ВИЈЕК ОД 20 МИНУТА
„Рад у бирократским лабораторијама је формула за будале, али нема ‘љеба без мотике”, често је себи говорио Аркадије Бродић.
Није то било ништа ново, нити топла, а камоли кључала вода, али другачије није могао да утјеши своју изморену и измасакрирану душу која је крварила и била на измаку снаге пред понором овоземаљског опстанка. Вјечито на лицу лоше испројектованих, износаних и сада већ добро излизаних маски. Лажне слике личности и претварања никако нису ишли уз њега и све га је то много умарало. Он је просто морао бити оно што јесте, страствени занесењак који је обожавао књиге и музику, желећи да постане писац.
Банални и површни захтјеви које је постављало друштво и живот били су увреда сваком интелигентном и креативном бићу, какав је био и сам Аркадије.
Али живот се одвијао по сопственој инерцији, зато се Аркадије свјесно заваравао и тјешио да његов живот и све што га чини донекле има смисла, док траје борба за сецесију од примарне животне нужности, уз одјеке симфонија тривијалитета, егзистенцијалне једноличности, свакодневног труљења и душевног сагоријевања кроз ходнике и канцеларије на послу који су му кидали живо месо са озеблих и крхких младих костију.
Аркадије је за разлику од многих осјећао да му је живот постао равна инфарктна линија на дисплеју времена. Налазио се у дубоком базену спојеног круга који дави идеје и гуши креативност. Устајање и искривљено лице, осјећај бесмисла, везивање пертли, одласци на посао, прање кошуља, фармерки, чарапа, гаћа, поткошуља, постељине, суђа, тепиха и подова; мишеви у зидовима, врапци на балкону, прозори, пеглање, слагање полуиспегланог у ормаре, одласци у самопослугу, плаћање рачуна, тјелесног и стамбеног паркинга (кирије за стан), ношење са лошим сјећањима…
Живот му се успавао, атрофирао, заронивши у амбис у којем није било свјетла.
Знао је, ако нешто не промијени у свом животу, умријеће. И духовно и тјелесно.
На репертоару радног дана било је оно што и прије петсто година, само што је данас човјек по килограм свјежег меса неке добре животиње морао ићи у месницу умјесто на ливаду да надмудрује дивљу животињу. И за то месо из меснице човјек је добијао фискални рачун.
Мирела, млада запосленица, свјеже удата, радећи тек четири мјесеца у предузећу изашла је из канцеларије.
Била је поприлично кул тип, помало интровертна, непричајући много (нетипично за жену), што је Аркадију поприлично одговарало. Приликом разговора и пријема за посао директор ју је питао, с обзиром на то да се удала, да ли планира заснивање породице, не дозволивши јој да одговори прије него јој је рекао да не долази у обзир да је запосли ако ће након што би је запослио, затруднити и одмах отићи на породиљско одсуство. Како ради већ четири мјесеца, логично је да је њен одговор био да не планира породицу, мијењајући своје планове и принципе да би угодила себи, животу, другима… за шаку долара…
Човјек често у појединим ситуацијам и пресудним разговорима, притиснут уз зид, говори оно што не мисли и што му се не свиђа. Али живот је увијек био ту, тик иза леђа да човјека потапша дланом по рамену само да га подсјети на своју тежину. И док се безобразно кревељи и саркастично смије, човјек мора да говори и чини оно што никада не би. Мора радити (или говорити) против самог себе.
Зазвонио је телефон. Јавио се Аркадије.
„Јеси ли саставио уговоре које сам тражио?“, изашло је из слушалице завијајући као стара касета, парализирајући уши од несносне боје звука.
Директор се Аркадију никада није представљао нити га је поздрављао на ходнику, по томе је могао да зна да му је директор на вези. Млади урбани скоројевић са великом главом коју су украшавале клемпаве и велике уши. Сваки пословни разговор Аркадија са њим подразумијевао је спуштање за неких пет менталих спратова.
„Добар данчина и вама“, одговорио је А.
Аркадије га је персирао иако је овај био млађи од њега скоро четири године. Али наравно, то није значило да га је Аркадије поштовао, и то је било јасно и директору и њему. Штавише.
