ПОЧЕТАК ОБЛИКОВАЊА
„Пробуди се злато мамино, вријеме је за вртић!“, узвикнула је мајка Сњежана радосно.
Била је јесен. Година 1981. По казивању Аркадијевих родитеља, дан коме ни они не памте тачан датум, осим што су били сигурни да се радило о октобру, дан је био кишовит, хладан и вјетровит. Лишће се златно жутјело, опадало са грана које су израстале из високих стабала као гребени у мору, прекривајући влажне улице и запуштене тротоаре по којима су газили објесни људи. Дрвеће је остајало стидљиво наго док су крошње запињале за ниско и сиво небо натопљено водом.
Аркадије Бродић био је дјечак који је имао част да са своје три године први пут у свом животу тек зачете свјести крене у вртић. Да угледа групу, крочи у друштво, да се подвргне социјализацији и да у себе угради осјећај грегаризма. Суочавајући се са темељним постулатима цивилизације, усвајајући Фројдов суперего.
Са собом је увијек носио шарену зимску капу која је била поцијепана. Било љето или зима није се одвајао од ње. Ни тада није знао, а ни данас не зна шта му је она значила. Некаква чудесна дјечија сентиментална везаност.
За родитеље је полазак маленог Аркадија у вртић био велики корак, а глобално гледајући, небитан за човјечанство, али је био изузетан напредак двоје младих људи на скали живота који су били на сигурном путу да досегну врх спирале. Обоје су били високо образовани, имали су посао, радили су и то им није сметало, обављали су редовне задатке како на послу тако и код куће. Били су срећни, остварени и поносни.
Неко је за све вријеме које су они проводили на послу морао чувати маленог Аркадија. Његови, као и сви родитељи увијек знају шта је најбоље за њихове потомке…
Када су га први пут оставили у вртићу на бригу васпитачицама, одиграла се права драма. Тог јутра родитељи и мали Аркадије су пријатно и угодно дочекани. Када су га предали васпитачицама на бригу и одговорност, Аркадије је вриштао и плакао, отимао се из њихових руку хтијевши да похрли својим родитељима у наручје. Емотивни хирурзи1 су то називали патологијом првог одвајања.
Уствари, све је била само била логична посљедица спајања са групом од које се захтијевала истовјетност понашања и мишљења. Васпитачица која је држала Аркадија имала је несрећу да ју је тако снажно повукао за косу, да га је од бола испустила.
Аркадије се дочекао на ноге и почео да трчи према излазу, заобилазећи све предмете, па чак и родитеље. Од узбуђења ништа није видио пред собом па се забио у стакло на вратима, које на сву срећу није пукло, те се нашао на поду. Запрепаштени родитељи су га подигли и поново предали васпитачицама објашњвајући му да ће све бити у реду и да ће брзо доћи по њега.
Иако несвјестан дјечак, у коријену свога бића као да је осјећао да почиње грађење човјека из темеља дјечака кроз васпитне тортуре и манипулативна мучења од стране ауторитетских вајара.
Послије радног дана, када су родитељи дошли по њега, бјежао је од њих као да га тјера сам Враг. Трчао је као суманут; преко ствари и намјештаја кроз велики хол и ходнике, рушећи саксије, цвијеће и табле са цртежима, а онда је нестао у једној од играоница гдје се скрио затворивши се у ормар.
Васпитачице и родитељи су трчали за њим, запињући за срушене ствари, јурећи га по вртићу. Васпитачица поучена дешавањима тога дана, знала је гдје са родитељима треба да тражи.
Када су ушли у играоницу и отворили врата ормара који је стајао покрај прозора, Аркадије је мирно сједио и листао исхабану сликовницу цијепајући јој странице. Док су га извлачили из ормара, вриштао је и плакао чврсто се држећи за сталажу, рушећи копрцањем играчке и кидајући цртеже који су били залијепљени на вратима.
Изузетно неугодна и срамотна ситуација за његове родитеље. Уистину нико не може приредити спектакл родитељима као што то могу њихова дјеца.
Након што су укротили дјечака, родитељи су кратко разговрали са васпитачицама. Оне су им рекле да нису имале прилику имати у вртићу овако „несташног“ клинца, али да ће се већ навићи једни на друге. Такође су истакле да Аркадије обилује изузетном интелигенцијом и способношћу брзог распознавања и уочавања ствари за разлику од његових вршањака.
По казивању родитеља, док су васпитачице разговарале на излазу са његовим родитељима, други пар родитеља је износио уплаканог дјечака са завојем на глави. Аркадијева мајка сва преплашена, наравно, као и све мајке које сваку негативну појаву виде као потенцијалну опасност своме дјетету, упитала је васпитачицу шта се десило том клинцу.
