ГЛАСОВИ РАЗУМА
ИЗ ГРОТЛА ПОДСВИЈЕСТИ
Змије су мијењале своју одумрлу кожицу. Биле су раздражљиве, као ћелије рака. Камење о које су стругале своја ледена тијела било је оштро као живот. У пустињама су дували вјетрови. Природа је била доминантна, у свакој пори времена и простора. Смрт је многим људима улазила у куће и станове кроз прозоре и тамо се удомаћивала…
Нови дан се простирао пред људским животима. Јутро је угостило Сунце и тишину из широког бесконачја свемира што је Аркадију сервирало прву јутарњу кафу да је попије без журбе у миру и благостању, иако је стварност била мало другачија…
У изнајмљеном стану као да се спустила септембарска магла. Изблиједјела имагинарна мапа живота стојала је погужвана пред тек прогледалим Аркадијевим очима. На њој није било никаквих означених тачака које су означавале циљеве. Ваљало је тек пронаћи тачку која је означавала старт. А циљеви, добро знамо да је сваки неизвијесан. Требало их је имати и одредити, да би се знало куда и како кренути.
Живот се константно дијелио на прије и послије. Прије почетка, послије почетка. Прије краја, послије краја. Прије рођења, послије рођења. Прије вртића, послије вртића. Прије школе, послије школе. Прије сексуалног чина, послије сексуалног чина. Прије факултета, послије факултета. Прије запослења, послије запослења. Прије затвора, послије затвора. Прије отказа, послије отказа. Прије брака, послије брака. Прије смрти, послије смрти.
Понављајући се стално у истом зачараном кругу. Прије узрока, послије посљедице. Живот је био клизави полигон гријехова. Сваки човјек је имао бар двије-три кофе изузетно прљавог и флекавог веша за прање, а за које нико није знао. Људи
су бјежали од огледала, плашећи се сопствених одраза. Истина је одувијек тешка…
Грешке нису биле ништа друго до дубоки ожиљци прошлости у мускулатури душе, који су се скупо плаћали у будућности; рекли би сви они који се кају за оно што су учинили, себи или другима.
Али шта човјек зна о ичему док стално пада и устаје? Никада не научи. Никада не зна како да се постави у односу на друге људе и ствари које га окружују. Цијену човјек свеједно плаћа, јер је жив, био грешан или не био.
Међутим, ни стид, ни кривица, ни очајање, ни понос, ни страдавање, ни гледање иза својих леђа; сви ти ледени окови личности који расту из коријена кајања, нису потпуно оробили Аркадија.
Вријеме је протицало као набујала и мутна ријека, као Нил. Будућност је сурово изазивала и позивала на суочавање. Живот је био као камен у ципели, нимало удобан, правећи дубоке ране и ожиљке, болећи ткиво и крв, али Аркадију није недостајало храбрости да крене даље. Са истим жаром, истим мислима, истим ставом, који је још увијек био неподложан за корекције и промјене.
И док су одјекивале цијеви од воде код комшије који је нешто радио у кухињи, док су радили семафори на раскрсницама, док су мишеви вриједно копали своје ходнике у зидовима, док је кафа правила угођај у носу и на непцету, Аркадија су узнемирили злослутни гласови у глави. Нагло се трзнуо, осврнуо око себе, мислећи да му се само причињава. Помислио је да му се све то догађа од пића које је у задње вријеме уносио у себе сваки дан.
Мораш престати да пијеш! Халуцинираш човјече!, говорио је себи на глас Аркадије. Није био сигуран да ли је то долазило извана или се све дешавало у његовој уморној глави препуној терета и разочарања.
Недуго потом, десило се опет. Поново исти гласови, непрепознатљиви и дубоки. Разбијали су тишину између зидова, ломили сјај и свјежину јутра, бацали у очај и невјерицу. Нису престајали, били су све присутнији, гласнији и неизбијежни. Долазило је из угла спаваће собе у којем се налазио ормар када су се врата отворила. Сва роба, капути, јакне и фармерке су завршили на поду. Из дубине ормара завладале су ноте Моцартове Девете симфоније опијајући ваздух.
Аркадије је проживљавао сан, тијело се бунило против његове свијести. Слике су се одигравале у његовој глави, као хорорна пројекција. Гласови су били све гласнији, али сада са много више артикулације и разумијевања. Тада се ухватио за главу вичући и ходајући по стану:
Какви су ово гласови, доврага! Шта ми се дешава? Боже помози ми! Не могу ово да поднесем…
Глас је долазио у налетима као ураган који ће оставити крш и лом за собом. Ситуација је постајала све неподношљивија када је почео да препознаје боју гласа. Био је то његов глас. Долазило је из далека, из полусна, из полубудности. Чуле су се ријечи:
Аркадије, замаскирај се. Сакриј правог себе. Сагорјеће те, и живот и људи. Не постоји други пут. Изабери њихову улогу. Играј њихове представе…
Трајало је кратко да би само престало. Као муња и њен бљесак.