„Немој ти мени добар данчина, видиш ли колико је сати?“ мумљао арогантно и с висока.
„Видиш да је крај радног времена, а још ми ниси донио уговоре да их прегледам. Вјероватно их ниси ни саставио. Остаћеш прековремено док не завршиш, а ни динара нећеш добити за то…“
Урлао је истим тонон, неразумљиво и без артикулације. Слушалица је била вриједна сажаљења док ју је запљускивао таласима своје слине и нетретираног даха. Врло често, када би човјек разговарао са њим увијек би се враћао попрскан, јер је имао изузетно течан говор.
„Завршио сам их чим сте ми задали, био сам готов прије два сата па сам узео радити нешто друго“.
Аркадије би све слободно вријеме увијек користио за читање књига. А шта би друго радио? Нису га занимали прописи, ни стари ни нови, читао их је само када је нешто морао да уради и то је радио са изузетном прецизношћу. Нису га занимале ни игрице којима је рачунар обиловао, виртуелне социјализације као што је фацебоок и сл. Човјек не би вјеровао колико људи времена проводе буљећи без ефекта у екран. Нису га занимале колективне друштвене игре; дуготрајано испијање кафа гдје се смјењују приче од подераних чарапа и леда у фрижидеру до цијеви од централног гријања, чишћења ушију, лифтова и карбуратора на ауту.
„Донијећу вам их, не брините, неће вријеме никуда“, одговорио је Аркадије узимајући уговоре у руку.
„Слушај, нећу да ми их донесеш, хоћу да си се моментално нацртао код мене у канцеларији. И престани да филозофираш. Сигурно и сада читаш једну од својих дебелих књига. Даћу ти ја књиге, а можда и отказ..“, узвикивао је као суманут почевши да се подсмијава.
„Не читам ништа, престао сам давно, још онда када сте ме упозорили да нема читања на послу. Читам кући. Не бих…“,
„Ти мислиш да си пуно паметан зато што читаш књиге?“, тада га прекину Небојша.
„Не, управо супротно, мислим да сам глуп.“, рече Аркадије.
„Како сад глуп, за тебе колеге говоре да си прочитао библиотеку?“ „Јесам, прочитао сам. Зато и кажем да сам глуп.“
„Ја тебе ништ’ не контам. Ти с’ много луд. Људи од књига постају паметнији, а ти тврдиш да си глуп. Какав си бре ти то лудак?“
„Да, глуп сам“, рече Аркадије испустивши мању дозу саркастичног смијеха, осјетивши да се игра кликера са мозгом господина директора, те додаде:
„Не разумијете ви то. Ваша је срећа што не читате. Немате ви ментално постројење за такву прераду. Чак и да читате, не би вам то ништа значило…“
„Шта рече?“, прекиде га Небојша збуњеним гласом.
„Ма ништа, објашњавам вам да сам постао глуп“, одговори Аркадије.
„Бога ми, и јеси, да знаш. Ништа те ја не контам.“
„Наравно.“
„Ма слушај ти! Мани ме своје приче, јесам ли тражио уговоре од тебе? Још се ниси нацртао код мене. Да си се створио одмах… Ти и твоје књиге, ријешићу се ја и тебе и њих.“, мумљао је бијесно.
Никола Тесла је својевремено говорио: „Плашим се човјека који није прочитао ниједну књигу“.
Било је таквих лакрдијаша и тупаџија много па би се по таквом параметру морао бојати сваког другог човјека. Људи су били нормални, то је било лако, они су уживали у својој нормалности, јер су били ограничени. Једни су ишли у теретане и билдали мишиће, а само су малобројни читали књиге и билдали мозак. Небојши је сметало више од свега што Аркадије чита књиге, он то није схватао, али ни сам није знао зашто му је то сметало. Увијек би му упућивао некакве просте коментаре, изазивајући га. У очима Небојше био је непријатељ против којег је он водио индивидуални битак. Интелигентни, способни и паметни увијек су имали посла са будалама које су им биле надређене и то је просто било неписано правило. А када би у свакој другој канцеларији која има рачунар, запосленици, а нарочито беспослене жене, по читав дан висиле на друштвеним мрежама дописујући се са својим мужевима, швалерима, пријатељицама, коментаришући разне фотографије, то никоме није сметало…
„Стижем за мин….“, директор је већ спустио слушалицу.
