Језик побеђује време, повезује прошло и будуће преко садашњег. Ниједно време и не постоји изван језика. Време постоји у граматици или као бројевна вредност на часовнику. Граматика је у служби бројева. Време постоји кад се о њему говори. Без говора нема времена. Презент је трен када се активира појам о времену. Присуство времена је присуство говорника. Вечности нема у глаголским временима. Најближи вечности је инфинитив. Језиком се разуме вечност кроз инфинитив, кроз непрекидно понављање. Сећањем без употребе језика успоставља се веза са вечношћу, превазилази се инфинитив.
Глаголска времена упућују на пролазност. Упућују на мерење времена бројевима. Присуство бројева је присуство времена. Језик је слуга математике, слова су слуге бројевa. Презент је тако бројевна вредност на електронском часовнику. Глаголско, односно бројевно време се не интересује за личност, за именицу. Граматичко време не мења именицу, игнорише је. Време се интересује за глаголе, за радње и њихово понављање, јер преко њих обезбеђује своју вечност, свој инфинитив.
Презент је нит која непрестано измиче говорнику. Уз помоћ те нити, плете се илузија о истинитости језика а паралелно с тим и илузија о постојању времена као аксиому.
Ако је презент нит, перфект је клупко са којег се та нит одмотава. Перфект је замршено клупко које инспирише говорника. Говорник се увек радо враћа перфекту и развија мисао, слику и емоцију држећи нит по свом тренутном каприцу. Перфект је увек привидно у служби говорника и нема претензије на истинитост. Перфект тако даје говорнику непресушну веру у језик – старо се венчава са добро. Рађа се старо – добро време које никада није постојало али које се језиком кроз перфект васпоставља. Време тако обезбеђује илузију континуитета.
Ипак, главна чаролија перфекта је у томе што се у њему развијају приче. У причу се верује или не верује али се не може рећи да није присутна. Перфект се објављује на два начина:
a} У изразу без уметничких претензија постоји нижи вид језичке имагинације у којој се развија паралелни живот говорника. Термин језиковање је термин нижег реда од термина прича. Термин прича још може са собом носити топлину, разиграну машту и невину пажњу. Језиковање је подешавање реалности, давање закона и дефиниција све у циљу да се говорник причом коригује. То је једноставна употреба перфекта у свакодневне сврхе. Језиковању припада настајеће high-tech доба, доба презасићено великим причама које поједностављује комуникацију тако што поједностављује осећања. Аутентичност у изразу је непотребна.
б} Виши вид имагинације превазилази границе језиковања али се фатално заљубљује у причу. Имагинација се заљубљује у себе. Први Аристотел – човек живи док постоји прича о њему – дубоко антиидејна мисао по којој само прича или успомена обезбеђује вечни живот. На терену српског језика су велики заљубљеници у причу увек били високо цењени. И без пера, захваљујући вишем виду језичке имагинације, усмено, српски језик се заљубио у лепоту перфекта народних песама и приповедака. Користећи перо српски језик се затвара у аристотеловску љуштуру. Отвара се бездан аутопоетике у којој се приповедач бори за свој статус у историји. Ниједан догађај нема легитимитет ако га није признала прича. Прича је сама себи циљ, она пљачка све вредно из живота, све пребацује у перфект. Језик немилосрдно силује осећања, тражећи још и још, као незасити перверзњак.
*
Био једном један цар и звао се Перфект. Он је имао три сина који су се звали: Плусквамперфекат, Имперфекат и Аорист. Сву тројицу је подједнако волео. Једнога дан мудри цар окупи своје синове.
− Време ми је умирати, децо моја, а вама је време да ме наследите. Ја волим сву тројицу подједнако и не могу да одлучим ко ће бити цар. Кренућете на пут да нађете брдо покрај мора које се зове Брдо Покрај Мора. Ко ми од вас донесе златну жабу биће мој наследник…
− Али оче, − проговори најмлађи, Аорист – теби још није време умирати.
− Уморан сам и болестан а ви сте све јачи. Мој наследник мора донети златну жабу – рече Перфект – царска се не пориче.
И тако три царева сина пођоше у свет да пронађу брдо покрај мора које се зове Брдо Покрај Мора да пронађу златну жабу. Ходаху тако кроз непрегледне и неизрециве пределе очевог царства. Најпре су ишли заједно али онда се, када су прелазили један мост, Аорист посвађа са својом браћом и даље настави сам. Браћа одоше преко моста а он настави да шета поред реке. Шетао је тако док не наиђе на једну девојку која је захватала воду.
− Помаже Бог, девојко – назва Аорист.
− Бог ти помог`о, јуначе – узврати девојка. – Куда идеш, јуначе?