Аркадије се трзнуо, као из сна. Завладао је мук, тишина и спокој спаваће собе.
У зјеницама су одјекивале сиве боје облака кроз меланхоличне завјесе.
Умор је чинио своје. Био је то само сан. Аркадије се још тресао од невјерице и страха. Затим је опрезно и тихо пришао ормару и отворио врата. Све ствари биле су на своме мјесту, уредно сложене, ормар неоштећен…
Невјероватно! Каква представа, какав спектакл! Јесам ли ја сањао? Шта се уистину десило, доврага?, питао се збуњено Аркадије.
Збуњен свим што му се одиграло пред очима, ушушкан у наручје бунила и безумља, престрашио се од страха до те мјере да му је простата попустила и поплавила ногавице. Капи мокраће освајале су површину пода.
Шта ми се то догађа? Казна за учињена дјела? Цијена постојања? питао се стежући рукаве своје мајице.
Да ли је то био говор разума из неуронских нити Аркадијевог ума, који је долазио из гротла небескх тишина или халуцинирање од неспавања и конзумирања прекомјерених количина алкохола и цигарета, у том трену он то није могао знати. Био је сигуран само да се мора наспавати. Али срце у грудима тукло је тако снажно да није било могуће тек тако лећи и правити се да се ништа није догодило.
Пресвукао се. Није било времена, иако је знао да живот неће тек тако престати да жуља и продубљује ране. Читаву привремену идеју о одмору, да би се сабрао и довео у уредно стање, потпуно је одгодио и ставио у други план. Био је пренеражен догађајима у соби. Посљедњи атоми снаге били су пуштени у биолошко и ментално постројење његовог тијела. Одлучио је да оде на биро за запошљавање, да се пријави и потражи посао, какав год.
Нипошто није смио остати у стану, у затвореном простору кућног амбијента који је изазивао на самоубиство.
АРЕНА ГЛАДИ
И поред свега што се Аркадију десило у стану, није фалило радовања, па макар и незнатног. Излазећи из стана, ходајући према бироу, мумљао је полугласно, не пазећи да ли ће га чути пролазници:
Човјече, заиста халуцинираш, алкохол ти раздире ум, тијело, ћелије, разлаже те на ситне дијелиће, полудјећеш. Мораш престати пити… Али шта ћу онда радити?
Ништа није било тако фасцинантно, грациозно и величанствено као прољеће. Његово ишчекивање и тихи долазак васкрснућа. Музика боја, додир угодне свјежине, глас радовања, млади пупољци, листови, клинци који трче по парковима, заљубљеност, прве љубави које ће умјетницима и занесењацима бити и посљедње, ливаде, грмови, облаци обрасли у плаветнило, пчеле и мед, дрвеће и набујале ријеке, раскош радовања. Била је то радосна страна живота, свјетлост смисла. Птице селице су се враћале из далеких крајева у своја станишта. А да ли су им она била примарна или су само привремено навраћале као гости, то су само оне могле да знају, а можда ни њима све то није било јасно, као ни људима. Но било како било, људи су их озарених погледа, на којима су се могли видјети ожиљци времена, сматрали некаквим вјестницима дубоких промјена, вјесницима некаквих нових почетака.
Живот се заиста вртио у круг. Све се кретало поново испочетка. Умрло се поново рађало да би поново умрло. Оплодња материје, рађање, хемијски процеси који дају привид љепоте. Привид да је прелијепо оно што је произашло као редован ток одвијања процеса у природи. И обољење од карцинома природан процес, али није нимало лијеп. Људи су се сувише дивили ономе што их лицемјерно убија, а то је природа. Неријетко сопствена.
А прољеће је Божијом вољом с разлогом било ту, као психијатар који преображава. Другачије се људи нису могли надати новом почетку, јер шта је друго прољеће него почетак рађања и надања. Када га не би било људи би више били болесни, просторно дезоријентисани, патолошки опијени. Све би било потпуно сиво, депресивно, умртвљено и спремно за нестанак. Свијет би био још више изопаченији, а глобални људски ум мрачнији и аутодеструктивнији. Самоубиства би још више узела маха. Захваљујући прољећу људски род је опстајао. Прољеће је било параван иза ког су се криле земаљске патње, мучења, звјерства, авети и сподобе са људским маскама доброте. Божански прелијепо, али у својој надмоћи само је вјешто прикривало праву слику живота, камуфлирајући стварност бојама да човјека завара, да му улије вјеру и наду у биће.
Сам Аркадије је био свјестан читавог парадокса, али је дубоко вјеровао у природу и њену надмоћ.
У исти мах прољеће је увијек процес који открива прави изглед људских лица, јер је то био период када се људи емотивно поново рађају послије учмале зиме. Лако су се могли препознати преваранти и прозирне душе. На једној страни сјај и бљештавило од хармоније боја и симфоније процеса до кварности у злим очима, звјерство и похлепа, завист и презир, егоизам и лукавство. Човјек би почео да размишља и да се умара од тога, кајући се што је жив, што са таквима дијели читав свој живот, свој почетак и крај.
