УСЈЕК У БИЈЕЛИМ ПЛАНИНАМА
Била је средина септембра. У зору смо пристигли из Бартлета, прешавши стрми успон до улаза у долину Сако која се протезала између два планинска зида. Цијели тај дан, као и претходна два, тумарали смо по пустолинама у самом срцу Бијелих планина – тим старим кристалним брдима чији нас је тајанствени сјај снажно привлачио попут магнета далеко прије него што смо и помислили да их пређемо. Врх над врхом се уздизао и надмашивао претходни све док облаци не би остајали испод њих. Низ њихове косине су се назирали црвени путеви које су створила клизишта, те лавине земље, камења и дрвећа која су се спуштала у дубине остављајући траг који се тешко могао прикрити шкртом вегетацијом. Остављали смо планине иза себе, а пролазећи поред оних које су се налазиле са стране ишли смо према групи виших планина које су биле испред. Наш се пут настављао дуж Сакоe, према центру те групе. У његовом пролазу у шире подручје, имали смо осјећај да се пењемо у облаке.
У давна времена, досељеници су били запањени Индијанцима који су са сјевера силазили до њих са бедема ове планине кроз неки пролаз познат само њима. То је био заиста чудесан пут. Демон из неког непознатог пантеона или чак један од Титана, путовао је кроз долину безосјећајно мичући у страну врхове све док велика планина није стала на његов пут. Није се зауставио на овој препреци, него је ломећи без реда на хиљаде назубљених камених чиода, ослободио њено скривено благо – минерале, воду и друге најинтимније тајне срца планине са страобално великим литицама изнад храпавог понора са обје стране. Такав вам је био кањон у Бијелим планинама. Срам ме је што сам покушао да га опишем овако просјечном сликом – осјећам да то није још један од оних умјетничких пејсажа који нас разњеже својом красотом већ размјештај какав је Свемогући хтио и који њему има више смисла.
Пришли смо уском пролазу који је изгледао као људском снагом изрезан у чврстој стијени. Високе и стрме стјеновите галерије биле су са сваке стране; биле су толико глатке да се и оно мало закржљалих биљака на њима једва држало. Њих је било само на улазу у кањон, могло би се рећи, романтичнијем његовом дијелу. Прије него што смо изашли из њега иза нас се зачуло тандркање точкова. Поштанска кочија клепетала је у правцу планине са сједиштима на врху, пртљажником позади и паметним возачем у жућкасто смеђем зимском капуту који је коње обуздавао и подстицао камџијом. У том је призору било поезије, мада мање од оног у којем би исту на коњима пратило тридесетак индијанаца намазаних ратним бојама уз бојне покличе и мноштво шарених стријела. Сви путници осим дебеле жене на стражњем сједишту су сишли. Један од њих је био минералог, научник у црном који је уз себе носио тежак чекић с којим би рубио стијене а одломљене дијелове би стављао у џеп. Други је био лијепо одјевен младић који је носио позлаћен двоглед за оперу и стално је говорио стихове из неких Бајронових хвалоспјева о планинским пејзажима. Ту је, такође, био и трговац који се враћао из Портланда у горњи Вермонт, као и млада дјевојка веома блиједе пути налик оном блиједом и осјетљивом цвијећу које се некад појави међу алпским литицама. Они су брзо нестали с видика а ми смо их пратили идући кроз дубоку борову шуму која неколико километара није дозвољавала да видимо ништа сем њене сопствене сјенке. Пред сумрак смо стигли до амфитеатра окруженог бедемима великих брда која су угасила сунце доста прије него што је оно стварно зашло. Величанствени су па чак и страшни ако се гледају из правог угла али због ширине њихове основе и дугачког гребена који им је подршка, изгледају нам бескрајно широки више него високи. Планина Вашингтон заиста изгледа као рај: била је бијела, покривена снијегом километар на доље и ухватила је једини облак који је пловио кроз атмосферу да покрије њиме своју главу. Заборавимо имена америчких државника који су наштетили овим планинама али ипак их наставимо звати именом Вашингтона. Планине су недодирљиви споменици Земље. Оне мирно стоје ту шта год да се подно њих дешава и зато не би требале бити посвећене великим људима из њихове историје већ само моћној природи, чија је слава непролазна и једина вриједна помена.
Ваздух, не баш спаран на овим висинама (близу двије хиљаде метара изнад мора), био је сад хладан и оштар, као новембарски навече у низинама. Ујутру би вјероватно било мраза, ако не и снијега на трави и ражи а површина воде би била залеђена. Љепоту околиша нарушавала је окрутна клима па ми је понајвише због тога било драго што сам први примијетио, наоко удобне, колибе планинског градића којем смо се приближавали. Дим из димњака је обећавао пријатно друштво мјештана окупљених на улазу.