− Ја сам царев син. Кренуо сам са браћом да нађем брдо покрај мора које се зове Брдо Покрај Мора и златну жабу али сам се посвађао с њима. Глупани су то, моја девојко! Па кренух уз реку не бих ли престао да слушам њихове глупости.
− Златну жабу, кажеш? Хајде ти код мене, јуначе, можда ти ја могу помоћи.
Аорист је одмери. Носила је сиротињске хаљине. Одакле њој златна жаба? Одакле она зна пут до Брда Покрај Мора? Можда смишља некакву превару.
− Нека хвала, немам пуно времена. Хвала ти девојко, као да си ми помогла. Морам да наставим пут.
− Морам да те упозорим да се овуда креће страшни безглави витез звани Футур. Он одсеца главу свакоме ко му стане на пут, одсеца главу свакоме ко се нађе ноћу ван куће. Излази само по мраку, а сада се смркава. Размисли још једном, царев сине!
− Нека хвала – узврати царев син.
Девојка оде у своју скромну кућу поред реке. Аорист се, задовољан што је избегао замку, упути даље. Не одмаче далеко а већ паде мрак, проломи се гром, севну муња. Дрвеће задрхта пред снажним ветром. Одјекну нечији громки смех. Аорист погледа иза себе. Према њему је, на црном коњу јахао витез без главе, витлајући буздованом. Буздован удари царевића у леђа. Престрашен, Аорист потрча према оном месту где се малопре растао са девојком. Није смео да се окрене. Осећао је да за њим јаше страшни витез. Царевић снажно залупа на врата девојчине скромне куће поред реке. Она му отвори и он улете унутра. Напољу се још увек проламао језиви осмех сабласног створа.
− Рекла сам ти да кренеш са мном – мирно рече девојка.
Носила је лавор са прљавим вешом, управо је пресвлачила болесну старицу која је лежала на подераној постељини. Старица је гледала у једну тачку и није примећивала ни девојку ни Аориста.
− Шта је са њом? − упита царевић једним оком пратећи сенке на прозору.
− То је моја мати – рече девојка. – Веома је болесна. Када је отац нестао, легла је у постељу и више није устала. Хајде ти овамо, јеси ли гладан?
Уђоше у кухињу. Намештај је био бедан али уредан. Девојка стави на сто попару. Аорист је одбио да једе.
− Како хоћеш – рече девојка – није баш краљевска трпеза али одржава у животу. Брдо Покрај Мора је место на коме је мој отац нестао. И он је тако једне вечери дошао кући и испричао да му је цар дао задатак да нађе Брдо и златну жабу на том брду. Следећег дана је отишао и није се вратио.
− А знаш ли где је то брдо? – уозбиљи се царевић гледајући како се девојчина бутина помаља кроз закрпљену хаљину
− Ја не знам, али можда мати зна.
Седоше на старичин кревет.
− Мати, да ли знаш где је Брдо Покрај Мора?
− Не знам кћери, да знам ишла бих да га тражим. А ко је тај младић с тобом?
− То је царев син, мати!
− Мали Аорист? О, како си порастао! Како ти је отац?
− Каже да му је време умирати.
− Умирати? Чула сам да је стари Перфект само у великој невољи, неће он умирати тек тако. Но, да се упознамо пошто ти очигледно не знаш за нас. Ја сам Деклинација а ово је моја кћи Коњугација. Некада је Перфект био наш пријатељ, често је свраћао код нас. Некада, сви смо били једно, померали смо планине нашим заједништвом, али сада смо расцепкани и више немамо снагу. Нама влада неко други, нешто друго. Поручи оцу да дође нека посети пријатеље, ми ћемо му помоћи да реши проблеме. Даћу ти ову сабљу, по сабљи ће те препознати моја друга кћер. Иди на исток, знам да мораш на исток. Идући на исток, тражи поседе кнеза Суперлатива, сигурно ћеш срести моју другу ћерку Компарацију, она је удата за тог кнеза. Моја друга ћерка зна где је Брдо Покрај Мора.
Следећег јутра царев син пође према истоку. Дуго је ишао кроз необичне пределе и предивне шуме. На једном пропланку затече хромог вука ухваћеног у замку како цвили и запомаже. Аорист га ослободи из клопке а вук се усправи и рече човечијим гласом:
− Од сада сам ја твој брат. Ево ти неколико длака из моје шапе. Када се нађеш у невољи само протрљај длаке и ја ћу се појавити да ти помогнем.
− Можеш ми помоћи одмах – рече царев син – помози ми да нађем поседе кнеза Суперлатива и његову жену Компарацију, њих тражим.
Хроми вук мало протрља шапе кад се однекуд створи бели пегаз, звани Везник. Аорист се смести у седло и крилати коњ га однесе право пред замак кнеза Суперлатива. Кнез и кнегиња дочекаше госта врло срдачно. Поставише му вечеру понудише преноћиште а разговор о разлогу царевићеве посете одложише за сутра.
