(Војин Тривуновић, приређивач: „ПоетОне БањаЛУЧке“, „Друштво књижевних стваралаца“ и „Тривунија“, Бања Лука, Република Српска, 2019)
Епоха у којој живимо доноси нове изазове из дана у дан, године у годину, деценије у деценију, века у век… Време у коме живимо је благословљено, ради једноставности комуникације, те, са друге стране, због неумереног развоја и пољуљаних моралних вредности друштва и система у коме живимо, што води заједнице ка самој провалији. Сведоци смо страдавања у последњем одбрамбеном рату у Хрватској те БиХ, невиђене отимачине земље и злочина у души коју зовемо: Косово и Метохија, брисања из држављанства у Словенији, негације у Црној Гори, тегоба будућег чланства Републике Северне Македоније у НАТО-у и, успеле творевине, постДејтонске консолидације – на свом и у свом!
Један од најбољих облика отпора свим забрињавајућим трендовима је писање поезије. Одупирање поделама на демократе и диктаторе, у стању је спречити једино племенита мисија њеног величанства Песме, у складу са заумом Лотреамон–Миљковића: „Поезију ће сви писати“.
Књижевни горостас Војин Тривуновић који много подсећа на једнoг од највећих, српских песника Петра II Петровића Његоша, реализује идеју да приреди рукопис у који је уврстио 14 песникиња различитих животних доба и поЕтика, као што је то Његош урадио у чувеној антологији „Огледало српско“. Нећемо погрешити ако избор назовемо: „зборником“, новом поетском синтезом или мини – антологијом, ради квалитета и разноврсности коју нам нуде оне БањаЛУЧАнке: Селена Берић, Славојка Божић, Неда Гаврић, Јелена Глишић, Сава Гуслов Марчета, Слободанка Ђукановић, Недељка Ђукић Боројевић, Марија Ђурић, Драгана Пашић, Стевка Козић Прерадовић, Љиљана Мачкић, Грозда Регодић, Оливера Станковић и Милица Пашић. Оне – једна са другом, оне – једна поред друге и оне – једна уз другу, тако да наликују огрлици са бисерима идентичне величине и Лепоте. Отчитавајући поетске наслове и текстове, приметих спомињање ове, и пресудно битне речи – Мајка, као лајтмотиве. Бог је Својом Вољом привилеговао жене које постану Мајке на тај начин да, од стотину Љубави, спушта једну са свог Престоља на земљу и поверава Мајци, а осталих 99 задржава за Себе до Судњег дана. Отуда је жени, од стварања иманентно рађање! А бесмислена је и догматска осуда ПраМајке Еве за грех са јабуком у Рају, или оне приче о „Јосифу и његовој браћи“…
У новим односима веза и партнера, јавља се хуманизам посвајања деце страдалих родитеља у борби за слободу отаџбине, учесталим саобраћајним несрећама или другим катаклизмама, јер и оне имају право на Живот. Светице су и жене – мајке које изгубе живот на рођењу новог живота! Рађањем беба, жене доносе на свет све нас, своје најлепше Песме и Поеме, које, онда, у времену и простору, шаљу у свет да се поудају и пожене. Са основном поруком, завештањем: „Дете моје, врати се кући и без главе на раменима, али без образа никада!“
Вреднота поетских беседа је разуђена и презентирана од младеначких, споменарских, бунтарских, ларпурлартистичких до збиља маестрално изведених стихова у којима се захваљује потомству које беше дало највредније – животе за слободу и могућност да се у том миљеу пева. Сузе – бисери Марија допринеле су ОПСТАНКУ српског народа на овим просторима и у овој „долини суза“, упркос толиким насртајима на његову светлу историју, културу и књижевност писану српским језиком! Наравно, заступљени су поетски текстови од ефектних, лирских минијатура до врхунских поема. Неовисно о дужини: дистиху, терцини, катрену или пак слободном стиху, рими, песме су огледало срца уврштених ауторки. Њихов дух пројицира књижевноуметничке творевине које су рефлексија конкретне стварности, понекад, (предела) фикционалног. У њима се назиру елементи конкретног и сликовитог, хуманизма и синкретизма.
Морао се учинити напор да свака од ауторки зарони у себе или прхне попут птице под небеску плавет како би на светлост Сунца изнеле и на длановима понудиле најнежнији и загонетни део свога бића. У облику бисерја разасутог у стихове мини-антологијом. А, судбина бисерја није да лежи скривена у шкољкама, патећи, на „дну дна“ океана (и) људских душа, него да се покаже оку зачудна Лепота и лековитост честице прашине. Оне, која „нажуљавањем“ обликује савршенство перли – непоновљивог самостварања у Природи. „ПоетОне БањаЛУЧке“ Војина Тривуновића, егземплар су да, у овом резидууму света, и књижевне интенције 14 ауторки заслужују да буду обасјане лепом светлошћу наше звезде Сунца, у млечном путу, и милијарди звезда које су ЛУЧЕ у мрачном и студеном космосу; читају се и буду вољене као наше поштоване госпође: Мајке, сестре, кћерке, пријатељице и колегице…
Наслов књиге или мини-антологије вишеслојан је, многодимнезионалан и његова значења меандрирају, тако да се може читати на више начина. ПОЕТ ОНЕ (поетесе, песникиње; а енглески се може писати ћирилицом) Бањалучанке, са нагласком на ОНЕ (ОДАБРАНЕ)! Синтагма наслова је аутентична и ствар је песничке слободе и памети, а сличног нема ни на једној књизи у целој историји наше књижевности или ове савремене. И како год је чувени Петар II Петровић Његош за наслов своје антологије одабрао „Огледало Српско“, тако је и Војин Тривуновић успео у настојању да читаоце изненади и обрадује својим! У наслову су сакупљене све оне, у заменици 3 лица множине, које су рођене или живе на подручју топонима Бања Лука, све оне које су одабране у јединствену књигу, и све које су Песникиње! Убеђен сам да ће наше песникиње бити оне које ће бити ЛУЧА у граду Бања Лука, РС-у, БиХ и регији…
19. децембра, 2019.
Хвала и живели, лп 🙂