Јутро четрнаестог дана новембра освануло је хладно. Киша која је без престанка падала претходних осам дана, коначно је починула у ниским и тешким облацима. Тло под њима, посвуда избраздано блатњавим колотразима, начичкано је прљавим, сивим шаторима. У једном од њих се мешкољи солдат Теодор Фромбалд. Гура главу под ћебе, скривајући се од јарке свјетлости што му додирује капке. У топлој измаглици сна чује своје презиме, како се понавља као ехо. Провирује из смрдљивог и влажног заклона. Кроз полуотворене очи, на улазу у шатор, види војника из своје регименте, судетског Нијемца кога су звали Коњ. Не толико због издуженог тамног лица и горњих зуба с којих се повукло месо, већ зато што једини у цијелој дивизији није чезнуо за неким људским бићем, него за ергелом гдје је прије рата радио као коњушар. Коњ га је звао хитно у бригадни шатор. Буновни Фромбалд поскакујући навуче чизме, набаци пушку на леђа и журним кораком крену ка команди. Скоро сви у логору су већ на ногама. Једни под опремом спремни за смотру, други тек излазе из шатора, још неразбуђени, док каплари галаме на њих. Осим те сталне ларме горопадних нижих подофицира, сви остали су необично тихи. Чује се само звецкање оружја, рзање коња и трк корака по гњецавом тлу. Стотине лица ужурбано промичу кроз логор. Већина њих поспана, нека преплашена, љутита и уморна, у ријетку браду зарасла или са крвавим траговима јутарњег бријања. Гледао је та лица Фромбалд као штабни курир свакодневно. Многа од њих му се нису допадала, кад би их аналитички, као каменчиће издвајао из великог колажа Дунавске монархије.
Кад је у љето 1914. мобилисан у Ландвер, замишљао је војску своје отаџбине другачије. Очекивао је устројене легије што у савршеном поретку кроте дивљаке и држе их подаље од капија цивилизоване Европе. Али тек су малобројни Германи, те прве ратне године, бранили славу и част Хабсбурга, и то углавном у официрском кадру. Било је додуше његових земљака и међу обичним војницима, али нису то били неустрашиви и дисциплиновани борци, већ често смрдљиви, гласни и вулгарни простаци, с којима осим националности Фромбалд није имао ништа заједничко. Аустрија је против Срба радије користила границу којом су се Исток и Запад давно, баш овдје размеђили, знајући да мржња накупљена на њој никад неће престати. И била је у праву. На Србе су од љета најхрабрије јуришале баш брдске јединице преко Дрине, потомци оних босанских муслимана који су бунтовне Србе зауздавали стољеће раније. Највеселији и најсрдачнији кад је затишје, момци са фесовима су у борби постајали ћутљиви, мргодни и неуморни ратници. Уз њих су на тој вјековној граници нестрпљиво чекали и хрватски хонведи, спремни да попут дивље бујице угасе ватру слободе коју су Срби упалили, а која вјерне сужње угарског двора никад није огријала. Њих више него храброст, нека луда, Фромбалду несхватљива мржња тјера напријед и не да им да узмакну. Зато увијек први јуришају на српски бајонет, а посљедњи одступају, неумољиви и окрутни. Нарочито они из двадесетпетог домобранског пука. Иза њих је Фромбалдова дивизија често налазила спаљена села и поклану српску нејач. Након једног таквог призора у Мачви, један је млади резервни поручник из трећег батаљона изјавио да то Срби повлачећи се, сами уништавају своја села. Заћутао је кад га је натпоручник Грер упитао значи ли то да Срби убијају и своје жене и дјецу.
Тај исти натпоручник је Фромбалду раније скренуо пажњу на један тужни парадокс. На Србију су од љета јуришали и Срби из Босне, Херцеговине, Баната, Крајине и других крајева Монархије. Нарочито су на натпоручника утисак оставили ћутљиви и кршни Срби Личани из 104-е Бекићеве бригаде. Иза себе оставили дом, жене, дјецу, али и аустријске и хрватске пушке уперене у леђа, па немају избора него да јуришају на браћу. Понекад неки млађи од њих закука за ћаћом и матером, али кад борба крене, без гласа извршавају наредбе. Ћутке јуришају, скачу на бајонет, примају куршум или шрапнел, без гласа и умиру.
