свуда би пролазили моји познаници и пријатељи… Кад у једном тренутку, видео бих да некога туку. Шта ли је то? Дерани са минђушама у носу некога би шутирали. Пришао бих и видео да је претучен баш он – Петар! Пијан, прљав и смрдљив лежао би на плочнику и запомагао. Са презиром бих окренуо главу, гнушајући се целог призора. Са својом пратиљом бих наставио шетњу…
– Какав лакејски ум! – грмео је покојни отац – радујеш се паду праведника?
– А какав је он праведник? – наљутих се.
– Не могу да верујем да су ово твоје жеље! Шта је следеће, да уместо кише падају карамеле! Сине мој, па ти си тотална будала.
– Ама умукни досадна утваро! – прекипело ми је – остави ме на миру, имам право и на трећу жељу.
– Али освета! Ја ти нудим мисију а ти ниси зрео да сам пређеш улицу.
– У реду, полазим у освету чим отворим шкрињу трећи пут!
Паживо отварам шкрињицу. Уз тихо шкрипање, чује се сентиментална песма прохујале младости у којој сам, из непознатих разлога волео једну Емину. Говорио сам јој све могуће лирске и епске стихове које сам знао. Држала ме је у уверењу да сам јој интересантан и смешан. Али то је било све, хтела је да будемо само другови. Из освете, удварао сам се њеној најбољој другарици за коју сам био сигуран да кришом уздише за мном. Најзад, и та ми другарица рече да је верена за неког Белоруса који је радио у циркусу као кротитељ лавова. У очајању, сачекао сам Емину у мраку, покушао да је силујем али сам само добио ударац на незгодно место и целокупну садржину бочице са сузавцем у лице. Више је нисам видео.
Жеља ми је да се једног дана покајнички врати, да пати за мном а да због тога моја супруга (или снаја, не знам шта ми дође) буде веома љубоморна.
Ја бих постао славан певач француских шансона. Објављивао бих албуме у милионским тиражима. Живео бих на високој нози. Али све моје песме посвећене су само Емини и никоме више. Ја то не бих крио у јавности, што би њу морало да натера да се преиспита зашто је таквог великана одбацила и у извесном смислу, приморала ме да постанем овако славан јер се у те песме изливала душа сама у виду текстова о љубави и милозвучних хармонија. Публика би знала да цени ту искреност. И док би слушала песме о себи у неком полумраку, дубоко у себи спознала би колико је погрешила што ме је својевремено шутнула на незгодно место и испразнила целокупну садржину бочице са сузавцем у моје лице. Сузе би јој потекле низ лице и кренула би да ме тражи. Зазвонила би на моја врата. Био бих у собном мантилу са наочарима и лулом у устима. Навикао сам већ да живим са својим болом. Отворио бих јој врата и врло бих се изненадио. Затим бих повукао дим из своје луле. Она би поруменела од стида али би већ следећег тренутка пала на колена и молила за опроштај што се тако поиграла са мојим осећањима. Рекао бих јој да је све одавно опроштено и благо бих се насмејао. Затим бих јој, док будемо пили чај у салону, нежно миловао косу…
***
А онда је наступило време у ком сам се немилосрдно светио женама. Вратио сам се у свет шансоњера. Учио сам се триковима, учио сам како да останем недоречен и недокучив. Отац се није више појављивао, нагађао сам да је задовољан мојим делима. Наводио сам жене да плачу, да хистеришу и чудио се колико је то лако, како то нисам знао раније. Све док једног дана нисам наишао на Емину, сада већ жену у зрелим годинама која је, гле чуда остала сама читавог живота. Није се све одвијало као што је предвиђала моја машта али је ипак било довољно узбудљиво. Једина дилема је била да ли да се и њој светим као и свим другим женама или да је волим…
Нисам прекидао ни једну од старих веза, обилазио сам све жене које сам наводио да плачу и хистеришу због мене а Емини сам хтео да подарим своје срце. Међутим, срце ми је било чађаво и прљаво, покварено и подло и Емина је то осетила. Пристала је да ми буде жена, сасвим лако, што ме је врло изненадило. Али и њој је време истицало, није хтела да умре сама. Од осветника и препреденог љубавника зачас се пред њом створио неспособни слуга. Врло брзо је почела да ме туче, да ме понижава пред људима, да ме игнорише ако бих покушао нешто озбиљно да говорим.