Сутрадан, Аорист извади сабљу и предаде је кнегињи.
− Ово је сабља мог деде по мајци, Номинатива од Падежа, препознајем грб. Одакле ово код тебе, принче?
− Дала ми је Ваша мајка, честита кнегињо, рекла ми је да ћете ми Ви и Ваш муж помоћи да нађем брдо покрај мора које се зове Брдо Покрај Мора.
Кнез и кнегиња се брижљиво згледаше.
− Знате ли Ви, принче, да је то брдо које тражите проклето? – упита кнез Суперлатив – Знате ли Ви да се са њега нико није вратио?
− Али мене је отац послао тамо да нађем златну жабу. Ко донесе златну жабу биће нови цар, рекао је отац.
− Све је то врло сумњиво, принче – проговори кнегиња. − Овде се код нас прича да цар већ извесно време не влада царством него група непознатих створова.
− О чему ви то? – насмеја се Аорист. – Мој отац влада царством, ко би други владао?
− Прича се да је цар упао у велике дугове и да због тога нема праву власт у царевини. Кажу да ради све по налогу тих непознатих створења…
− Ко то каже!?? – наљути се царевић – Срам вас било! Мој отац не влада него ко? Можда бисте ви хтели да владате? Покажите ми где је то несрећно брдо и губите ми се с очију! Не треба ми ни ваша сабља, задржите је! А отац ће чути за ово што говорите!
Узалуд су се кнез и кнегиња извињавали покушавајући да одврате принца од одласка на брдо. Немајући куд, они му показаше где је место са кога се нико није вратио на коме ће пронаћи златну жабу. Испратише га уздахом.
Аорист на пегазу слете на Брдо Покрај Мора на зелену траву. Ничега тамо није било. Он осмотри околину. На овом брду није грејало сунце. Кад одједном, из земље помоли огромна ажадаја раширених чељусти. Аорист брзо протрља вучју длаку.
− Слуга сам понизан, шта треба? – појави се дух хромог вука.
− Брзо, помози ми да убијем аждају!
У принчевој руци се створи ватрени мач. Аждаја се устреми према њему палацајући језиком испуштајући ужарену пљувачку. Аорист махну мачем и исече јој главу. Глава, уз страховит крик паде низ брдо. Земља се протресе од пада њеног безглавог трупа. Аорист је стајао на врху брда покрај мора званом Брдо Покрај Мора овенчан ореолом хероја.
Око његових ногу скакутала је златна жаба. Царевић потрча за њом. Жаба је бежала. Таман је био близу да ухвати када упаде у неку јаму у земљи. Дуго је падао. Треснувши о дно јаме, он изгуби свест.
Кад се пробудио видео је пред собом своју браћу.
− Шта ви радите овде? – упита Аорист.
− Исто што и ти, пронашли смо Брдо покрај Мора, убили аждају, угледали жабу, појурили за њом и упали у јаму.
− А где смо ово?
− У некаквој тамници.
Била је то права подземна затворска ћелија. На три метра висине сијала је глава и осветљавала јаму. Ту негде на зиду, назирала су се и врата тамнице урасла у земљу.
− Да ли си и ти чуо? – питаше га браћа.
− Шта?
− Да отац не влада краљевством него некаква створења.
− То су глупости, не верујем у то – одмахну руком Аорист.
− Сви причају о томе, изгледа да само ми то нисмо знали.
− То су глупости – понови Аорист.
Врата, урасла у земљу, отворише се. Код својих синова уђе цар Перфект.
− Оче! – обрадоваше се синови падајући старцу у загрљај. Отац их је миловао по глави.
− Оче, зашто сви причају да ти не владаш царством него некаква створења? – упита Аорист зажарених очију.
− Зато што је то истина – рече цар.
− А која су то створења, оче?
− Бројеви, децо моја. Они су прави владари царства а не ја.
− А шта си онда ти?
− Ја сам њихов дужник коме су они поштедели живот. Још нешто, да би се осигурали они су тражили од мене ваше главе, зато сам вас и послао на ово брдо по златну жабу, надао сам се да ћете пре погинути као што је погинуо стари Презент, много пре него што је стигао до брда. Оно његова глава сија одозго. Али пошто сте стигли довде, ред је да сада испуним своје обећање. Мој живот, ваша смрт, драга децо.
И цар подиже високо руку а у тамницу упадоше некаква створења звана бројеви и задавише цареве синове пред његовим очима. А потом се окренуше према цару па задавише и њега. Онда остатке цареве породице затрпаше земљом па коначно, и званично завладаше царством. Некаква створења, звана бројеви…