Како данас тврде, камено здање подно херцеговачког крша дјело је неимара Хајрудина. Наводно је дрвена ћуприја била претходна веза између двије обале, но, она би нестабилна, а, по свему судећи, и неугледна. Несумњиво да Сулејману Величанственом би мрска помисао како му дио царства зависи од хрпе прућа. Зар „величанственост“ да допусти себи један такав пропуст, јер ћуприја мора бити нешто трајно, поуздано, и препознатљиво.
Значај ћуприје највише одређује њена локација, односно тежина премошћивања простора између двију обала, сложеност њене изградње. Због тога такве ћуприје карактерише монументалност, јер оне представљају споменик побједе над природом, и крај опасности за оне који су кренули у сусрет другој обали. Те грађевине, надвијене над вировима и бујицама, обгрљене сузама поточних вила, и обиљежене знојем бројних радника, рађале су бројне легенде о себи у догађајима који се уз њих вежу. То није чудно, напротив, тако реагује човјек на нове ствари, на оне које битно утичу на његов живот. Одједном се за ново здање вежу и живот и смрт, љубав и разочарења, властелини и убоги, а она (грађевина), до јуче, није ни постојала. Касније, када у људе срасте, они и не знају да је ту, и даље је важна, али не више и посебна, не на начин како је била прије, јер сви су они виђени на њој, на ћуприји. Нова територија, чвориште које држи на окупу, то је свака важна ћуприја, и, она, увијек је оно између, прошлог и будућег, надвијеног над нама, ријеком која тражи свој пут до мора. Некада је ријека мутна, и дио ње може заплавити ниже обале, изгубити се на путу к одредишту. Тад је већа, брже циркулише, и много тога носи у себи, бучна је и необуздана. Када је бистра, таква, најчешће, може да буде питка, да служи разоноди и хигијени. Али тада не смије да буде исувише стара, онда буде преспора, плитка, споро се обнавља, дно се назире, и сав живот бива стијешњен у мали дио корита, који је још активан.
Хајрудин је надвио камени лук над тиркизну херцеговачку вену. Тај лук чувају Хеллебија и Тара, два „мостара“ (цариника), високо над онима што протичу. Они наплаћују ревносно и увијек цијена зависи од количине и вриједности самара који се преноси. Кисмет, фатум, судбина или усуд, многи би то тако назвали. Најважније је да је цијена прилагођена путнику, који је над ријеком, на ћуприји, далеко од модре, непредвидиве масе, извјесно дистанциран од њених вирова и њене брзине. Мостари вјечно проматрају Неретву, беспоговорно служе каменом луку између, накриљени над њеним коритом. Њихова сјенка грли матицу, и само они знају на којој дубини је дно.
