Све је почело прилично безазлено. И одједном, као што то увијек бива. Није мој посао да вам причам како је то све почело, како се развијало и припремало − како су струје ушле у ријеку. То остављамо научницима, писцима уџбеника историје. Можда ћете ипак сазнати како се, негдје тамо у Азији, родила мисао о рату до којег мора доћи, и да то воће није сазријело негдје другдје и караваном доспијело на јапанске тржнице, гдје је отровало домородачке масе.
Годинама смо овдје у Америци живјели мирно али са нејасном мишљу да ће се изненада догодити нешто страшно; тај осјећај страха, који нас је гризао изнутра, сваком гужвом на улици будио би грижу савјести а њу би гушила брзина свакодневног живота. Данас је тај осјећај јачи јер сад знамо која нам је тачка жељени циљ и извршењу којег задатка би наша власт требала посветити пуну пажњу. Можда смо и прије били свјесни тога али смо тад, попут мјесечара, прелазили преко тога, нисмо жељели то гледати иако је хиљаде људи све то знало. Вјерујем да их је бринула наша непажња. Можда чак и срдила.
А могли смо и погледати кроз завјесу која је скривала будућност од наших погледа. Та завјеса је била сва рупичаста па зато и нисмо обраћали пажњу на њу. Многи су и вирили кроз њу. Један је тако читао новине, мисли су му одлутале далеко а новине пале у крило, чуо је пуцње из пиштоља, ратну вреву и неко тајанствено зујање најсличније шуштању таласа. Други је у маси на улици чуо неку ријеч, она га је понијела и обузела свог на неко вријеме све док није изнова потонуо у моћне таласе радног дана. Али та ријеч није умрла у његовом сјећању, наставила је да живи у запећку свијести, тамо гдје се наше мисли похрањују на сигурно, гдје галопирају попут дивљих коњаника преко кратке степске траве. У ваздуху се могла осјетити топовска чађ још прије него што су се пушке узеле у руке.
Нисам био ништа бољи од осталих. И мене је изненадио ледени вјетар који је најавио ужасне догађаје; већ сам и заборавио како је то све текло. Било је то у Сан Франциску прољећа 1907. године. Стајали смо у бару. Са улице се чуо дивљачки крик. Два мушкарца су била избачена из јапанске гостионице. На њеним вратима стајао је гостионичар и ногом шутао шешир, који се кортљао као фудбалска лопта преко улице.
− ‘Еј, људи − викнуо је мој пријатељ Артур Вилкокс – Јапанер напада господина.
Држао сам га за раме, како не би изашао напоље. За то вријеме је полицајац, прави ирски горостас, ухватио Јапанца који је бучно протествовао кричећи нешто на свом језику. Полицајац га је чврсто стиснуо у прави медвјеђи загрљај. За трен ока, Ирац је лежао испружен на плочнику. Само један покрет је био довољан малом Јапанцу да га се ослободи. Рекло би се да је то учинио без икаквог напора. Остатак времена посветили су свађи.
Пола сата касније неколико полицајаца је са својим биљежницама ушло у бар; тражили су свједоке инцидента међу нашима. Задржали смо се у бару пар сати више него што нам је била намјера.
– Ово − рекао је Артур Вилкокс − наши унуци морају једном научити.
− Не они − рекао сам − већ ми. − Зашто сам то рекао, немам појма.
− МИ? − смијао ми се Вилкокс – Не, не, види мене, види себе, упореди ове наше и ове патуљке.
− То исто су и Руси рекли: Погледај оне патуљке.
Смијали су ми се, а и ја сам се, на крају, смијао с њима, али нисам могао заборавити Ирца, чијег се стискања дрчни Јапанац лако ослободио. И тада ми паде на памет анегдота коју сам давно чуо, још у Хајделбергу, за вријеме студирања у Њемачкој. Професор нам је причао како је, након неславног повлачења пруске војске из Валмија, млади Гете сједио са официрима око логорске ватре и с њима разматрао разлоге пораза. Када су питали Гетеа шта он мисли, он је визионарски одговорио: „Баш овдје и сада почиње нова епоха свјестке историје и ви ћете се моћи хвалити да сте у њој судјеловали.” И тада сам угледао црвени одбљесак логорске ватре и официре славне војске Фредерика Великог, који није могао да вјерује да су побјегли пред слабо наоружаним сељацима, регрутима револуције. Поред њих сам угледао високог човјека, који је, на врховима прстију, покушао, кроз тамну завјесу ноћи, допријети до рупе с које сеже поглед у будућност.
Брзо сам опет на то заборавио, као и на уличну свађу. Заборавио сам и на то да ме је ледени дах онога што долази први пут ту додирнуо. Тек пред катастрофом сам га се поново сјетио. Тек кад су мачеви дошли надомак тијела, постао сам свјестан шта ће нам донијети прашина са војног пута. За катастрофу, најављену сукобом двојице мушкараца на улици, равнодушна историја нам је великодушно додијелила главне улоге.
Превелa са њемачког:
Нејла Салихбашић