Васпитачица је одговорила да је управо хтјела да им каже да је Аркадије том дјечаку током послијеподневне игре разбио главу.
„Десило се у трену!“, правдале су се. Говорила је да се само окренула на трен и када је вратила поглед имала је шта да види. Дијете је почело да вришти, глава је крварила. Аркадије је у својој руци, хладан, као да се ништа није десило, држао играчку, дрвену коцку на којој је било трагова крви и косе.
Када му је васпитачица пришла, отевши му коцку из руке (приликом чега није пружао отпор), упитавши га зашто је то учинио, Аркадије је помало преплашено одговорио да је тај дјечак много глуп. И не само то; васпитачица је појашњавала родитељима, у вријеме када су сва дјеца цртала и нормално сједила за столом, мали Аркадије је непримијетно устао, узео своје бојице и хартију на којој је цртао те је ушао и затворио се у ормар покрај прозора у којем су се чувале играчке. Тек након што је васпитачица примијетила да га нема, тражећи га преплашено преко више од петнаест минута, Аркадије је изашао из ормара правдајући свој чин да није могао гледати другу дјецу која лоше цртају маме, тате, баке и деде.
Када су стигли кући, над Аркадијем је од стране његових родитеља спроведена васпитна терапија заснована на прекорима. Када су га упитали зашто је то учинио оном дјечаку, Аркадије им је рекао да су се играли и да током игре није хтио да слаже коцке онако како им је то показала васпитачица, јер му је било сувише досадно и лако, а дјечак коме је разбио главу само је тако хтио и умио.
Био је то процес, први дан у вртићу и први упозоравајући знак неуклапања у шаблонске режиме; неуспјели процес инпутације бића као сложеног индивидуума у множину човјека; у друштво.
Дјеца су манипулисала одраслима. Могла су владати свијетом…
РЕТРОСПЕКТИВА
ЛАГАНОГ ПОНИРАЊА
У периоду када су Аркадија засули немилосрдни водопади и бујице неочекиваних збивања који су га бацили на саму ивицу душевног понора, имао је тек двадесет шест година. Сударање за тривијалностима, одговорностима, послом, креативном глади…
Живот је текао својим редовним и устаљеним током, човјек се уклапао или се није уклапао, освајали су се друштвени циљеви. Ствари су се одвијале задато. Људи су били срећни и нормални, осјећајући покорност према јаловом систему вриједности, поистовјећујући се са нацијом, традицијом и религијом, јер су углавном били преслаби да се супроставе реалности, продубљујући у себи константно празнину, водећи плитке и уобичајене животе кроз изрежиране дане који су по свему личили један на други. Њихови животи и све што их чини нису били ништа до један обични и лоше компоновани рефрен неподношљиве колотечине на широком колосјеку друштвених правила.
Обичност, површност и базичност су били заставом означени врхови неосвојиве планине према којој су се људи пењали, давећи се у заблуди да су срећни у својим љуштурама, освајајући циљеве који нису њихови. Странице њихових умова биле су празне. Сви су били неодвојиви од својих армана1, а свако ко је мислио да је себи нешто посебно испланирао живот, био је смијешан као цртани филм.
Највећа трагедија човјечанства огледала се у чињеници што је свако имао право да мисли. Историјски гледано, од трена када су сви добили то право почела је његова пропаст.
Гледајући све кроз решетке овоземаљског постојања, Аркадије и његов живот нису се много разликовали ни по чему од живота других људи. Без обзира на обим интелигенције и креативне ресурсе, био је обичан човјек, разликујући се од других само (круцијално) по томе што је сам себи задао јасан циљ. Проналажење свог пута на упрљаној мапи живота кроз свјетла и таму унутрашњих стања. Проналажење душевног мира у умјетности, идеалу љубави. Проналажење утјехе у аутентичној креативности и апсолутној посвећености читању и писању; усклађивању емотивног и тјелесног, грађењем ријечних творевина у пламену између себе и сурове стварности, желећи да се досегне бриљантност мисли и идеја.
И све то његујући унутрашњи култ „поремећености“ који је био његов темељ самоодржања. У Аркадијевом случају, с обзиром на то да је посједовао свијест о сопственој вриједности, то дефинитивно није био краткотрајни занос.
Али границе између објективног благостања и наручја унутрашњег немира заиста су биле незнатне.
Вријеме и простор су били сурови диктатори над људским бићима и судбинама. Нарочито умјетницима.