Фромбалд се у том размишљању приближи шаторима 28. регименте завученим под дрвеће ријетког церовог шумарка. И овдје су сви већ напољу, будни, под пуном опремом. Ту Чеси, издвојени у групе, ћућоре међусобно. Не мијешају се много са осталима. Њихов батаљон се у већ неколико напада снебива на крилу и заостаје, дајући Србима прилику да се приберу и узврате. Фромбалд је презирао Чехе јер им је у свакој борби једна нога била у одступници.
Командни шатор био је постављен на ивици шумарка, окружен инжињерцима и кухињом, попут каквог сеоског кућерка. Видио је Фромбалд како у њега улазе ужурбани официри и курири, сударајући се са другима који из њега излазе. Сви су озбиљни и у непрестаном покрету. Већ данима Франкова Пета армија, којој је и његова дивизија припадала, гони српску војску у повлачењу, а која се према извјештајима извиђача почела премјештати на десну страну Колубаре. Знао је Фромбалд да се спрема нови напад. Највећи до сад. Српске армије нису у повољној ситуацији. Са собом имају доста цивила и рањеника, који их успоравају и ограничавају им маневар. Требало је искористити ситуацију и брзо реаговати. Знао је Фромбалд да се неће поновити август. Овај пут ће аустријска чизма завршити са Србима једном заувијек.
Фромбалд скиде пушку и уђе у шатор. Унутра је топло и загушљиво. Заудара на дуван, зној и покислу униформу. Испред њега чекају два курира, узимају наредбе и трчећи излазе из шатора. Телефонски каблови су се у том журном напредовању споро размотавали, а неке наредбе нису биле за свачије уши, па су бројни курири готово даноноћно разносили писмене поруке од једне јединице до друге. Фромбалд доби наређење да однесе поруку артиљеријској бригади, смештеној на једној од кота над логором. Са олакшањем изађе напоље. Иако тешки облаци још увијек ниско висе над тлом, хладан ваздух га окрепљује. Осам дана се скривао од кише у прокислом шатору, па свјежину прима као благослов. Уграби два тврда двопека из кухиње и журним кораком крену ка узвишењу, гдје су се налазиле двије хаубичке батерије. За курирске дужности је често знао користити велосипед, али по изрованом путу на њему не би далеко стигао, тако да крену пјешке уз падину.
Након четврт сата успона, пред њим је био шумарак, а иза њега чистина од стотињак метара, јасно видљива са српских положаја. Како је ступио на њу, из ровова испод зачу се пушкарање. Испрва је једна пушка једнолично чвакала, а за њом паљбу, мало по мало, преузе цијела линија. На то и Срби узвратише, Фромбалду се чинило много жешће. Изнад главе му зазвиждаше куршуми. Баци се на земљу и настави даље пузећи. Псовао је образом додирујући тло. Утом се огласише и аустријске хаубице изнад. Три снажна праска, а затим исто толико тупих удара преко ријеке. Недалеко од њих биле су смјештене и три топовске батерије, које загрмише нешто удаљенијом јеком. Све је ускоро било у ватри. Да ли је напад већ почео или су га Срби предухитрили, у оваквој ситуацији Фромбалд није могао знати. Лежао је потрбушке, уваљан у блато, молећи се да паљба што прије стане. Артиљерија престаде тући српске положаје, али се пјешадијска ватра није смиривала. Фромбалд помисли како не може овдје прележати цијели дан, те одлучи да раздаљину до шумарка претрчи. Имао је прећи неких седамдесет метара чистине, а затим још пет стотина кроз шуму, до топова. Придиже се и потрча. Међу пуцњевима, и звиждуцима куршума разабра два тупа удара с друге стране ријеке.
