1
Муж је волео изјутра. Једном седмично, посебито недељом, он је улазио у Лизину спаваоницу, вадио из џепа дијамантског свиленог огртача црвени радио-телефон са којим се скоро никада није растајао, стављао га на сточић поред кревета – огроман, округао, по новој моди, који је подсећао на хиподром, по чудноватом хиру прекривен хрскавим постељним рубљем.
Неко време он би тихо стајао над Лизом, по њеном дисању покушавајући да схвати спава ли она, или се претвара. А Лиза се трудила да дише равномерно, као да спава, чак је у себи бројала, пазећи да се не заброји: јен, два, три – удах, јен, два, три – издах.
Мало стојећи над њом, муж је скидао огртач – и његова длакава нагота се посвуда одражавала, чак и на таваници, у безбројним огледалима која су спаваћу собу чинила налик на балетни студио. Увукавши у себе немали стомак и поигравајући се мишићима, он се неко време забављао својим одразима и заузимао позе, сличне онима које на подијуму заузимају мишићави учесници такмичења из бодибилдинга, или из „телоградње“, како би нас, потпуно американизоване, поправио старац Даљ.
Некада, служећи још у ГРУ, муж се усрдно бавио источним борилачким вештинама, а пре тога, у војном институту – бијатлоном. Тело се одавно већ истрошило и отромбољило, али је остао онај, својствен спортсменима, умишљени нарцизам: муж је увек зачуђивао околину кремама, дезодорансима и осталим миришљавим средствима. И што је преконоћ више пио, тим је у јутрима ароматичније мирисао.
Лизу је то ужасно нервирало. Њој се чинило да је читав њихов огромни стан, који је заузимао цео спрат елитне куће, и некада припадао кандидату за члана Политбироа, прожет кремама и одеоколонима. И још ју је просто разбешњивало то што је мужевљево тело било прекривено храпавим црним растињем, и што је сав, са својим огромним однегованим брковима a la Ниче, подсећао на огромног шнауцера којег су газде, одлучивши да уштеде на бријању, постригле својеручно и крајње невешто.
Науживајући се себе, он би обично легао поред ње и, нежно размрсивши њену дугу густу косу, опрезно почињао Лизу да грицка за уво. Некада, у детињству, он је имао омиљену сијамску мачку, и другим облицима нежности, од тих времена, муж се, очито, није научио. Своје прво љубавно искуство стекао је у кратким, после дугог касарнског мучења, војним допустима за излазак у град, кад се жена морала налазити брзо и неочекивано, као непријатељски „језик“…
Лизи су, од тих „заушних“ нежности, дуж леђа протрчавали мравци отпора, и она се правила као да никако не може да се пробуди, тајно се надајући да ће одједном позвонити онај црвени мобилни телефон, и да ће некаква предстојећа катастрофа у свету бизниса приморати мужа да се журно одене и појури у свом блиндираном џипу, окружен дебелораменим телохранитељима. Непријатности су се, ваља рећи, њему догађале веома често, и он је могао по читаве дане – на Лизину радост – да се не појављује код куће, а ако се и појави, онда се његова уобичајена немногоречитост претварала у отежалу ћутњу.
Уосталом, црвени телефон, у Лизином сећању, није звонио никад, за разлику од другог – црног, вечно скичућег, као недоклано прасенце. Али, црни телефон муж није доносио са собом, у њену спаваћу собу, ниједном, за две године њиховог заједничког живота.
2
Они су се упознали, тачније, први пут су се видели на вечери посвећеној остригама, такозваном „балу шкољкиˮ, где је Лизу позвао познати новинар који се никако није одлучивао да је запроси, зато што се још није развео од треће жене, а са другом никако није могао да подели имовину и децу. Лиза је за то време већ скоро истисла из срца своју прву, незахвалну студентску љубав, оградила се од ње неколиким постељним прикљученијима, а једне од њих ју је било стид чак и да се сећа. И она је, одједном, усхтела да се уда, тако, понекад, до одвратности, до грчева у желуцу пожелиш да пробаш негде у колоритној реклами угледано непознато прекоморско воће. Тада се и појавио у њеном животу новинар који је оседео у разним будалаштинама.