Ништа се на животној позорници не догађа без додијељених или импровизираних ставова и улога, без некакве комедије или трагедије. Оно што упозорава на истинито испод привидног, односно, што упућује видљиво на скривено јесте свијест. Она разликује привид од збиље, илузију од истине. Без ње нема ни истине ни спознаје. Но, уколико се свијест нађе отргнута од себе, тада постаје туђа самој себи. Зато је здрава свијест примарна нужност креативног бића, али опет сама као таква није довољна, јер често допушта да буде обманута, подведена под фикције које је одвоје од ње саме. Како она порађа мисао, разабире истинито од лажног, потребно јој је дубље знање које открива, скида маске са лица преваре и расвијетљује идеолошка замагљивања.
Током свог живота, неважно колико га уче, човјек се најбоље увјери сам колико је биолошко, друштвено, свјесно и нагонско биће које је подвргнуто правилима и корекцијама.
Међутим, без обзира на уобичајене и оствариве мисије, у свим друштвеним системима, увијек би постојала шака „неподобних“, оних који су свјесни да посједују оно дубље и знатно више од базичних мисли и страсти, који посједују блиставу и креативну душу која стријеми аутентичном стварању, вишем стању свијести, душевном миру, спознавању узрока ствари и себе.
Вирећи на све то кроз призму овоземаљске присутности, сваки се човјек по еволуцијској формули природе састоји од два интегритета, биолошког; који је заснован на базичној основи, на инстикту глади, жеђи, агресији, насиљу, репродукцији; и умног, односно душевног или свјесног, који је креативан и надмоћан над биолошким.
Већина људи успјешно је функционисала у дуалитету својих интегритета гдје је душевни апсолутно подређен биолошком.
Постојали су и они међу којима је био и сам Аркадије, који су се у таквом суровом јединству душевног и билошког интегритета покушавали свим снагама одупријети обичном животу, сопственом нагону и ниским страстима, желећи да побиједе биологију.
То су јединке које нису биле равнодушне према свијету око себе, према давно изрежираним тековинама, збивањима и својим лоше изрежираним животима неких ранијих ауторитета.
Никако није хтио да испоштује мисију из праха у прах, а да уради нешто конкретно, за што је сматрао да је добио задатак од Творца (или нечег узвишенијег).
Човјек који се усрећује мизеријом и површним стварима и сам је такав. Онај ко не тежи ничему узвишенијем и револуционарнијем логично је да ће у непосједовању тог ресурса бити срећан. Али увијек би се нашли они који би тврдили да је срећа у тривијалним и маленим стварима, позивајући се међу осталим на здравље и сличне патетичне фразе. Здравље јесте највеће богатство, али у здравом стању човјек не размишља о томе.
У супротном, не би се помјерио умом даље од пећинског човјека којем је битно убити животињу да би јео или да се сакрије од вјетра, ватре и кише.
Побогу, па то су стања која се подразумијевају. Тјелесно и психички здрав човјек не полази од себе као некога ко је болестан и коме је оздрављење једина жеља и циљ… Узвишен Ум креће од себе као самоодређеног индивидуума, бића које има тежњу одређену сопственом сврхом. Ако је некоме сврха умјетничко отјеловљење, није нелогично уколико постоји тежња о отцјепљењу од друштва, људи и досадних догађаја… Људи се боје жељети више од оног што је задато и лако освојиво, неке су од реченица које су се могле чути од Аркадија Бродића.
Након свега што га је задесило постао је свјестан бројних парадокса, ходајући широким пространствима свијести и разума који је губио против интелигенције; свјестан понижења и жртвовања, прогањајући самог себе сопственим харпунима мисли и емоција. Пун горчине и презира према обичном и тривијалном животу, према досадном и професионалном послу којег ради само да би се егзистенцијално одржао, подносећи окружење саздано од људских облика који имају баналне идоле и још смјешније идеале и циљеве. Плутајући ужаснут интелектуалном дубином по површини у плићаку учмалог друштвеног кавеза, удишући тешки ваздух свакодневнице, загађен људском глупошћу као врхунцем човјечанског потенцијала.
Као обичан бирократски шраф, са завршеним правним факултетом, с потврдом о безуспјешном лијечењу од алкохола Института за алкохол и наркоманију, са укњиженом пропалом везом која је „обећавала“, већ у првим корацима „зрелог“ стадијума живота, А је морао да научи да се никоме и ничему не може вјеровати.
На изопаченом географском простору сужених мисли и похлепних материјалних циљева (стари болесни Балкан), самим рођењем човјеку је уткан економски и социјални статус.
