Преминуо је и Десимир Станојевић, последњи од три тумача велика „pater familiasa“ серија Синише Павића, уз Марка Николића и Мишу Јанкетића. Истина, може се аргументовати да су сва три лика изливена из калупа који је у почетку створен за Николу Симића у Тесној кожи, али за разлику од Пантића, ова су три лика самосвојна, постоје без својих искарикираних антипода, стамени су и без да је њихова сушта супротност фарса, нешто што не би требало да може да постоји. А не да постоји…
Уопштено говорећи, колико су јаки, физички и ментално, ликови Гиге Моравца, Вулета Голубовића и Гаврила Гавриловића? Истина, смешни су некад, са својим неотесаним репликама човека коме је превршило сваку и чији је притисак на граници, али погледајмо – суочавају се, свакодневно, са Курчубићима, отказима, децом на сталној ивици склизнућа, улогом мужа као љубавника, инфлацијом, дефлацијом, императивом фигуре родитеља који су одрастали у временима „када се знало“, белим маговима, врачарама, радницима који су обесправљени, сликом социјалистичког друштва које је, спрам предколапсног и транзиционог нудило идеал „пламених зора и буђења из сна“… и Светланом Бојковић.
Нико није величанствен као они када стану у одбрану своје породице, никога тако не желимо да загрлимо када их ухвате у оној једној нечасној работи коју, смртни и временски ограничени, почине и постану макова зрна. Они никада не могу да постану Јатаганци и Говедаревићи, они су монолити, и из једног комада, одваљени од лудог балканског камена. Нико као они не уме да се весели и разочарава, нико тако да потоне и исплива. Они никада неће отићи од породице, као Петар Јакшић (Горе-доле) или Дракче (Мој рођак са села) или чекати да се ствари догоде саме од себе. Они су спремни и да се понизе, али не и да буду понижавани; спремни да прећуте и пређу преко личног поноса, али не и преко части породице. Оца се може газити, светост породице не.
Могуће је запитати се, да ли их данас доживљавамо као узоре, или као трагичне фигуре, типове свог, нама прошлог времена према којима је писац имао наклоности или самилости, и оставио их у животу? Они су остали у заувек незавидном положају – без моћи да се „њихова слуша“ и „буде последња“, они нису изворишта трагичне радње у романима српског реализма и ране модерне, нити су жртве и вечито трагани лик послератне прозе. Они су осуђени да пливају, са мањим или већим застојима, попут Ахасвера које носе ветрови краха друштва. Сваки наизглед срећни крај у њиховим животима, само је кратки предах, пре него им кћерка оде у Африку крајем осамдесетих, а млађи син у војни оркестар сачињен од пет република које ће заратити; предах је пре него Ђурђина оде да се, мада медицинска сестра, надмеће за лепоту свог случајно за најлепше изгласаног меса, а син да одраста у наставку деведесетих; одмор пре него се постане директор предузећа у ком се сеф отвара као фрижидер и ухвати у коштац са пијаним и гладним возачима у постпетооктобарској СР Југославији.
Они су упамтили и радне акције и игранке, спавали су на клупама покривајући се Ослобођењем, извозили су Несврстанима, били су поштени чиновници и факултетски су образовани. Њихови су родитељи све стицали са своје две руке, њима су але и арамије одузимале и шаком и капом. Својој деци су могли да оставе само поштено име и љубав.
Они нису имали ни кад се имало, а када је дошло да се нема, они су немали још више.
Поклонити се пред таквим људима, истински изгубљеним генерацијама, људима који и данас ходају улицом повијени, а говоре усправно. Који не бистре мутну воду, и чије се бистре очи не муте. Који у себи носе сећање на лепша времена, и самим тим и врховно знање – да може другачије него што јесте – и највећу одлуку – спремност да се својој деци другачије обезбеди, по цену сопственог.
Растко Лончар