Бука коју су производили аути, аутобуси и људи с којима се Аркадије мимоилазио одзвањала је сурово у ушима попут грома пред кишу, али без престанка, поприлично иритирајући нервни систем. Пролазећи покрај реда поприлично попуњених кафића дуго се двоумио да ли да уђе и попије пиво. То предвечерје му се није нити пило, нити радило било шта друго па је одлучио кренути кући. Поједине одлуке човјека тек послије скупо коштају, када се деси живот.
Аркадије је ипак то послијеподне требало да оде на пиво. Није могао знати какав га догађај чека у стану. Што човјек не зна, то га уистину и не боли, а расплет би се можда одиграо негдје другдје и под битно другачијим околностима.
Нашао се испред зграде. Клинци су пред улазом обасјаним уличном расвјетом играли шкољкице. Били су симпатични и весели. Дјеца увесељавају свијет, као цвијеће лептире, као Сунце суморне људе. Када је видио да у њиховом стану у спаваћој соби гори свјетло, помислио је:
„Не спава, добро је што нисам нигдје свратио“.
Позвао је лифт, као и да није. Квар. Попео се степеницама и нашао се испред врата њиховог стана. Ухватио је за кваку. Била су закључана. Позвонио је. Није било одговора. Помислио је:
Можда спава, сигурно је заборавила да угаси свјетло.
Имао је кључ. Откључао је врата и ушао у ходник стана. Зачуо је стењање, вриштање и усхићени смијех. Угледао је неколико пари ципела.
Шта се ово догађа? Зар је могуће?, провукло му се кроз главу. Утрчао је у спаваћу собу. Сви си били голи, Марија, непознати мушкарци и
њена пријатељица Нина. На ноћном ормарићу стајале су празне боце од вотке и бијелог вина. Марија је била на једном од њих у исти мах спаљујући Аркадијеве рукописе, бацајући их док горе по соби. Када су угледали Аркадија, скочили су са кревета, укочених и искривљеих лица. Тада се на Аркадијевој души отворила кратерска рана без дна која је избацивала љубав умотану у целофан мржње са машницом од деструкције. Дроље су владале свијетом и мушкарцима без мозга. Господин којег је јахала дотична дама још је имао ерекцију. Марија је прва проговорила:
„Аркадије… Драги… Молим те, драги…..”,
Покушавала је нешто да каже, муцајући, не знајући како да се изрази.
Изгледала је престрављено, а опет као хладна стијена.
Тада је Аркадије викнуо са растућим бијесом у очима:
„Курво, дрољо проклета! Убићу вас!“ и дохватио прво што му се нашло под руком.
Био је то високи месингани свијећњак који је стајао покрај ормара. Да ли се ради о случајности што је то био свијећњак који има непуних шест килограма или судбина, није ни важно. Ствар је по свом облику и тежини била идеална за успоставу еквиваленције стања.
„Зар ти која ми се кунеш у љубав и поштење, зар то да ми урадиш, у нашем дому, у нашем гнијезду? Блуднице проклета!”
Двојица еректила који су затечени у соби успјели су да пројуре покрај Аркадија чим је он ушао, одгурнувши га у страну заједно са Нином. Голи, истрчали су вани. Нина такође одмах за њима, али Дамир, који је био такође потпуно го, сада већ пресахнуле ерекције покушавајући да побјегне покрај Аркадија кроз врата, не водећи рачуна да би вани изашао потпуно наг, није имао ту срећу. Аркадије га је свом снагом опалио свијећњаком по глави, те је пао и остао непомичан. На поду се убрзо створила локва крви. Још четири пута снажно га је ударио по тијелу.
„Аркадије, немој да га тучеш, убићеш га”, вриштала је Марија.
„Још ти га је жао, ђубре преварантско?”, бјеснио је Аркадије.
„Ја тебе и даље волим, извини, он су криви, завели су ме, кунем ти се. Молим те, опрости ми! Нисмо све спалили…”, узвикивала је Марија.
„Завели те у нашем стану и натјерали да ми уништиш моју менталну дјецу, наравно… Ма замисли?! Јадна ли си ми, проклета да си!“
„Извини, Аркадије, молим те да разговарамо”, говорила је кроз јецаје. Кренуле су јој сузе, тај профињени и најсавршенији алат којим су
манипулативне и вјештичје жене располагале, али материјал као Аркадије у том трену није био подобан за обраду тако меким алатом.
„Ћути, курво, сад ћу да те убијем, ко зна колико све ово траје са овим кретенима. Сви они семинари, излети и послијеподневни изласци на кафе. Вјеровао сам ти, ишла си са мном на читања…”
Дамир је долазио свијести, почео се дизати, бунцајући. У једном трену се учинило да жели да устане и да се обрачуна са Аркадијем. Почео је да га хвата за ноге говорећи:
„Е, сад ћу те убити…“
Видјевши да устаје поново је чврсто дохватио свијећњак и опалио га по зубима, а онда га тукао по рукама нагњечивши му обе руке. Вриштао је на сав глас. Чуло се заиста узнемиравајуће и помало језиво како пуцају кости.
Затим је одбацио свијећњак на под и наставио да га туче ногама, свуд по тијелу. Није било никаквог отпора. Аркадије је узвикивао:
„У моме дому, ретардирани мајмуне!? Педеру избријани, како си се усудио? Овдје си дошао да просипаш клице разврата, да уништаваш моја дјела! Убићу те, проклетниче..”
„Вратићу ти за ово. Ти не знаш ко сам ја…”, усудио се одговорити Дамир, лица прекривеног крвљу која је липтала из подеротина и рана на глави док је покушавао да се окрене леђима Аркадију и да заштити лице од удараца. Није се могло разазнати одакле истиче толика количина црвене течности које је било посвуда.