Већ на старту живота је уткано да ће појединац ићи у школу, завршити факултет, наћи посао, оженити се, добити дјецу, отићи у пензију и тако умријети остварен…
Дипломиравши, као што и претпостављате збуњени читаоци, Аркадије је почео да живи са својом дјевојком. Послијефакултетски синдром незрелог залијетања потпомогнут безумном страшћу која је објашњена као љубав. Наравно, сада и он то зна, била је то само заљубљеност и неконтролисана страст. Данас све то себи не може да објасни, сву незрелост и сљепоћу. Тада није могао објаснити љубав, али је осјећао нешто слично ономе о чему су писали пјесници алкохоличари, јер је и сам био такав. Људи су коцкали сопствену младост спотицајући се о камење које сами поставе. У једној од својих свесака записао је:
…Тада сам у том безразумном стању могао да бирам. Након мноштва оргија и повлачења са бројним дјевојкама током средње школе и студија, желећи да се смирим, могао сам да почнем да волим једну жену или да постанем алкохоличар. Ја сам се издигао изнад алтернативе изабравши и једно и друго.
Љубав, тај осјећај који понекад заварава и осљепљује, инспирисан углавном женама, је била награда за узвишену душу, достојанство интелигенције и дешавала се само ријеткима. Заслуживала се у умјетности. Чему је служила то још не знају ни пјесници. Засигурно да и не постоји као објективна категорија, већ је ту да људе одводи у смрт и поноре.
А. је волио своју дјевојку, али на себи својствен начин. Превише пјеснички, боемски, гушећи чак и своју слободу, посвећујући јој се понекад изнад разума. То је и био главни разлог одвратног расплета, јер се од превише стезања све угуши. Млађа од Аркадија три године, интелигентна, заносна и лијепа, али као и многе такве жене, недовољно креативна да схвати дубину тог стања (емотивне нужности) какву је осјећао Аркадије. Мушкарац када воли, он врло често не воли жену коју воли, већ Он воли само божански идеал у тој жени који произађе из маште тога који воли, а не зато што то биће које се воли то уистину посједује у себи. Случајем се то задеси у одређеном женском створу и мушкарац је тада рањиво штене које не зна да лаје и које почиње да пише пјесме.
На крају се испоставило да је само он мислио да је крочио у оно што се зове „идиличан однос“ пун повјерења, заноса и љубави. Док га његова тадашња, сада емотивно „покојна“ дјевојка, није издала са тројицом мушкараца и својом пријатељицом у бруталној оргији квалификованој спаљивањем Аркадијевих необјављених дјела. Такво звјерство могу да ураде само материјално богати људи који су на дну духовног сиромаштва.
Истина је, људи се уистину јефтино продају, у почетку глумећи да им је најважније биће онога с ким јесу. Аркадијева бивша дјевојка увијек је истицала да јој није стало до статуса и богатства, да би врло брзо пала у искушење, опробавши ствари, желећи да понизи и обезвриједи Аркадијева дјела јер нису доносила никакав новац, претворивши се у блудницу која до циља неће бирати средства. Макијавелијева формула дубоко се учвршћивала у људима. Превише богати људи су раскалашени и необуздани, користе само примитивни нагон као гориво.
Како се човјек превари. Да ли се ичему од видљивог облика и сложене материје може вјеровати, а камоли човјеку као рђавом споју? Не постоје довољно отворене очи које све виде…
А. и данас сматра да би знатно мирније одреаговао када би накнадно сазнао за њен чин, не видјевши све својим очима. Тада би се ствари бар у знатној мјери ријешиле много цивилизованије него како је окончано.
Али он их је затекао у њиховом стану који су заједно изнајмили, потпуно голе како оргијају и спаљују његове записе два завршена, али необјављена романа, десетине прича и преко 200 пјесама, док је избивао због књижевне вечери у част Сергеју Јесењину. Међутим, вече је било одгођено и то његова тадашња дјевојка у том моменту када је мислила да њега неће бити бар три-четири сата, није знала. Аркадије је инсистирао да пође с њим, с обзиром на то да га је обично пратила, али тај пут се правдала како је боли глава и да ће прилећи док се он не врати.
У Аркадијевим мислима заувијек је остао неизбрисив портрет блуднице, жене лукаве и надасве храбре која је демонстративно показала колико јефтиноћа, урбане тежње и лицемјерство могу обузети човјека за ситниш ужитка.
У једном временском интервалу који је обиљежила секунда, двије или три, толико неподношљивих призора, осјећаја и душевних сломова прошли су кроз Аркадијеве очи.
Био је то стравичан призор за човјека који је волио.
Аркадије се враћао кући ходајући замишљено низ широке улице града.
_________________
Арман – од траве кружно огуљена површина земље, затим добро утабана, по којој се слагала пшеница у класу, а преко које су ходали коњи тријебећи је, вртећи се у круг везани за колац који је био забијен у центру огуљеног круга.
Наставиће се