Аркадије би стално понављао у себи:
Прољеће је седатив против самоубиства, али кратког дејства. Све је углавном превара и лаж у које се вјерује, све те боје и пејзажи. А Људи кваре природу… Е када бих могао нестати на неколико хиљада година па се вратити, можда би се нешто промијенило у људској болесној и изопаченој ћуди. Можда би нашао начин да ме не боли присуство међу нама. Зашто је човјек мањи од животиње, а посједује тако супериорну снагу која се зове Свјест?
Нагон је уистину понос Човјечанства, али у својој бити нешто најниже што постоји у човјеку и што га чини површним и деструктивним као јединку која има потребу да уништи другу.
Прољеће је ипак било ту, и увијек је некако долазило на вријеме, као спас пред измаком Разума.
На бироу пред огласним таблама социјално дно у своме бесконачју се протезало у дугачким редовима. Ужасни и стравични призори који иоле емотивно биће не остављају равнодушним.
Сиромашни, прљави, гладни и они који су на ивици егзистенције због неотплаћених кредита и дугова који су забиљежени у свескама трговина гдје су се намирнице куповале на црту. Запуштено необријани и непотшишани, тужних очију из којих су допирали језиви и сабласни погледи блиједих и сасушених лица, смрдећи на живот, зној и устајале тканине из својих старих ормана које више ни мода није памтила. Од чега су они живјели, без школе, знања и образовања, шта су јели и да ли су јели само су они могли да знају. Најбројнији су били они са 50 и више година, којима је остало неријетко пет или више година до мизерне пензије. Али било је и младих људи са дипломама међу њима. Њима је већ било јасно да неће дочекати пензију у својој земљи, али су ипак покушавали да додју до било каквог посла.
Наравно да се међу свима њима није могао наћи нико ко јефтино смрди на скупе тоалете, у афирмисаној одјећи, с паркираним скупим аутомобилом на обиљеженом паркингу. Неко из реда скоројевићке аристократије. Аркадије је мислио у себи, гледајући све ове призоре:
Кладим се да припадници наше елите и не знају гдје је и како изгледа биро. Имали су (и)легално стечена богатства, моћ и везе по граду и цијелој држави. Имали су ВИП*, а када то није давало резултате, посезали су за НАВИП**.
Шта је човјеку више од тога требало за било какав посао или било шта друго? Могли су да бирају хоће ли бити судије, љекари, директори, адвокати, менаџери, па чак и портири или цвијећари. Они су могли све. А посао су имали не да би себи обезбиједили егзистенцију или да би својој дјеци могли купити пелене, каше, играчку или да плаћају рачуне, већ тек онако да се разоноде и попуне своје досадно и бесмислено вријеме. Њихови родитељи нису залуд давали силне новце да их школују на инстант факултетима, дижући високе зидове око њихових већ сиромашних менталних дворишта.
Врло оронула и тужна земља. Духовно осиромашена и материјално запостављена.
Испред огласне табле пред којом нико није стајао, што је изазвало чуђење код Аркадија, на једном окаченом комаду А4 хартије је писало:
ЗА УПРАЖЊЕНО РАДНО МЈЕСТО НОЋНОГ ЧУВАРА ПОТРЕБАН РАДНИК У ПРЕДУЗЕЋУ ЗА ПРОИЗВОДЊУ ОПЕКЕ, БЛОКОВА И БЕТОНСКИХ КОНСТРУКЦИЈА
Видјевши сву гужву и гурање пред осталим огласним таблама, Аркадије се обратио наглас самом себи:
Па што да не, можда је ово знак, знак пред ослобођење. Сви ће мислити да сам луд, али нека, ништа боље ни сада не мисле. Не могу да се исцрпљујем и да чекам да се рашчисте пролази до огласних табли не би ли пронашао нешто што одговара мојој струци. Све што човјек не ради са страшћу не може да има трајне резултате. Не желим бар неко вријеме да се убијам од рада који ми не прија да бих добро живио. Онда је боље не живјети. У животу треба све пробати, диплому ти свеједно нико не цијени. Ионако су сви конкурси овдје тек онако, за већ тачно и поименовано одређене персоне, да се испоштује формална процедура. Не желим да будем тек један од смијешних шарафа који ће легализовати њихове конкурсне експерименте.
Био је одлучан и не ломећи се пуно записао је адресу. Након тога је одмах похрлио вани и нестао низ улицу утопивши се међу сисарима „на вишем степену развоја свијести“.
Редови у Арени Глади и даље су остајали преоптерећујуће дуги.
Необразовани и образовани свих профила имали су сличну судбину.
А правника и економиста? Њих је на бироу било више од Кинеза у кинеским четвртима.
_______________________
* ВИП – везе и познанства
** НАВИП – нарочите везе и познанства