***
сво незнање ко низ тобоган клизи у знано
и ка незнању поново табана:
ал’ ни зима није вјечна,чак снијег
топљен бива; и ако прољеће игру квари,шта онда?
сва историја ко зимски спорт ил три:
ал’ кад би била пет,ја и даље бих инсистир’о сва да
историја чак је премалена мени;
за мене и тебе,превећма мала.
Насрни(усади заједнички мит)у своју раку
само да црнчиш мјеру до успорења
по сваком мeџ и мејбл, дејв и дику
— сутрашњица је наша стална адреса
и тамо ће нас ријетко наћи (ако успију,
повући ћемо се чак дубље:у сада
***
живот је више истинит него разум ће докучити
(више тајновит него што лудост да открити)
дубљи је живот од губљења:већи од имања
— али љепота је већма виша од свега живота
умноженог с бескрајем осим ако
најсилнија промишљања су човјека
прекинута једним само листом који се отвара
(преко чије близине нема повратка)
ил нека птичица преситна за очи учене
угледа се на тишину и у цјелини пјева?
будућности старинске;прошлости нерођене
(мање од ништавог веће је од свега)
смрт,како људи је зову,људе како их зову окончава
—али љепота је више сада него умирања када
***
три сестре имућне се заклеше да се неће растат:
Душа бијаше(ја схватах)
обљубљена од Живота; чији за Срце удао се брат,
сад Г-ђа Смрт. Јадна Памет
***
кад бог дозволи починак тијела мог
Никнуће стабла из сваког ока храброг
одатле воћке с којег ће да висе
над њима ће заплесати свијет што румени се
Мед уснама мојим које некад су пјевале
ружа ће изњедрити прољеће
што цурица страст коју троши
ће међу своје ситне груди да положи
Моје снажне подно снијега прсте
Претворићу у намучене птице
моју љубав што шета у трави се
њина крила ће дирнути с њезиним лицем
и све то док ће бити срца мог
Са испупчењем и у пригрљају морског
Препјевао са енглеског:
Милош Пуђа