У Москви је живио познати адвокат Плевако Фјодор Никифорович. По многим причама, то је био изузетно краснорјечив човјек. Његова моћ је била у интонацији, неодољивој, искреној, чаробњачкој заразности осјећаја којим је умио запахнути слушаоца. Зато говори на папиру у далекој мјери не преносе његову запањујућу моћ увјеравања. Један адвокат, у младости његов помоћник, с усхићењем ми је ово испричао.
Судили су свештенику који је извршио некакве прекршаје и признао их. Колеге адвокати у шали су говорили Плеваку:
– Хајде, Фјодоре Никифоровичу, буди његов бранилац. Овдје, брате, ни ти не можеш ништа урадити.
– Добро, видјећемо.
И пристаде.
Свештеникова кривица је била очита, Плевако се није имао за шта ухватити. Послије громовитог говора државног тужиоца, дошао је ред на Плевака. Почео је полако. Његов говор се састојао само од неколико фраза.
Ево што је Плевако рекао:
– Господо, изабрани поротници! Ствар је јасна. У свему је државни тужилац апсолутно у праву. Све ове злочине оптужени је извршио и признао их. О чему овдје расправљати? Али скрећем вашу пажњу на нешто. Пред вама сједи човјек који је тридесет година на исповијести опрашатао ваше гријехе. Сада он исто очекује од вас: опраштате ли ви његов гријех?
И поротници су ослободили свештеника. Тужилац је знао Плевакову моћ и плашио је се.
Био је такав случај у којем је старица украла лимени чајник који је коштао безвриједних педесет копејки. Била је потомак почасног грађанина, па је као лице привилегованог сталежа подвргнута суђењу пред поротом. Бранилац старице је био Плевако. Тужилац је одлучио унапријед паралисати утицај одбрамбеног Плеваковог говора и сам је изрекао што се могло рећи у одбрану старице: сиромашна старица, тешка немаштина, безначајна крађа, оптуженик не изазива озлојеђеност, него само сажаљење. Али својина је света, све наше грађанско уређење, ако ми допустимо људима да је уздрмају, земља ће пропасти.
Подигао се Плевако:
– Много невоља, много искушења Русија је морала издржати од њеног хиљадугодишњег постојања. Печењези су је мрцварили, Половци, Татари, Пољаци. Дванаест језика окомило се на њу, заробили су Москву. Све је претрпјела, свему се одупрла, само јачала и расла од искушења. Али сада, сада… Старица је украла стари чајник, који је коштао тридесет копејки. Па од тога Русија, наравно, неће издржати, од тога ће она неповратно пропасти.
Ослобођена.
Превела са руског:
Миланка Марић