Зачу тада тресак српске гранате у шуми, близу положаја аустријске артиљерије. Друга му прозвижда изнад главе и експлодира далеко. Настави да трчи, све док не уђе у шуму. Куршуми су ломили гране изнад њега. Аустријски топови су и даље ћутали. Српски нису. Чуо је експлозије доле код пјешадијских положаја. Злокобни звиждуци су парали небо изнад њега, завршавајући се удаљеном грмљавином. Истрчао је из шуме као без душе, право на положаје хаубичких батерија, гдје је била смјештена и команда артиљеријске бригаде. Без предаха прослиједи поруку, у намјери да се одмах врати у логор. Али српске хаубице почеше засипати положај прецизнијим плотунима. Једна граната уз стравичан тресак разнесе аустријску хаубицу с посадом, остављајући за собом смрад барута, густ дим и јауке. Фромбалд поче да паничи. На наговор командира батерије склони се у земуницу док паљба не престане. Друштво му је правила посада батерије, која је из ње истрчавала да испали плотун, а затим поново ускакала унутра кад Срби узврате.
Пролазили су сати, али се ситуација није смиривала. Тек негдје послијеподне, гранате утихнуше. Чуло се само спорадично пушкарање. Фромбалд изађе из земунице и пожури назад ка штабу. Док је ходао преко чистине, тек му је понеки залутали метак прозвиждао високо изнад главе. Био је надомак заклона, кад зачу пиштаљке на положајима према ријеци, а за њима ватру стројница. Линија је опет планула. Огласи се и артиљерија, и са једне и друге стране. Фромбалд потрча. Под падином се блатњави путељак рачвао у три смјера.
Чуо је три тупа удара преко ријеке. Српске хаубице, стигао је да помисли кад му прва граната прозвижда изнад главе. Друга експлодира у шуми иза њега, откуцај срца касније. Трећу је чуо као дубок звиждук и лепет крила изнад главе.
– Gottimhimmel… – тихо изусти.
Граната експлодира пар метара од њега, бацајући га у ваздух као крпу. Пао је у блато и остао лежати, непокретан и распаднут на хиљаде дијелова, а сваки дјелић био је бол већи од другог. Притисак му је зујао у ушима и сабијао му главу у рамена. Црвени, пламени пулс у очима поче да гасне, и Фромбалда прогута тама.
Кад је отворио очи и даље је био у истој тами. Растварала се у бари сивкастог свјетла. Изнад себе угледа облаке, лађе од танког паперја високо на небу. Кроз њих се стидљиво пробијала мјесечина, и у мутном сјају Фромбалд поче препознавати облике око себе. Голе гране дрвећа и тамне обрисе брда. Ноћ је одавно пала. Није знао колико је сати био у несвијести. Осјетио је студен у удовима. Од ње задрхта и стењући, полако се придиже. Ведра ноћ је била хладна. Још хладнија у натопљеној униформи. Тетурајући се, Фромбалд крену путељком према јединици. Али умјесто на падину низ коју се требао спустити у логор, путељак га је водио у густу шуму. Фромбалд застаде, дезоријентисан од удара гранате и мрака. Врати се назад и крену другим краком. Али и ова га је стаза водила у њему непознат предио. Свуда око њега била је тамна и густа шума. Ноћ без звијезда још више је отежавала ситуацију у којој се налазио. Фромбалд се врати на мјесто гдје га је бацила експлозија. Била је ту нека чистина, али није био сигуран да ли је то она иста којом је данас прошао. Схвати тада да је након удара гранате остао без пушке. Ходао је уоколо, али у овом је мраку није могао наћи. Стаде, сав очајан и осмотри око себе. Није било ничег познатог да га изведе из ове таме.
Одлучи да крене навише, до артиљераца и да код њих сачека јутро. Тек се тада сјети да у журби није узео лозинку за тај дан. Готово никад је није користио, јер ријетко га је ноћ затицала напољу. Обузе га ужас. Знао је колико ризикује, ако из мрака изађе пред стражу. Могли би припуцати без питања, али Фромбалд није могао остати овдје, промрзао и угруван. Поче да се пење, улазећи све дубље у шуму. Кретао се опрезно, оштрећи чула за повик страже. Међутим, нешто није било како треба. Ходао је кроз шуму дуго, али на положај још није наишао. Помисли како је у мраку погрешно скренуо. Сумњу му потврди нагиб терена који је сада водио надоле. Умјесто да се врати назад, Фромбалд настави спуштање. Помисли да ће можда избити пред ровове. Још већи ризик да стража запуца, али долазио је с леђа, па је ипак постојала шанса да објасни ко је, прије него што буде касно. Само да не избије на ријеку или на српске положаје. Изађе тада на обасјану чистину. Ноћно небо пресвратило гуњ, па је сад било препуно звијезда, што се попут лелујавих Нарциса огледају у локвама по блатњавом путу. Свуд се мјесечина просула, и тај путељак, омеђен дрвећем с обје стране, као тамна нит води кроз њено сребро. Наставио је да хода њиме дуго, бивајући све очајнији. Улазио је у шуму, па опет избијао на чистину, пратећи ту мјесечином обасјану странпутицу.