НАША ВЕЧЕРЊА СЈЕДЕЉКА У БИЈЕЛИМ ПЛАНИНАМА
Стојали смо испред најстарије и највеће куће у мјесту. Знак на вратима означавао ју је као поштански уред Бијелих планина – установу која доставља новине и писма групици горштака из двије-три планинске насеобине. Широки и тешки рогови јелена били су причвршћени у углу колибе а лисичији жбунаст реп је био закован испод њих. Велико крзно је било распрострто на поду – свјеже одрана кожа и још увијек крвави трофеј из лова на медвједе. Међу неколико људи наџиџаних на улазу, најупечатљивији је био снажан планинар са својих скоро два метра висине и опсега рударског вагонета. Шаке су му биле попут ковачког наковња а на њихову развијеност и грубост само мајка која их је родила не би имала приговора. Када смо се појавили, он је подигао лимену трубљу, дужине око метар и по, и испустио јак тон у част нашег доласка како би тиме пробудио ехо са супротног брда.
Гости Итана Крафорда били су толико шарено обучени да би и у циркусу тешко могли пронаћи живописније обучену групу. То на оваквим мјестима није била новина. У друштву са улаза били су минералог и власник оперског двогледа које смо сусрели у кањону, два Џорџијанца која су хладила своју јужњачку крв то јутро на врху планине Вашингтон, потом љекар и његова супруга из Конвеја, трговац из Бурлингтона, стари велепосједник са Зелених планина те два вјенчана пара из далеког Масачусетса на меденом мјесецу. Поред ових странаца, смежурана земља Куса у којој смо се тренутно налазили, била је насељена десетинама дрвосјеча, који су иначе и убили медвједа у шуми и одрали му крзно.
Придружио сам се групи посјетилаца и кришом их проучавао све док се ехо Итанове трубље није вратио до нас. Не један, већ неколико ехоа се ухватило за груби и нехармоничан звук трубље, исправило његове савијене завоје и измијешало се са хиљаду ваздушних хармонија. Била је то посебна, али удаљена и предивна симфонија. Као да се неки невидљиви оркестар скривао на брду и пробавао своје инструменте. Ни један наредни ехо није имао тако чист, њежан и смирујући ефекат на мене као први. Онда је неко с друге стране кањона гласно закркљао (рекло би се пијано), прекинуо чаробни тренутак и уништио звучно садејство. Након ових експеримената, ниска температура нас је натјерала да уђемо у колибу и ту са вучјим апетитом навалимо на вечеру.
Око је уживало у погледу на велику запаљену ватру у салуну и гостионици, поготово потоњој у којој је камин био изграђен сав из грубог камена. Човјеку је зими пуно срце кад му се сопствена шума налази испред кућних врата. У салуну, кад је вече увелико наступило, држали смо руке испред очију како би их заштитили од руменог сјаја и започињали пријатне разговоре о разним темама. Минералог и љекар су разговарали о здравом планинском ваздуху и његовом одличном дејству на Итановог оца, старца од седамдесет и пет година са спољашњошћу средовјечног мушкарца. Двије невјесте и љекарева супруга шапутале су међу собом. Судећи по њиховом честом кикоту и благом црвенилу, тај разговор је био повезан са уживањем у брачном стању. Младожење су сједиле скупа у ћошку и пребацили би тек покоју. Били су исувише тихи спрам својих супруга. Велепосједник из Зелених планина ме је изабрао за друштво и описивао ми тешкоће с којима се сусретао прије пола вијека на свом путовању од ријеке Конектикат кроз кањон до Конвеја, данас једнодневног путовања за које је њему тада требало читавих осамнаест дана. Џорџијанци су разгледали проспект Бијелих планина и упознали нас с пар чланака чији су садржај сматрали довољно смијешним и вриједним читања. Један чланак је добио и заслужени аплауз. Био је то Сонет снијегу планине Вашингтон чије је читање допринијело веселости окупљених иако нико од слушалаца није био љубитељ поезије. Стихови су били углачани и дотјерани али превише хладни за познаваоце крајолика и хладни као њихова тема. Подсјећали су ме на кристализовано испаравање које сам сљедећег дана посматрао на врху планине. Пјесник је био млади господин са позлаћеним оперским двогледом, који је слушао наше похвале са сталоженошћу ветерана.