Они су ведро брбљали, заливајући остриге добрим шампањцем, кад је Лиза одједном на себи осетила нечији отежао поглед. Она се осврнула: огромни бркат човек је стајао с друге стране стола и гледао је испод чела. На њему је био величанствено-строги смокинг и огромна, кловновска, машна, сва зелена, у грашкастим тачкама: све позване су замолили да се на балу појаве са обавезним смешним детаљем на тоалети. Лиза је, на пример, о врат обиснула дечје огледалце од пластичних жабица, док је новинар, са његовој професији својственом директношћу, прилепио полумаску која је представљала оно што се обично крије од свих, а у крајњем случају – под смоквиним листићем.
Бркати човек ју је гледао у очи с таквом тугом, да се Лиза збунила и, окренувши се свом новинару, звонко насмејала, као да је од њега зачула неки успео виц. Али, њен смех се баш и није показао прикладним, јер је новинар, преместивши полумаску на чело и поставши налик на веома неочекиваног једнорога, неодлучно, уздишући, празнио остриге. Скривајући збуњеност, Лиза такође узе у руке шуштаву шкољку са студенастим телцем који је дрхтурило у бисерној опници.
– Зар се вама допадају мекушци – одједном је громко запитао незнанац, не гледајући више у Лизу, већ у њеног пратиоца.
И постаде јасно да је он тешко пијан. Тим пре, његов глас је био пријатан, чак свиленкаст, али притом апсолутно лишен нијанси, како то бива код људи који се дуго баве синхронизованим преводом. Узгред, касније се испоставило да први утисак Лизу није преварио. Кад је један наш велики политичар у демократској усрдности на преговорима у Америци избрбљао састав читаве обавештајне мреже, њеног будућег мужа су, скоро у џаку, дипломатском поштом упутули кући. Искористивши свеопшту гужву, он је одмах и заувек отишао из „Акваријума“, рекавши да је спреман да грбачи за паметне ниткове, али за будале – никад. Наравно, у разумнијим временима нико му не би ни дозволио да изађе из Система. Али, текла је Перестројка.
Неколико година је зарађивао за живот изнурујућом синхронизацијом на преговоре отаџбинских лупежа и америчких пролазника, док у једном тренутку није схватио: у лоповској држави је далеко лакше бити бизнисмен, него синхронизатор. Уз то, за три године је сазнао толико драгоцених тајни и бесцених деликатних подробности, да добити почетни капитал за њега није представљао никакав проблем. Наравно, могли су га и убити, али није узалуд он, толико година већ, био „аквариста“.
– Сигурно, човек који себи у кади отвара вене, осећа отприлике оно исто што и ова острига – још гласније рече пијани незнанац и показа виљушком на празне шкољке које су, одиста, у нечему личиле на кадице. Лиза, која је код мушкараца увек ценила оштроумност, чак и ако би она заколала као црна пијана шала, искрено се осмехну тако неочекиваном поређењу, и већ се спремала да одговори. На пример, овако – „Ах, да грешком не посрчемо некаквог шкољкиног Сенеку!“ Међутим, новинар се одједном узбунио, скинуо полумаску и прилично грубо повукао Лизу у страну, шапћући јој на уво:
– Не разговарај с њим! Молим те! То је ужасан човек. Сећаш ли се, прошле недеље су нашли банкара, закланог, у купатилу. Због њега. Знам из прве руке!
…Муж је престао да шкакља Лизу иза увета и кренуо на другу етапу супружанских нежности. Ту другу етапу Лиза је за себе називала „Војвода-мраз стражарно обилази своју имовину“. Ствар је у томе да су се, у време стражарског обиласка хладни мравци претварали у чврсте пупољчиће набране коже, и прекривали већ читаво тело.