У неко се доба нађе на раскршћу. Сваки крак водио је дубље у таму. Док је размишљао куда да крене, Фромбалду низ кичму прође језа. Али не због мокре униформе. Схвати са ужасом да већ неко вријеме не хода сам. Чуо је једва чујно шљапкање сапутника иза себе. Без застајања настави десним путем. Тихи кораци кроз блато кренуше за њим. Из необјашњивог разлога није смио да се окрене, већ убрза корак, на што његов пратилац такође крену брже. Крајичком ока, иза лијевог рамена, Фромбалд тада ухвати високу прилику обасјану мјесечином. Његов пратилац је гацао кроз блато скоро упоредо с њим. Како је Фромбалд убрзавао корак, тако му је овај био све ближе, готово му додирујући раме.
У једном тренутку сапутник зашишта на Фромбалду непознатом језику:
– Воде… Дај ми воде.
Фромбалд тад стаде и осврну се. Његов пратилац је такође стајао у мјесту. Дрвеће је прекрило мјесец у том дијелу пута, па Фромбалд није могао добро да га осмотри. Видио је на пар корака од себе високог мушкарца, свог рашчупаног и дугачких удова, како тихо стење. Добро је, нема пушку.
– Wer bist du? – викну Фромбалд.
Али сапутник није одговарао. У тој сјени Фромбалд му је видио само очи, јасно бијеле, освијетљене неким чудноватим сјајем. Хладан страх обузе младог солдата, и он се окрену да настави даље, али тада му сапутник скочи на леђа и поче да га гризе за раме. Осјетио је Фромбалд зубе како му гњаве блузу и кошуљу, у немоћи да допру до меса. Није у тој паници солдат осјетио да је напаст лака попут пера. Потрчао је и даље је носећи на леђима, саплићући се кроз блато, скрећући с пута у мрак шуме. Тек кад га оштар трн шикаре удари по образу, Фромбалд схвати да више не осјећа угриз. Стаде и осврну се. Никога није било у близини. Дрхтај од страха и зноја што се почео хладити под униформом, обори га на земљу. Сједе на мокро лишће, притискајући длановима болну главу. Све му је пред очима играло пламеним дамаром. Дрхтећи, Фромбалд се придиже и убрза корак, да побјегне што даље од тог мјеста.
Након четврт сата, мокар и промрзао, набаса на некакву јаругу усред шуме. Чуо је тих жубор десно од себе. Пратећи поток, што је као сребрна нит мјесечине текао тамом, нађе се пред некаквом грађевином насађеном над њега на два стуба. Стари млин, заборављен и напуштен, стајао је пред Фромбалдом, гутајући у себе околни мрак. Одлучи да ту сачека јутро. Врата шкрипнуше и солдат се нађе унутра. Кад му се очи привикоше на таму, на средини угледа круг од камења, и у њему угарке неке давно угасле ватре. Шибице је држао у нашивеном џепићу крај срца, како би увијек биле суве. Укреса једну из другог покушаја и њом упали лојаницу крај мучњака. Узе гране увезане у сноп крај врата и од њих у оном кругу запали ватру. Скину мокру блузу и хлаче, и сједе крај ње грлећи дрхтавим рукама хладне цјеванице. Бол у ребрима и умор у удовима га савладаше. Топлина ватре и жубор воде навукоше покров од сна преко њега, и Фромбалду глава клону на кољена.
