ПИСЦИ СМО МИ*
Пре су
ценили
искључиво геније.
Уму
од масе,
вајда каква?
Рецимо,
такав
Иван Тургењев
Дође до Париза
таква и таква.
Јела,
игре,
нежне романце…
Усред
белосветске неге
Писац,
подгрејан
„патосом дистанце“**
Измишља
лањске снеге.
За присабране
кметске гроше
Оловком
исписав
разне мере
писац
у позама
слатко струже –
„Како лепе,
како свеже су биле руже.“***
А сад
на овакве задатке
књижевне
ствари праве.
Писац
зајми податке
живе
и дрхтураве.
Не зато
што се
у анониму тражи
пише,
јунацима тресућ.
Ако је јунак –
име кажи!
Ако је гмаз –
пиши адресу!
Не за задовољства,
за красноречје –
за комунизам
против беле „браће“.
Једно обузима
мозак главатога –
како верније,
сажетије,
краће.
Стих је –
тане.
Дела –
оквири.
Из новина –
не из дебелих романа –
паљбом
дижемо
из снова мирних
тучемо самољубље
са свих страна.
Друго је –
роман.
Бања од слова.
Задах мира
на рашчитаној
страни.
Новинар –
судија
старог кова,
животом
и ретком
изградње браник.
И мени,
новинару,
треба само
да преса
настави
да тиска,
да на прозор,
на мене самог
нишани
непријатељ
са златотиска.
А који се
и сад,
од земље, прозе
узлећући
у облачје,
веру –
дајте
нек се приме
папирнате розе
у новинску
жардињеру.
У новине!
Не, јер књига
не ваља ништа,
С новином бдети,
то ми је мило!
У М.К.Х.-у**** је
уметност чиста,*****
Одсек –
градско зеленило.
______________________
* Објављено у „Комсомолској правди“ од 24. маја 1928. године.
** Израз из двадесетих година прошлог века којим је Мајаковски иронично означавао оне писце и критичаре који су порицали везу између уметности и живота.
*** «Как хороши, как свежи были розы» (1879) — популарни назив и рефрен једног од „Стихова у прози“ Ивана Тургењева
**** М.К.Х. – Московское коммунальное хозяйство. Један од одсека Моссовјета, који је управљао градском привредом.
***** У оригиналу „чистое искусство“, очита алузија на старију школу песништва коју су представљали Тјутчев и Фет, која се такође може подвести под патос дистанце.
Препјевао са руског:
Стефан Алидини