– Гушчице, спаваш ли? – питао би муж монотоним гласом, као да је десети пут преводио исти, свима дојадио, еротски филм.
Та монотоност је такође ужасно раздражавала Лизу, али јој није преостајало ништа друго него да ода мучни звук срећног буђења и слатко се протегне са склопљеним очима.
Проклети црвени телефон је ћутао!
3
Следећег јутра, после бала са остригама, била је недеља, и Лиза је хтела да се слатко наспава, али ју је разбудило рано звонце на вратима. Испочетка, она је чак помислила да је то новинар, који је синоћ правио сугестије о спремности да учини важно признање и објави политичку изјаву која ће далеко одјекнути. Међутим, новинар је требало да се појави тек за ручак. Да отвори врата, као обично, кренула је мати, са којом је Лиза делила мали двособни станчић у Орехову-Борисову.
Још пре него што је ошамућена – са исколаченим очима и кашиком за скидање пене у руци – мати полетела к њој, Лиза је осетила: догодиће се нешто необично. Соба је одједном почела да се пуни разлетелом ружичастом свежином, као да иза зида није било, извешено одећом и претрпано обућом, предсобље, него – омамљујућа огромна икебана. Полугола, Лиза је одскакутала у предсобље и – упала у врт пун ружа!
Руже, на дугим стабљичицама, у огромним, тракама обавијеним, корпама, стајале су свуда – на поду, на ноћним ормарићима, на столицама. Оне су биле и модро-беле и бордо-брокатне, и свилено-рујне, и акварелно-жуте, и уопште некако чудне плавичасто-ружичасте нијансе, какву ћеш срести само на замршеној шари кутијице кинеског чаја. Руже су биле разноразне: тешко опуштене, скоро распале, тек започеле да се отварају, налик на чврсто свијене ролне; напокон, било је и чврстих, заоштрених пупољака који су подсећали на девојачке сисице.
– Од кога је то – усхитила се Лиза.
– А ја сам мислила да знаш – стисну усне мајка
– Али, појма немам!
– Можда од оног твог новинара – надајући се, питала је мајка.
– Ама шта ти је! Па он је сиромашан и похлепан…
Узгред, новинар је после бала са остригама заувек нестао из њеног живота, а када му је она, шале ради, телефонирала – преплашено је залупио слушалицу. Зато се у његовом власништву, како су преносили заједнички познаници, одједном појавила најновија „деветка“, и испливао је новац за пијанке. Он је чак престао да просјачи на окупницама и презентацијама, већ је почео, усамљено и утучено, сваке вечери да се напија у ресторану Дома новинара.
Лиза је завирила у највећу корпу и угледала дуги коверат – у њему је била белешка, са само једним реченицом:
„НИСАМ ВАЉДА ТОЛИКО УЖАСАН?“
И тада је схватила од кога је то цвеће. Да не показује узбуђење, Лиза је с преувеличаном пажњом почела да разгледа ружу – огромну, тамноцрвену, неповратно отворену, која је, чак, почела и да вене.
„Занимљиво, да ли су за руже сви бумбари једнаки, или ипак има један, кога она све време чека и без кога не може да живи?“ – мислила је Лиза, пребирајући прстима нежно-меснате, влажне латице, пробијајући се, све дубље, у срчику цвета. Њој се чинило да ружа невољно и захвално подрхтава од њених дотицаја.
– Ко је он – тужно запита мајка.
4
Лиза и невољно уздрхта читавим телом, отвори очи и угледа на почетку његове бркове, ружно-бујне, са жућкастим порубом од дувана. Потом се сусретоше погледима, и муж чврсто склопи капке, настављајући суровим прстима да лута по њеном телу, прекривеном гушчјом кожом. Он је био налик на слепца који упорно прстима чита своју словима испупчену књигу за слепе. Лиза уздахну и пружи прсте кроз мужевљеву косу, још влажну и узалудно зачешљану ради скривања ране ћелавости. Она је намота и оштре посребрене нокте опрезно зари у његов затиљак. Он застења и скри лице у њене груди. Црвени телефон је остајао нем.