Међутим, Аркадије га се није бојао, могао је само да добије отказ. Не би био ни први ни посљедњи пут. Људима се дешавају и горе ствари, падови у шахт, затеченост на ходнику у гаћама када се затворе врата…
Шта ти уопште знаш о књигама, о Достојевском, Фантеу, Гогољу, шта ти знаш о било чему, скоте ретардирани, прозборио је Аркадије када је спустио слушалицу, већ помало бијесан.
Аркадије се тек након пуних седам минута нашао пред вратима његове канцеларије. У канцеларији у којој је требало да сједи секретарица није било никога. Покуцао је на врата и ушао.
Млади директор сједио је на фотељи која га је једва подносила. Тужно је било бити фотеља. Био је то човјек учмале интелигенције, биће које је испљунула нечија материца. Иритантног гласа и изузетно осиромашеног и плитког ријечника. Исфрустрирани и набилдани месождер од 100 кг живе ваге. Висок једва 165. Поприлично одвратан и несносан призор. Имао је дефинитивно један од облика олигофреније3. Његова глава је била за четири, а никако не за двије ноге. Природа се поигравала људима.
Човјек попут њега, искомплексиран до те мјере својим изгледом и недораслошћу, морао је на било какав други начин да компензује тај недостатак који му значи и улијева самопуздање, нарочито када је у питању женски пол. Његов комплекс је била болест која је у његовом случају неизљечива.
Имао је 28 година, диплому тамо некаквог приватног факултета, титуле мр, др, а уједно је био и власник предузећа које је добио у насљедство од својих родитеља, који су добро искористили ратне (не)прилике. Родитељи су му били у пензији, али су увијек били ту, будни, са широко отвореним очима, као помоћ и подршка, у страху да им неспособни син не доведе предузеће на праг банкрота.
Био је увијек „дотјеран“, испеглане кошуље и чистих ципела, ходајући кроз канцеларије као Херкул испуштајући из својих уста интернетске форе. Скупи сат и сваки дан ново маркирано одијело, зализана коса, скупа колоњска и поглед који обилује ресурсима таштине. Просто је невјероватно колико је Ломброзо био у праву. Какав геније. Ал’ га нису подржали у ставу. Једноставно је знао. Довољан је један погрешан ген да човјек постане кретен.
„Добар дан још једном, доносим вам уговоре на увид. Извините што сте…“ „Само се ти супростављај, ријешићу се ја тебе. Да видим…“, директор га прекину отевши му уговоре из руке.
То су биле његове једине ријечи. Аркадију се смучило, стегао је тако јако песницом да је сломио оловку коју је држао у руци. Оно што Небојша није могао да поднесе било је немогућност подвргавања Аркадија његовом квазиауторитетству. У предузећу се запослио још док су Небојшини родитељи радили и они су били уравнотежени људи. Знао је фантастично да ради свој посао, нико му ништа није могао на његовом пољу, трећина предузећа био је сам Аркадије, у правном и нормативном сектору.
Небојша је подигао свој булдошки поглед са уговора сав изазван. „Ломиш инвентар? Знаш, не морам ја тебе да трпим. Али сви смо ми мало
нервозни, зар не…?“, изговорио је то љутито, али некако тихо и мирно као да се уплашио.
Био је свјестан да Аркадије није нимало наиван залогај.
„Пуче, слаба је, само сам мало јаче стегао руком. Купујете јефтине оловке. Купићу вам сутра десет бољих оловака. Нећете пропасти.“, одговорио је Аркадије са таквом хладноћом, смијући се иронично.
