ДОДАТАК
ХИЛАНДАР
(1198 – 1199; Св. Симеон и Св. Сава; 1303, Милутин;
уочи косовске битке, Кнез Лазар)
1.
У БРИШУЋЕМ налету, стрелометно, с врха катарке
Галеб се устремљује ка води и, онда,
Равних непомичних крила, ко по затегнутом концу,
Педаљ изнад површине, далеко
Испред прамца једри. За собом,
Без крика, недоумицу оставља: није ли,
Присуство наше, недостојно узреметило,
Спокој ове свете обале над којом
Суштом ведрином небо се гласи и чија
Уска шкоља, подно слапова шума што се строваљују
Са избрежака узгибаних, сиње
Запљускује море. За вољу, ил невољу,
Свеједно, ствари се увек здесе
Како се у појмовном свом облику
Не откривају, у модром огледалу
Воде. И тако, обала више није само обала,
И море више није само море, нитi небо
Само је небо, и трајект којим пловимo
Само трајект, већ, све, као мозаик,
У један шир слаже се, у исти диљ, у промисао
Да време траје где му се отисци таложе
Који опет и нису само отисци, већ печати укупности
Једне исте градње, којој се крај не назире, и која
Подложна расапу, испотиха се обнавља
У истој светлости оног што било је, што јесте
И што предстоји. А из звучника
Са горње палубе, глас, расквашен у воденој прашини,
Јовањицу најављује и, у широком луку
Брод се обали упућује где камено кућиште,
Пузавица, виноград, и кратко моло
Окриље су добродошлици која нас у ризи ишчекује
Са отшкринутим застором сцене
На којој смо случајни потомци предака својих. Све пролази
Сем оно што се обнавља, а обнавља се
У свом саборном трајању, не као мишљење, већ као молитва,
И преданост сагласју које никада
Коначно није.
2.
ГЛАС у камену, у стени,
У грму, крошњи јасена, стаблу маслине, кипарису
Умоченом у небо – глас у небу, један исти глас
Бездане тишине, у срк ушушкан
Змије у врзини и у лепрш лептира
Крај прашњавог окна. Пут се у небо успиње и преко вододерина
Аутобус се клатари, за собом оставља
Све нижу и пространију простирку мора
Коју убрзо шумовито побрђе закриљује,
Усов прошлости да се напокон открије
Који траје. И открива се: најпре море, исечак
Неба удно земље, одломак целине која се ближи и разглашава,
Пут како вијуга наниже. Онда, на час, из вртлога зеленила,
Врх пирга се указује, па задуго ишчезне да се опет уистини
У свој својој раскошној строгости над разуђеним крововљем
Озида манастирских. Хиландар, капија времена кроз коју се не пролази,
Већ се исходи, сада и увек, и у векове
Векова.
3.
ЈЕДАН једини пут, усањан, ил стрмен, никад није једини
Кад усхте се, и схвати. И свака поука,
Срцем кад се прими, ко доба се чини
Сан кад се не разликује од стварности, а благост
Језу искри. Подне је. Безгласно и стрмо. Сенке су
Утекле под дубоке стрехе, у вишње
Стрелнице, у прозоре, под архиволте, архитраве,
Колонаде и доксате, у крипте
И подруме, под темеље, испод калдрме.
Кипариси бокорни док сенкама поздрављају ме својим.
Кипариси бокорни док сенкама поздрављају ме својим
У бездно плавети умочени, са Спасове враћам се
Воде, с мастионицама празним и перима строшеним,
Братству се радујем саслужничком, и са стрепњом
Питких дана се помињем и бистрих ноћи
У списању пробдевених о оптоку времена
Што род људски здружује, разједа и ломи. Тако ја,
Доментијан, словољубац међу временима.
И све се мрежи у танане нити светлине
Која очи озлеђује и озлаћује високо усукано
Тамно-зелено пламињање кипариса чији вршкови трну
У небеској озарености. Бело, румено, окерасто,
Жућкасто-зелено. У ниске слежу се и трептав,
Око прозара смрешкан, чипкаст, трептав фон творе
Материји која не опчињава, већ се устаљује
У срцу, на језичку ваге којом се отклон мери
Од суштог оптока трошности.
Кипариси бокорни док сенкама поздрављају ме својим.
Кипариси бокорни док сенкама поздрављају ме својим,
Уолујеним небесима пркосни, по ко зна који пут,
Свећа у освит трне и спис се у лахор расаставља
Исхрлио из винограда. Што списано је
Једино постоји, и незаписано никад постојало и није
И само могућност је којој нисмо дорасли.
А мирис близог мора одах надокнађује. Тако ја,
Теодосије, словољубац међу временима.
Малтер, опека, дрво, камен – манастирски конаци.
Грађени, рушени, ватром харани, приграђивани,
Увек исто казују пред неизменљивим лицем храма
У коме се разлистана тихост огледа
Постојања у смерности, и љубави. Све тоне. У непреглед,
У тупе ударе дрвеног бата о весло небесно
Чији јек, време сабора молитвеног,
Објављује. И стрпним корацима
По палуби порте црноризац понавља векове.
Кипариси бокорни док врховима поздрављају ме својим.
Кипариси бокорни док врховима поздрављају ме својим
Сновитим и строгим, опет се враћам
Тајни опроста пред лицем искушења,
Опроста од списа, од мучаљиве теревенке
Казивања док онострано нас једини и жезлом утемељује
Наречена трајања. Што умилно је Богу
Нас не спори, већ стазама звежђа упућује. Тако, ја,
Данило Пећки, словољубац међ временима.
И време се згушњава. Време прошло и време будуће,
Време образовања галаксија и време орочено
Расапом мезона, време земно и време небеско –
У исти дослух плету се који не престаје
Унатраг да твори и, то, непојамно, унапред да изискује
Препознавање сопства, загубљеног
У уличној стрци, лавежу пса с периферије,
У празној постељи и стопи
Пристајања. Киселе кише док кљују и ваздух гњије,
Кипариси бокорни врховима поздрављају ме својим.
4.
И ГАЛЕБ, опет, ко зна по који пут,
Уз ограду једри
Палубе, горд
И савршен у свој својој
Нечујној објави. И кљуном
Комадић хвата двопека
Насумице хитнут да га подражи
И у налету подржи;
И зуј фотоапарата,
Иако узалуд, спокој повређује
У коме историје и легенде
Не разликују се
И у лепоту таложе
Саму по себи;
Без модних трендова, брендова, лобистичких ложа
И медијске кампање.
2004.