У неко доба отвори очи. Осјетио је трнце у горњој усни и десном образу. Под млином се више није чуо жубор. Само крик неке птичурине у шуми. Фромбалд се најежи. Устаде и полако приђе вратима. Отшкрину их и на рубу шуме, у капији од мјесечине угледа високу силуету. Била је размрљана јарким свјетлом, па није знао да ли му се привиђа. Силуета се тад помјери према млину. Можда је наишао неки српски војник или сељак, помисли Фромбалд слутећи да је залутао непријатељу. Пожури да угаси свијећу, али угледа да је она већ угашена, али неизгорена. Поново вирну кроз врата. Прилика је пришла ближе млину. Ногом Фромбалд погази жар да свјетлост не привуче придошлицу, и затим се притаји у ћошку. Шта ако је онај чудак с раскршћа, помисли тада и накостријеши се од главе до пете. Ишчекивао је, али у млин нико није улазио. Након неколико минута, поново приђе вратима и провири. Никога није било код млина, ни на рубу шуме. Фромбалд се повуче у мрак. Одлучи да више не пали свијећу. Након неког времена поново га обузе дрхтавица и он баци неколико грана на преостали жар. Дуну у њега и ватра се распламса. Дохвати некакав квргав штап, будно гледајући у врата, али га топлина и звук потока, што је поново зажуборио под млином, опет одвукоше у сан.
Прену се. Учинило му се да је очи склопио на трен. Ипак, тај трен је потрајао довољно дуго да жубор потока опет престане. Фромбалд на потиљку осјети исту језу као на раскршћу. Придиже се, и од ужаса замало дрекну. С његове лијеве стране сједио је погнут човјек, огрнут у некакву кабаницу од грубог сукна, и гријао се крај његове ватре. Фромбалд се пискутаво накашља, али чудни гост само сједи, гледа у ватру и не проговара. Тек кад се солдат промешкољи, човјек се помјери према њему. Фромбалд се одмакну, али овај му се опет приближи, готово га додирујући. Неколико се пута солдат одмицао, а човјек га је пратио, примичући му се сваки пут све ближе. Најпослије Фромбалд узе онај штап, да тобож њиме проџара ватру. Непознати узе грану и гурну је у ватру, исто као и солдат. Сваким је покретом чудни дошљак опонашао Фромбалда. Још се једном солдат помјери мало, ближе вратима, а странац опет исто, крену за њим. Знао је тад Фромбалд да ово нису чиста посла. Испод ока осмотри прилику. Човјек је био погурен, покривен од главе до пете. Не види му се ништа осим шака нездраве боје, са дугачким и чворноватим прстима црних ноктију.
-Воде…– зачу тада Фромбалд странца, и свака му се длака на тијелу усправи од страве.
Подиже поглед са усахлих шака.
– Gottimhimmel! – врисну.
Под капуљачом црни се кожа обрасла у густу длаку, и у њој усађене очи, управљене у Фромбалда, чудно јасне и свијетле.
– Воде… – рече поново сапутник с раскршћа, откривајући на длакавом лицу дугачке зубе, као у вука.
Фромбалд покуша да устукне, али га вампир заскочи и поче гристи за врат, па кроз кошуљу за прса, тражећи срце. Солдат зајеца, некако зграби ону упаљену грану и гурну је у вампира, на што овај цикну, зашишта и нестаде као дим. Поток тад поново зажубори и ватра се распламса.
Фромбалд обезнањен појури из млина, трчећи кроз шуму. Спотицао се и падао. Гране су га чупале и вукле назад на то сабласно мјесто. Није ништа чуо, заглушен пулсом што му је бубњао у ушима, понављајући, воде, воде, воде… Трчао је без даха. Коначно из шуме изби на некакав пропланак што се благо спуштао у ријетку шикару. Одатле нешто двапут бљесну. Осјетио је солдат тад два убода близу срца, тачно тамо гдје га је вампир малочас гризао. Тресну леђима о тврду земљу. Топлота одмијени бол. Ширила се кроз прса, стомак и нестајала у ногама. Уши му се отпушише. Чуо је нечије повике. Били су на неком њему непознатом језику. Налетио је на стражу, али није знао чију. Ни ове с једне стране ријеке, ни оне с друге, Фромбалд није разумио. Лежао је сам на хладном тлу Србије коју је дошао да покори. Ником није стигао да исприча за ужасан догађај, који је узроковао његову чудновату пропаст. Гледао је нијемо у мутна свјетла како плешу по јесењем небу над њим. Заклонише их силуете с пушкама, које су и даље нешто говориле. Али солдат Теодор Фромбалд их више није чуо. Звијезде, давно умрли Нарциси, огледале су се у његовим згаслим очима.