„Него ћеш да купиш…“
Изговоривши ове ријечи, најзад је очи усмјерио на уговоре. Аркадију је сва ова сцена била толико смијешна да је мислио да ће се почети смијати на сав глас. Стално је млатио главом лијево десно мислећи у себи,
Човјече, погледај га само како дахће. Од сала и мишића не може ни да се креће. Па он нема никакве везе са уговорима, не би знао саставити поднесак да му ја то не радим. Али он потписује, сви мисле да то ради он. Ти носиш моје перје и китиш се њим бескрупулозно…
Дословце је буљио у уговоре. Изгледао је као да чита упутство за употребу блендера за воће.
Хомо сапиенсу, немаш ти појма о обавезама, правима. Теби је у глави толико празног простора да у њега може стати авион. Па ти си ме неки дан питао шта је доспјелост, а понашаш се препотентно као да тумачиш одредбе Хамурабијевог законика. Како је живот неправедан. Човјеку који нема више од два зрна грашка у глави дао је толики новац и богатство да се игра с њим. Њему ништа не значе путовања, продуховљавање и културно уздизање. Зато је срећан, оправдан и узвишен, задригао од хамбургера, возећи нов ауто, купујући јефтине жене, шта му више треба… шетало се Аркадију кроз главу док је овај стално буљио у хартије не листајући листове.
Аркадије није могао више да поднесе гнусну сцену те је изговорио:
„Је ли све у реду? Ишао бих ако ме више не требате?“
„Ове уговоре треба овјерити код нотара крајем фебруара. Тачније 28., тада хоћу да их видим код себе на столу.“
„Разумијем, имаћете их.“, рече Аркадије прилазећи руком да узме уговоре. „Јеси ли ме разумио?“, упитао је дрско церекајући се, не пуштајући уговоре док је на другој страни Аркадијева рука већ била на њима, спремна да их узме.
Аркадије, већ критично избачен из нервног колосјека и испровоциран, тргнуо је уговоре из руке и окренуо леђа да изађе бојећи се у исти мах да ће полудјети и направити крш у канцеларији, а њега избацити кроз прозор. Овај је драматично искочио из фотеље. Аркадије је стао и окренуо се са мраком у очима. Погледао га је презривим погледом који је довољно говорио:
„Требате ли још нешто? Нешто вам није јасно?“
„За сада је све у реду. То је све. Довиђења“, одговорио је млади дебели директор поприлично изненађен и уплашен, а у исти трен и љут, показујући својим дебелим прстима, који су подсјећали на шиш ћевапе, према вратима.
Аркадије, водећи тихи и хладни рат нерава против недостојног противника, оставио је отворена врата те продужио ходником до своје канцеларије. Ушавши унутра одложио је уговоре на сто, стао покрај прозора и поглед пружио према вани у неодређено.
Какве олигофреничаре човјек мора да трпи да би имао и очувао храњенички посао. Све је ово једна обична превара, обмана која боли. Трошиш се ментално на глупости, радиш да би струнуо, трошиш своје вријеме које си могао утрошити за шетање по природи са псом или за креативни рад. И све то за пуно ништа. Овакав живот није ништа друго до блиједи обрис од ништавила. Човјек је садиста над самим собом, мумљао је у себи зловољно и бијесно.
Затим је сјео на своју фотељу и почео да размишља.
Када би човјек могао да се одрекне књига, читања и тумачења дјела, размишљања, самозапиткивања и често потребне самоће, можда би сви његови проблеми нестали у трену. Али шта би онда човјек радио, чему би се посветио? Зар послу и површним захтјевима живота? Креативан човјек, који не чита и не тражи себе било у књигама, музици или било чему трећем, још је изгубљенији и бесмисленији, нема циља, нема наде, нема љубави који правдају ово овдје…
Аркадију се већ неколико минута ова мисао провлачила кроз главу, брзином пужа док је сједио наслоњен на своме наслоњачу грицкајући врх оловке којом је биљежио распоред обавеза и дневних задатака у свом роковнику. Наслоњач је била једина добра ствар када је посао био у питању.
Било је касно престати читати књиге, јер се већ налазио дубоко у прашумским алејама слова и ријечи које су гомилале мисли са упитницима.