Тако је изгледала наша сједељка. Једна јако дражесна и топла слика гомилице људи који разговарају око огњишта. Размишљао сам о провођењу мјесец дана овдје у вријеме санкања зарад истраживања психологије сељака Нове Енглеске, којих тада прође на стотине кроз кањон на путу до Портланда. Нема боље животне школе од гостионице Итана Крафорда. Пустиш студента да дође овамо у децембру, сједне с кочијашима за сто, навече се ождере с њима и преспава у кревету с још тројицом или онесвијешћен на поду опустјелог салуна. Онда га у договору с кочијашем пробудиш прије зоре али тек пошто му кочија измакне за коју миљу. Док он закопча свој капут, умота уши и изађе ван те схвати да ће морати ходати за труцкавом кочијом миљу или двије, послаће кврагу и мелодични ехо и санкање због смрзнутог носа који је зарадио током непланираног пјешачења.
Разговор на нашој сједељци брзо је постао интимнији и искренији. Препричавали смо једни другима обичаје локалних Индијанаца који су вјеровали да су отац и мајка њихове расе спашени од утапања тако што су се попели на врх планине Вашингтон. Дјеца тог пара су се утопила јер нису нашли такво уточиште. Због тог мита ове планине су за њих постале свете и у њих се забрањивао улазак странцима. Било је збора о натприродним појавама у њима, како су јој врхови освијетљени сјајем драгог камења, да су насељене боговима који би се понекад одјенули у сњежну олују и тако сишли у нижи свијет. Најбајковитија је сигурно легенда о Великом драгуљу Бијелих планина. Вјеровање о његовом постојању су урођеници пренијели првим енглеским досељеницима у ове крајеве и оно, ето, још није изумрло. Драгуљ огромне величине који је толико сјајан да се његов одбљесак види миљама унаоколо и да виси са стијене изнад чистог, дубоког језера, високо међу брдима. Они који су једном видјели његов одбљесак, постали би опсједнути жељом да га посједују. Дух планине је чувао тај непроцјењиви драгуљ и убијао би пустолове отровном маглом из зачараног језера. Године би људи потрошили у узалудној потрази за овим благом. Такође се причало да су сви трагачи који би се попели кроз усјек све до језера, нетрагом нестајали. На ову тему бих могао написати једну високоморалну бајку.
Срца бљедоликих се не би узбудила на сујевјерја црвеног човјека иако смо говорили о њима у самом центру уклете зоне. Навике и празновјерја првих досељеника била су другачија од истих код њихових насљедника – потоњи су узгајали реалније страхове. Често ми је било жао што сам искључив по питању америчких измишљотина и, самим тим, неспособан да видим било какву романтику, поезију, величанственост или љепоту у индијанским предањима, барем не док све те особине не истакне неко други. Гадим се индијанских прича. Ипак ни један писац не може бити сигурнији у истину коју приказује у својим дјелима од биографа индијанских поглавица. Теме његових дјела, пошто се односе на племена која су углавном нестала са лица земље, дају му легитимно право да се нађе на полици са античким дјелима.
Распитивао сам се да ли је, у својим истраживањима овог подручја, наш минeрaлог пронашао „три сребрна брдаˮ које је један индијански поглавица продао Енглезу прије скоро двије стотине година и о благу које потомци купца траже од тада. Али наш научник је претражио свако брдо дуж Сакое и није знао ништа о том баснословном благу. Као што се иначе деси људима уочи велике пустоловине, продужили смо нашу сједељку до дубоко у ноћ. Нашу расправу о томе да ли је пут од шест километара до подножја планине Вашингтон паметније прећи у кочији или пјешице, прекинуо је сам кочијаш и послао нас на спавање. Посматрао сам лица двојице младожења и на њима нисам налазио жељу да напусте наручје земаљског блаженства у првој седмици меденог мјесеца и да се на ниској температури, сат или три, пентрају с нама све до облака. И мене је умало од пењања одбио зуј оштрог вјетра који је бијесно тресао једини прозор на колиби и злокобно хујао међу роговима мог непланираног дома. Ипак је превагнула моја радознала природа па сам се тако ујутру придружио екипи која је пошла у потрагу за Великим драгуљем дубље у Бијеле планине.
Превео са енглеског:
Милан Милошевић
Натанијел Хоторн (1804–1864), свестрани је стваралац из периода развитка америчке књижевности, Поов савременик и, поред њега, најпознатији представник „мрачног романтизмаˮ. Препознатљив је по својим кратким авантуристичким причама са ирационалним заплетима.