Две недеље пре свадбе (али о њој у то време још није било ни речи), „форд“ са шофером би, по обичају, застао доле, под прозорима, већ и не изазивајући осуде старијих, нити искошене погледе доконих дворишних момака. Лиза је замишљено копала по орману, пред огледалом набацивши, као у два реда своје повелике девојачке спреме, неколико хаљина и блузица, такође и дирљивих породичних украса, покушавајући да пронађе нешто ново. Она је оштро одбијала његове поклоне, иако би од новца којим је он плаћао само једну вечеру у скупом ноћном клубу, достало за хаљину, пред којом би све другарице-учитељице из лицеја у својим учионицама попадале на тур.
Њему се та тактичност чинила чудном, а њој се чудним чинило то што он, за два месеца познанства, није учинио ниједан покушај чак ни да се приближи Лизином телу. Сви пређашњи познаници, укључујући новинара, почињали су управо одатле, при чему са таквом непосредношћу, као да су женски лекари, и као да нимало не треба да околише. Узгред, управо зато је Лиза одбила примамљиву понуду да постане секретарица-преводилац у солидном предузећу са одличном платом и гарантованим путовањима у иностранство. Вицепредседник фирме, још сасвим дечачић, покушао је да провери Лизине пословне врлине одмах после саветовања, директно на кожној кабинетској фотељи, и био је веома зачуђен, добивши ћушку по бубуљичавој фаци.
Новинар, саслушавши њену збуњену причу, засмејао се и показао забавни исечак из рекламог дела „Московског комсомолца“, који је сачувао у папирима.“Плавуша-интелектуалка (27/172) са знањем језика, тражи место у солидној фирми. Интимност не предлагати, него захтевати!“
Напокон, Лиза је остала да ради као предавач енглеског у лицеју – тако се сада називала средња школа са излизаном фасадом и професорима који су носили строга наставничка оделца, купљена још на заласку совјетске власти. Али, чак и овде, директор, кога је стално засипала перут, позвавши Лизу наводно послом у свој кабинет, стално се трудио, облизујући усне, да положи шаку на округло колено младе наставнице.
Лиза приви на груди свилену блузицу с чипкастим оковратником и у огледалу угледа мајку.
– Али, ти га не волиш!
– Зато си ти волела оца. И шта је од свега тога испало?
– Сећање на срећу…
– Управо то. Вечнаја памјат!
– Остала си још и ти…
– Па, ако сам остала, онда некако ваља и живети. Знаш, ти си читавог живота била сиромашна, али срећна, а ја ћу бити несрећна, али богата. Па да упоредимо шта је боље!
– Само буди опрезна – не прави децу, док се не увериш да је с њим могуће живети… макар како!
– До сада ми није давао никаквог повода да будем опрезнија.
– Управо зато и буди на опрезу!
5
Муж је лежао, уроњен лицем у Лизине груди, читавом својом непомичношћу молећи је за помоћ, и она прође ноктима по његовом врату, раменима, леђима, појасу, као да забадњима изазива пацијента, немоћног, али још увек способног да се зверски разјари. Он и одиста није био здрав. Ускоро после завршетка факултета њега су упутили у Африку – да у џунглама буде инструктор неких пријатељских домородаца, који су светили свог председника, свргнутог и поједеног десет година раније. Пред одговорне акције свим инструкторима су давали специјалне стимулансе, како неколико ноћи не би спавали, и још су примали вакцине, да не добију неку тропску заразу. И они, младе будалетине, скривали су таблете и ампуле, а потом, на одсуству, у подмосковском војном санаторијуму, хвалили се необичним ефектом – неуморном мушком издржљивошћу – пред медицинским сестрама и случајним уличаркама. Тридесет година касније, то се преокренуло и претворило у нападе очајничке туге и апсолутне плотске неупотребљивости. Али, зато се никада није прехлађивао, и није имао појма шта је то грип.
