Негде на истоку, у оним забитим и неприступачним деловима пустиње Гоби где људска нога још није крочила, седам милиона мрава шпартало је у подужој колони један за другим, преко једног омањег пешчаног брежуљка.
Уједначено и сасвим ритмично ова се колона кретала тако складно и дисциплиновано да је својом небичном појавом привлачила позорност осталог пустињског света.
Гледао је ову колону и један носорог, запањено.
И неколико хијена мало даље.
И два лешинара која су се досађивала стојећи на једном исушеном кактусу, и чупајући перје један другом, све док не спазише ову појаву.
Ниједан од тих седам милиона малих пустињских легионара није иступио лево или десно од колоне, заостао или пожурио испед свих осталих. Не, сви су корачали као један.
Лешинари су врло брзо замахали својим очерупаним крилима и одлетели не нашавши у овом призору никакву ваљану корист за себе. Хијене су такође наставиле да се уобичајено цере, прекинувши да обраћају пажњу на дисциплиновану легију ових малих створења.
Само се носорог узнемирио.
Овој, јединој животињи на свету што не живи у чопору и крду, настала је права збрка у мислима. Опазивши како сложно и снажно корачају ови мали пустињски легионари, како су поносити, јединствени и чврсти, носорог је тада први пут у своме животу видео колико само предности има чопор, крдо, заједница па и ова голема легија малих створења какви су мрави, и посматрајући их тако, помислио је да му његов рог није ни од какве користи када је сам, па и то што има четири тоне није бог зна каква снага, када је, опет – сам, јер, ето, ови мрави колико су мали и слаби када су уједињени јачи су и од њега! Шта би он могао да уради уколико би га напала ова армада од седам милиона мрава и четрнаест метара дужине, када је он висок само метар а дугачак једва метар и по!
Пожелео је носорог тада да постане мрав.
И то баш један од ових седам милиона дисциплинованих легионара.
Гледао их је импресионирано.
Дивио им се.
Само, то није била дисциплинована легија сложних мрава, како је он испрва мислио, већ подужа азијска анаконда чија се кожица од глади, умора и јаког сунца спарушила и сквржила те добила изглед у песку који је подсећао на дугачку колону мрава који су полако милели некуда…
Али носорог то није знао.
Толико је био киван на себе због тога што има рог а не легију иза себе, да он ову отровницу није приметио. Пришао је мало ближе, обузет дивљењем према овој, како је мислио, чврстој организацији мрава.
Гладна анаконда осетила се угроженом. Шчепала је носорога за врат и пре но што је он докучио шта се догађа, усмртила га. Носорог је два пута кратко рикнуо и потом се срушио у песак, поставши тако својом наивношћу и неопрезношћу најкалоричнија залиха хране у наредна два месеца овој змијетини, која се томе, уопште, није надала.