26.12.2007. године, на календару који виси на зиду, у роковнику… Људи су били углавном нешто ненормални и наелектрисани. Сумирали су се резултати. Биланси стања у предузећу. Расходи и приходи. Биланси успјеха у животу. Пребројавање рођених и умрлих. Статистика се радовала бројевима. Људи су се претварали у цифре, већ самим рођењем.
Још један крај времена у вјечности пред нови почетак био је на истом прагу преко којег сви прескачу не знајући зашто. Људи су се Аркадију из још неутврђеног, несхваћеног и непознатог разлога радовали новој години, дочеку и слављу. Седам ставки у роковнику резервисних за данашњи дан Аркадије је послао у заборав, одрадивши све задате обавезе осим једне. У доњем дијелу роковника стојало је „купити љепило за мишеве“. Из вентилације у купатилу стално су му се појављивали жохари којих је морао некако да се ријеши.
Очи су биле залијепљене за плафон. Чули су се неуједначени откуцаји срца. Аркадије се није бринуо, смрт је чекала све људе.
Из чиста мира, без икаквог знака и најаве, указао се слободан интервал у васиони ума, у језгру разума, издвојени процјеп у временској рупи. Ријечи су само потекле, повучене психичким стањем меланхолије. Као пљусак из облака, слово по слово, прерастајући у ријечи. Ријечи у реченице. Рука је муњевито и нечитко шкрабала по хартији:
Човјек је машина која дотрајава, гласио је наслов. Испод су мисли без задршке атерирале по хартији:
Када човјек не ради страшно је. Када ради још је страшније. Пресрећни су они који се пронађу у струци, који у свом послу нађу мир и задовољство. Али људима се деси да лоше одлуче, изаберу погрешну професију, а то касно схвате. Толико касно да немају времена почети радити нешто друго, док живот клизи низ обалу времена као пак на леду лансиран палицом. Као дијете низ стрмо брдо, на санкама, које није свјесно брзине приближавајући се путу на којем треба да наиђе шлепер са приколицом. Само се деси, људи залутају. Нестану у лавиринту сопствених грешака. Запуцају се и распадну на парампарчад. Не уочавају никакве знакове покрај пута. А онда полуде, изневјере своје најмилије, баце их у понор социјалне и економске неизвијесности, некога убију или изврше самоубиство. Погрешно скрену и не знају да се врате на сопственом путу. Лешинари им поједу све бачене мрвице. Нема повратка из таме. Из тог разлога се људи препуштају ријеци времена која их носи са планинског извора до корита водопада, гдје заувијек нестају у долини амбиса. Сами у магли што кваси прљава лица, међу бојама и шапатима времена.
Човјек је самом себи највећи непријатељ и неотклоњива пријетња. Нико неће заварати човјека као што се човјек може заварати сам. Оно што је за математику постојања константно, постојеће, необориво, вјечно и завршено, за обичног човјека је увијек постављени задатак, иако давно рјешен. Константно измишљање топле воде и понављање истих глупости врхунац је човјековог потенцијала… Тада човјек, мислећи да је нешто нарочио паметан, измисли некакав компликовани интеграл живљења, којим ће се нужно навести на погрешан резултат и тако почети тражити грешку у километарском задатку смисла и бесмисла живота. Тражећи такву иглу у пласту сјена, Ми Човјечански вријеме уобичајено називамо животом. У том душевном стању почиње и завршава сва радост живљења.
И нисмо ништа до несвјесне биолошке творевине које не схватају да већину живота, ако не и цијели свој мизерни живот, проводимо радећи свакакве бизарне послове, а све како бисмо могли плаћати мизерну награду (или казну) за присуство. Истовремено мислећи како смо пресрећни кад све то обавимо и кад нам у буђелару остану само некакве визитке и изблиједјели бројеви телефона на пожутјелим папирићима, за које не знамо ни када, ни како су се уопште нашли ту…
Дубоко издахнувши као да је претрчао читав маратон у два смијера ухватио се за главу, прекривши очи на трен, испустивши сав набој и бујицу лудила из себе.