Искрено говорећи, Лизу ти напади нису много бринули. Од неколико предсвадбених пољубаца, у њој је остало само равнодушје и киселкасти дувански укус на уснама. Непријатност се појавила касније, и она је добро памтила у ком моменту се она, тачно, догодила…
Свадбе, говорећи искрено, и није било. После Менделсоновог марша, који су одтестерисали прегојени грибоједовски виолинисти, и неколико обавезних пехара шампањца, он је наредио свом тужном компањону, једином учеснику церемоније са младожењине стране, да одвезе растужену Лизину мајку и зачуђене другарице-наставнице, кућама. А сам нови брачни пар се запутио на аеродром, сео у авион, одлетео до Амстердама, и укрцао се на палубу пароброда „Астра“ који је крстарио око Европе. Имали су огромну кајуту-лукс, са предсобљем, кабинетом и спаваћом собом, где је стајао широки, на под причвршћен, кревет. Први пут, за време њиховог познанства, он, који је сад одједном постао њен муж, био је без мобилних телефона – без црног, чак и без црвеног.
Пароброд се тихо одвојио од пристаништа. Док су они вечерали у једва приметно љушкавом ресторану, ватре града су урањале у црну воду – и само непотопљива месечинаста стазица, извијајући се и мрвећи, простирала се иза крме. Потом се муж купао у кади, а Лиза је лежала под миришљавом простирком и без особитог узбуђења чекала његов излазак, покушавајући да из свог невеликог женског искуства за прву брачну ноћ сачува нешто суздржано-нежно, као што се, још сасвим недавно, из хрпе старог накита трудила да искомбинује нешто ново, за вечеру у клубу. Немогуће је рећи да и она, у тим тренуцима, према мужу није осећала никакву привлачност, али то није био занос, него некаква подсвесна радозналост.
Он је ушао – са његовог влажног прегрејаног тела се подизала лака парица – и Лиза, први пут угледавши то бодљикаво црно растиње лоше постриженог шнауцера, одједном унутар себе, у оном месту где се обично разлива нежност, осети претећу одвратност према мужу. А његова неприродно укрућена плот (он је, како се потом изјаснило, дао себи специјалну инјекцију) изазвала је код ње једино ужас. Прва ноћ се претворила у мучење, као, уосталом, и све следеће ноћи по Европи. Изјутра, умивајући се, она је неизоставно у пластичној кофици налазила уредно у толаетни папир увијену празну, поломљену ампулу и искоришћени шприц.
– Болестан си? – питала је Лиза, кад је он, још једном намучивши, и њу и себе, пушио у постељи.
– Ако је умор болест, да, болестан сам – одговорио је он уобичајеним монотоним гласом.
– Можда треба да будемо опрезни, док се не опоравиш?
– Не брини. Ми деце нећемо имати…
– Ти уопште не можеш без тих ампула?
– Не могу без тебе…
Кад су се вратили са свадбеног путовања, муж је главачке упао у бизнис, а она је, давши отказ у лицеју, почела да води живот омиљеног кућног љубимца, којег понекад ваља ишетати у скупоцене трговине и ресторане. Мрзећи себе, Лиза је гледала на телевизији све оне заморне серије, а потом је телефоном са мајком расправљала о неком новом лудилу доне Хуаните или наредној досетки Менсона – само да не говоре о чем другом, о оном главном. Понекад су у госте код младенаца долазили мужевљеви компањони, ћутљив, криминоген момак, и његова жена, вртуљива особа – с мозговима смештеним на врх језика.