„Откуд теби, будало, било какво право…! Коме ћеш ти да вратиш, сад бих могао и да те убијем ако хоћу!”, узвратио је Аркадије, а онда је скочио на њега и почео да га удара песницама као суманут. Чак је у једном тренутку осјетио како му понестаје снаге.
„Умри, скоте, ово ти је за моје пјесме…”, дерао се Аркадије сједећи на њему док га је ударао.
Од бола је само јаукао, више није могао ни да се брани, лице је било прекривено крвљу.
Марија га је вукла за мајицу и косу желећи да га престане ударати. Одгурнуо ју је од себе, пала је преко комоде на којој се налазила велика ваза која је пала на под разбивши се. Док је Дамир лежао на поду сав крвав и поломљен, Марија је скочила на Аркадија заривши му своје оштре и дуге нокте у лице. Кренула је крв. Он ју је гурнуо од себе, дрекнувши и почевши да јеца:
„Како те није срамота, блуднице? Могла си ми рећи да…”
„Хоћеш и мене да тучеш, хајде, удари ме, силеџијо, насилниче..“, прекинула је Аркадија вриштећи, парајући уши својим пискавим и хистеричним гласом, који је попримао цунамијске размјере.
Тада се у моменту, ни сам не зна како и зашто, сјетио Новог завјета, Јеванђеља по Јовану, када је Исус дошао на гору Маслинску, када су књижевници и фарисеји довели к њему жену ухваћену у прељуби, питајући га да ли да је каменују онако како је проповиједао Мојсије…
Исус им рече:
Који је међу вама без гријеха нека најприје баци камен на њу!
„И ти као таква, блудна, преварна и лицемјерна, имаш обиљежје природе и Бога. Ти си човјек који носи жену у себи, само зато нећу да те ударим. А ја нисам кукавица и силеџија, ја сам Геније. Умјетник.
Заслужујеш смрт, али ниси вриједна моје руке, огрезла си у свом разврату и блуду. Ако сам те волио на свој начин, онда сам био грешан.“, говорио је Аркадије док му се грло стезало и сушило.
„Кукавицо, ти си кукавица, ти и твоје књиге, мука ми је више од твог филозофирања!“
„Зар и сада филозофирам? Зар је моја реакција на твој чин филозофирање? Па ти си дроља и преварант, ти си загазила у блуд бестиднице?“
Није ништа одговарала већ је хистерично почела да га гађа предметима који су јој се нашли под руком. Вазе, бочице од парфема летјели су преко Аркадијевог тијела. Креме и лакови за нокте. Чуо се крш и лом огледала и стакла на прозорима.
Вазе су се претварале у гомиле ситних и крупних комада. Затим је поново кренула на њега узевши свијећњак који је лежао на поду да га удари. Аркадије се измакао, отео јој свијећњак, одгурнувши је од себе док је још увијек покушавала да га дохвати својим ноктима, а онда угледавши комаде разбијене вазе, у потпуном афекту, узео је велики комад разбијене вазе и дубоко запарао по њеном лицу. Крв се нашла по поду. Вриштала је. И тада је Аркадије уочио ону њену божанску љепоту извана која га је очарала до те мјере да је остајао без разума. Женина љепота је нешто што може најдуже да траје, али само ако жена чисто и часно живи. Блуднице, бестиднице, инсинуанте, лицемјерке и курве брзо бивају потрошене од употребе или од лоших мисли.
Аркадије је само стајао у невјерици, испустивши комад стакла од вазе, док се она трзала на кревету држећи се за лице.
„Сада си обиљежена, убицо мојих дјела, убицо мог живота. Да ме се увијек сјетиш када се погледаш у огледало! То ти је ожиљак вјечности од мене. Да ме волиш и презиреш. Љубав смо имали претворивши је у крв, да ме не заборавиш”, говорио је Аркадије потпуно несвјестан свог чина.
„Ђубре једно, зашто си ми ово урадио?! Гаде један! Убићу те!”, вриштала је Марија, полегнувши се на кревет држећи дланове на лицу док јој је врела крв прекривала лице и прсте.
Не вјерујући шта је урадио, једва разумијевши шта му говори, додао је: „Волим и ја тебе, драга моја. Више од презира и више од љубави. Зато што нисам имао гријеха према теби. Зато сам те и погодио оштрим каменом љубави…” Затим се само окренуо. Прескочивши преко Дамира који је лежао полуонесвјешћен и физички онемогућен на поду, нашао се у дневном боравку. Узео је телефон. Позвао је полицију и хитну помоћ. Сам се предао без пружања отпора. Дамиру су остале трајне посљедице на мозгу, од чега му је лијево око оштећено преко 10%. У свој тој хорор драми, афект је учинио своје.
Након свега учињеног, када се блудним чином изазвана бура смирила, облак бола се надвио над Аркадија. Бол је био велико језеро у коме се беспомоћно давио. Вјечни сан и одсуство је био једини лијек против присуства.
Зар човјек може бити толико рђав да другоме учини нешто овако… Шта нас тјера да чинимо зло и ружне ствари другима? Зар су конформизам и егоизам основне платформе на којима почивамо..?, стално се Аркадију мотало по глави.
Као и раније, али сада и више, Аркадије се нашао потпуно повучен у својим високим зидовима интелигенције, ограђеним истраживачким и стваралачким свијетом у коме су се на махове преплитали и срећа и несрећа, маније и депресије… избјегавајући људе, како ради њих, тако и ради самог себе.
Мушкарац и жена, задивљени технолошким прогресом били су сведени на анимално задовољење, сви су се отуђивали и остајали сами. Сурогат љубави био је сувишан. Мушко-женски односи су постали замршени као лијане у дивљини. У њих би се и паук запетљао и не би знао изаћи неповријеђен.