Рукама је протрљао лице и очи промијенивши расположење од апсолутног усхићења до потпуног разочарања. Одложивши оловку на роковник који је зјапио на десној страни стола који само што није пао, буљећи у нечитка слова на хартији која сигурно не би дешифровао ни Шамполион, и која су наводно имала свој смисао чинећи цијелину, у тренутку се згадио. Згадио се, чак и не читајући нашкрабано, над цијелим текстом, над самим собом. Умарала га је властита енергија. Била је толико доминантна да је мислио да ће повратити. Свјетло у канцеларији му је сметало. Воњ и влага допирали су из пода.
Завладала је суморна и жалосна тишина.
Није то то, дошло је изненада, некако усиљено без најаве, нисам био припремљен. Све ми некако личи на обичну шкработину. Нисам задовољан. Све је некако недовољно! Недостаје више чаролије, чини ми се. Или ми је преоштра самокритика? Нема великих дјела без искуства. Како сам још зелен, фали ми минерала да обојим лице мудрошћу… Можда гријешим? Иако су ово шкработине, нека су, од нечега се треба кренути. Ни љекар не постаје љекар кад положи анатомију, водио је дубоки монолог у себи увјеравајући се да је на добром путу да постане зрео писац.
У том трену се запитао:
Да ли се и други писци повремено згаде над својим радом и дјелима која су стварали са истом страшћу, са истим жаром и визијом као и над онима на којима се не згаде?
Питање је било оправдано и логично. Шта се умјетнику мота по глави када ствара па нешто испадне лошије или боље? Приступ ствараоца нечему што ваја увијек је идентичан. Шта је то што чини нешто великим и значајним, Аркадију је заиста било тешко одговорити? Млад човјек се мијења, не толико суштински, колико се мијењају околности живота које га тјерају на делање супротно његовом бићу.
Из тих трансформација долази оно нешто што се зове коријен идеје. Једно је необорив факат, док човјек са креативним потенцијалом не осјети сва цунамијска превирања живота, нема ни великих дјела.
Ломећи се, само је узео цијели текст, згужвао хартију и бацио је у канту за отпатке. Хемијска којом је писао у исти мах је пала на под уплашивши и отјеравши негдје у мрак испод рачунара маленог паука који се удомио на својој паучини између стола и излизаног итисона.
Било је 15 и 52. Правила, закони, уговор о раду и приватни правилник о раду казивали су да је радник дужан бити на радном мјесту од 8 до 16 часова сваки радни дан осим викендом, с тим да се код послодаваца с приватним капиталом радила свака субота. Када човјек ради у приватном предузећу, а живот му искључиво зависи од посла, од биједне плате којом плаћа све што му служи да остане жив, нема избора него да строго поштује утврђено вријеме. Још се читава вјечност протезала испред Аркадија и његовог поласка кући. Казаљке на сатовима читавог свијета тако су се тешко и споро помицала као велика и челична врата на замковима. Човјек је био беспомоћно биће које нема никакав утицај на природу и вријеме. Када му је вријеме потребно, онда је неумољиво и немилосрдно и протиче као набујала ријека, а када би требало да му иде у корист, да протекне као набујала ријека, развуче се на период од Првог свјетског рата па до данас.
15 и 58. Још двије дуге минуте. Глупи протоколи и правила. Провлачење картица. Обрачуни плата. Да се човјеку смучи, одзвањало је Аркадију у глави.
Сада када је требало кренути кући, немир и нестрпљење су се ширили канцеларијом, чупање косе, свраб по читавом тијелу, знојење дланова, трљање ноге о ногу, гужвање папирића, равнање и кидање спајалица, гледање кроз прозор и ишчекивајње Васкрнућа. Сваки минут био је дужи од вјечности.
Човјек заиста најдрагоцјеније вријеме свог живота проведе и потроши на бесмислице и глупости на послу, окружен људима који га не интересују, а који су само силом прилика сви заједно задесе на истом мјесту.
Сви су се заједно крчкали у укисељеном сосу бирократског лонца.
Страшно је заударало, док је многима то био врхунац живота.
Потчињеност је схваћена као једина слобода.
„А ако је сваки дан од 08х до 16х слобода, онда смо сви слободни… а ја желим у затвор,“ причао је Аркадије.