Нисам налазио начин да јој се супротставим. Нигде нисам смео да мрднем без њеног знања, и ако бих био изван куће морала је да зна шта радим, са ким сам, кад ћу да се вратим. Такав живот је потрајао десетинама година. Сањао сам покојног оца много пута али на јави се ничег нисам сећао.
Дочекао сам и Петров пад. Због проневере новца завршио је на робији. Али то ме није радовало онолико колико са очековао. Једина жеља која ми се није испунила био је интерконтинентални куп. Толико сам мрзео Емину да сам могао да је убијем у пар наврата. С друге стране, лудо сам је волео. Андреја је већ био велики момак од двадесет година. Трудио сам се да са њим одржим нормалан однос мада сам осећао да се стиди мене. Наши разговори су се сводили на то да ја говорим сатима а он мислима негде лута. Био сам лош отац.
И најзад, спас сам пронашао у куплерају. Окружен курвама, наслађивао сам се до миле воље и много лакше сам подносио батине од Емине. Није ме било брига за батине, живео сам за одлазак у куплерај. Оца више нисам сањао, постао сам исти као он. Једног јутра, курве су ме убиле на спавању. Наравно, под неразјашњеним околностима. Озлојеђен и љутит због најбезобразнијег понављања очеве судбине, одлучио сам да се у виду утваре укажем Андреји и да га натерам да настави са осветом женском роду, да настави тамо где сам ја стао пре него што се Емина вратила у мој живот. И заиста, првобитни утисак је био снажан. Андреја се препао, пажљиво ме слушао и, баш као што сам очекивао, прихватио је обавезу којом сам га заветовао. Није одгађао акцију, одмах је кренуо да се свети женама. Ох, правда је била задовољена и могао сам мирно да се вратим у гроб и чекам свеопште васкрснуће. Лежао сам у свом сандуку веома дуго, тело ми се готово распало кад једног дана зачух Андрејин плач над мојим спомеником. Требало ми је мало времена да се укључим у смисао онога што је говорио…
– Лагао си ме, драги мој тата. Живот је нешто сасвим друго. Да ли си ме намерно лагао или ни ти ниси знао. Верујем у ово друго… Јер заиста, кренуо сам да се светим женама и горко сам се покајао…
Плакао је тихо, гушио се. Ипак, глас му је био смирен и одлучан. Помислих, у надмености човека који је своје одживео, да га је затекла иста судбина као и мене… мог тату пре мене…
– Био сам послушни син – настави Андреја – импресиониран утиском хамлетовске судбине. «Осветићу се свим женама, курвама!» Курве су те убиле, зашто ниси био јачи од њих? Нећу освету, сигуран сам да постоји разлог зашто постоје жене. Није их Бог џабе створио… Признајем, радо бих се светио да сам их видео да су срећне док газе мушкарце. Газе их, али нису срећне. Постоје ретки мушкарци које оне не могу да газе, зашто ти ниси био један од њих? Како да се светим створењима заробљеним и задубљеним у личну корист, створењима која се труде да узму мало Духа за себе. За њих је Дух хороскоп, црна магија, гатање, шољица кафе; за њих је Дух судбина и горко ишчекивање. Али то није њихова кривица. Оне су углавном остављене на милост и немилост вражјим обећањима. И оне то слуте, плаше се… Изгубиле су свог мушкарца, веселог пана који оживљава природу, који доноси радост који дели радост са њима, који их чини потпуним. Изгубиле су свог сапутника у вечност. Оне су изгубиле нас јер смо ми све заборавили, драги мој Алимпије, оче мој…
Говорио је све теже. Чинило се да не може да говори оном брзином којом му иду мисли…
– Тек ће се трести цела планета од њихове узалудне победе над мушким родом. А ми? Ми смо уморни. Све што смо створили, умара нас. Не знамо више ни да волимо. Ако волимо, волимо женски, предајемо се, губимо мушкост. Још си ме терао да се светим што си се предао. Не говорим ти ово без искуства. Прошао сам кроз пакао љубави и ја. Искусио сам ропство, страст, чежњу… Једва сам живу главу извукао. Поверовао сам у твоју правду, твоје право да тражиш освету…
Али неће бити освете. Нека ми бар иде на част што сам потпуно пропао, што сам потпуно заборавио на личну хигијену, идем прљав и пијан улицама. Али само онај који скроз пропадне може покушати нешто ново… Вратићу се. Пронаћи ћу затрпане изворе снаге и радости. А жене нас и даље чекају да се заједно вратимо у вечност…
Окренуо сам се у гробу. Крупне сузе ми поплавише иструлело лице.