У прво време муж се користио истим тим ампулама и још некаквим таблетама, али потом су му то лекари најстрожије забранили, уздајући се (како то медицина све чешће чини, по мери свог развитка) у природне ресурсе организма. Лизу су чак позвали на посебан разговор. Отмен, углађен сексопатолог, с мушким интересом разгледајући жену свог пацијента, објашњавао је како она мора да буде нежна и незахтевна, да би сачувала и ојачала породицу. Али, то је било сасвим нетешко: непријазност се населила у њој негде напоредо са жељом, оне, чак, понекад као да су сустизале једна другу, али чешће је, ипак, непријазност одагнавала жељу и хладно тријумфовала.
6
Он је погледао Лизу из своје тужне даљине и посегнуо руком по огртач. Њој одједном постаде жао мужа, она заустави његову руку и положи је себи на груди, љутећи се на издајничку гушчју кожу.
– А сећаш ли се, како нам је било лепо, онда, на крстарењу? – одједном сањиво слага она.
– Да?
– Био си јак и нежан!
– Да, сећам се…
– А памтиш ли мирис океана? Океан је мирисао на тебе! – Лиза се осети као романтично-похотна хероина из вруће мексичке серије.
– И на тебе… – одговори он.
Лизи се учинило да је мужевљев глас постао друкчији – нестала је она бестрасна синхронизованост која ју је љутила и појављивало се нешто живо. И он одједном осети како се први пут, за ове две године, неуништива претећа непријазност растварала у топлој нарастајућој нежности.
– Реци – запита она. – О чему си мислио, када си први пут… па… кад смо остали заједно?
– „Кад смо остали заједно“ – он некако посебно изговори тај рогобатни израз и, осмехујући се, понови, – „кад смо остали заједно“ мислио сам о томе да се загрљаји вољене жене разликују од загрљаја невољене, као небески нектар од вештачке „хванчкаре“…
– Шта, ти си пробао нектар? – апсолутно озбиљно запита Лиза, ишчуђено посматрајући мужа који се никада није одликовао речитошћу, тим пре не красноречјем.
– Пробао сам! – одговори он и привуче је са махнитошћу нестрпљивог и у себе сигурног љубавника.
Тада је зазвонио црвени телефон.
Муж зачуђено слеже раменима, оштро се одвоји од Лизе, и, збацивши поклопац микрофона, прислони апарат на уво. Неколико секунди је слушао ћутке – и његово лице је постепено постајало жуто-сиво, као у болесног рака.
– Али ти си ме уверавао да је све под контролом! – његов глас је поново постајао увео и монотон. – Како то ниједне огреботине? А возач? Разумем…
– Стоп! Стоп! Рекао сам. То је бескорисно… Он неће опростити, чак и ако пред њим будемо пузали на коленима… Не, од њега се немогуће сакрити…
Изговарајући све то, муж је устао и, невешто пребацујући телефон из руке у руку, почео да облачи огртач. Лиза изненадно улови себе у томе да у његовом жбунастом црном растињу, које ју је увек тако љутило, постоји чак некаква узбуђујућа дирљивост. Смисао позива до ње још увек није допирао: муж је често на телефону псовао свог компањона, обећавао, чак, да га протера.
– …Не, тога се ја већ одавно не бојим, још од Африке… – безбојно је говорио он у црвени телефон. – Моји папири су у реду. Остало је још да спалим некакве трице. Теби то такође саветујем. Ми у најбољем случају имамо времена до вечерас… збогом!
Муж заклопи поклопац телефона и, одражавајући се у огледалима, споро крете ка вратима. На прагу он се осврте, и рече, веома тихо:
– Ништа се не бој – тебе нико неће ни дирнути. И потруди се, гушчице, бар једном у животу да пробаш нектар!
7
Никада више није га видела.
_____________
Владимир Иванович Даљ (1801–1872) – Руски писац, етнограф и лексикограф, аутор чувеног речника руског језика
ГРУ – Специјалне снаге полиције у руском Министарству одбране.
Акваријум – у жаргону Служба безбедности
Дона Хуанита, Менсон – Јунаци телевизијске серије.
Хванчкара – Грузијско вино.
Превео са руског:
Владимир Јагличић