(Читајући Шапат испод обешених Воје Чолановића)
Застаћу одмах на почетку. Сат показује 5 и 36. Јутро је, двадесет пети март. Вријеме, оно које се назире кроз прозорско окно, никако не иде руку под руку с календаром: снијег је повио гране форзиције у неки смрзнути жућкасти водопад, око цвјетова крушке ништа не зунзара. Тек, понека збуњена птица стидљиво се огласи питањем – Шта је ово, дођавола? Како ствари стоје и биљкама и животињама је вријеме непријатељ. 5 и 42. Чини се да је вријеме непријатељ и човјеку. Сви чекамо боље вријеме. Флора и фауна да се прољеће коначно размаше, а људи да прође пандемија како би се вратили нормалном животу и пословичном кукању како немају довољно времена. За понеки израз пажње. За разговор. За живот. Ипак, човјек у раљама изненадног вишка времена није остављен без иједног пријатеља. Вирус који је у домове затворио милионе људи још једном је доказао да је књига међу најбољим пријатељима које имамо. Родитељи траже литературу за дјецу, путем разних онлајн канала дотурају се линкови који воде ка дигиталним библиотечким збиркама (или ка неким на црно формираним дигиталним репозиторијима), пензионери у зградама размјењују давно читане (и вјероватно заборављене) наслове и едиције куповане за попуну масивних од-пода-до-плафона регала. Постоји читава библиотека[1] сачињена од дјела која су посвећених читању – о читању кад се није смјело, о читању у читаоницама, фабричким халама, подстанарским собичцима, о читању у егзилу и заточеништву, о гласном и тихом читању, о читању и кад нам, према готово сваком здраворазумском критеријуму, није требало бити до читања. Ово потоње у новије доба забиљежено је не само ријечима, него и фотографијама, попут оне из порушене лондонске библиотеке Холанд Хоусе (након њемачког бомбардовања) или оног читаоца који након бањолучког земљотреса сједи и чита поред гомиле сваштарија спашених из рушевина.
Но, задржимо се ипак на ријечима. Тачније, на књизи Воје Чолановића Шапат испод обешених – из мојих дневника за немачке окупације (Службени гласник, Београд, 2019)[2]. Ова књига представља необично вриједно аутентично свједочанство о свакодневном животу у окупираном Београду. Наравно, књигу могу да читају и користе историчари, проучаваоци културних прилика под окупацијом, љубитељи Чолановићевог стваралаштва или тумачи његове књижевности[3], али она пружа и један увид у значај читања, у моћ књиге у времену када смо мање-више немоћни да утичемо на оно што се догађа око нас. Поред тога, неки детаљи изнесени у књизи Шапат испод обешених могу да послуже и проучаваоцима историје библиотекарства у Београду[4]. Тек читањем ових записа увиђамо колико је књига значила будућем писцу и његовим пријатељима: књиге су се позајмљивале из библиотеке, размјењивале са познаницима, оне су одагнавале туробне мисли, „штитиле“ од ужаса свакодневице, храниле дух и на неки начин надокнађивале свеопшту оскудицу, формирале мишљења и потицале расправе. Заправо, Шапат испод обешених је могуће читати као својеврстан дневник читања, толико је у њему литературе и мисли о књижевности и науци (што ће касније обиљежити Чолановићев радни и стваралачки вијек). За свега четири и по мјесеца, од средине августа 1941. године (када је унесен први запис) до краја те године, Чолановић помиње читање сљедећих књига: Леонид Леонов Лопов, Чарлс Дарвин Мој живот, Алфред Адлер Познавање човека, Достојевски Злочин и казна, Коцкар, Тургењев Очеви и деца, Анри Бергсон Стваралачка еволуција, Максим Горки Међу туђим људима, Толстој Шта је уметност?, Анри Барбис Огањ I и II, Луис Бромфилд Кише долазе, Емил Фаге Флобер, Пјер Лоти Кармен Силва, Ен Бриџ Пекинг Пикник. Али Чолановић не оставља тек списак прочитаног, него коментарише, анализира и повезује разне ауторе и њихова дјела („Уз Адлера, све време читао сам Злочин и казну. Силно ми се свиђа. Раскољников је фантастичан. Једно време био сам такорећи заљубљен у тај лик“). Истовремено, у разним контекстима помиње Золу, Балзака, Јесењина, напомиње како мора читати Фројда („… не иде да се један свршени матурант дуго скањера пред нерасклопљеним Уводом у психоанализу…“), осврће се на Анатола Франса, хистолога Вилсона, Андре Жида. Чита издања на српском и на енглеском језику (нпр. књигу о Флоберу). На тренутак се стиче утисак да је Чолановић тада био средовјечан човјек, можда неки професор који није имао других обавеза. Али, то је био деветнаестогодишњи Чолановић који похађа курсеве, држи лекције из енглеског језика, повремено ради, обавља разне задатке (набавка намирница, цијепање и преношење дрва и сл.). Није то било читање да се убије вријеме, већ управо супротно – да се вријеме које је имао на располагању претвори у савезника. Нема никакве сумње да је читање за њега тада (а и касније) било нешто неопходно, попут хране и воде.
Пола вијека касније, 1993. Воја Чолановић долази у ратом разорени родни град Брод и промовише књигу приповједака Осмех из црне кутије. Знао је Чолановић да за ванредних стања, а ратно је свакако такво, глад за књигом не јењава.
Тако је, ваљда и данас. Пандемија вируса активирала је полицијски час, увела ванредно стање и натјерала људе у самоизолацију. Али све то не умањује потребу за читањем. Сасвим пригодно је што у карантину сопственог дома читам Шапат испод обешених објављен у едицији Кључ од куће. Књига је кључ за сваку браву. Била и биће.
_________________
1 Видјети, на примјер: Александар Генис, Часови читања – камасутра заљубљеника у књигу, Алберто Мангел, Историја читања, као и Библиотека ноћу истог аутора.
2 Одломак из Дневника објављен је специјално у Београдском књижевном часопису бр. 36-37, 2014.
3 Овдје посебно морам да издвојим Јелену М. Журић која је феноменалном докторском дисертацијом „Поетика прозе Воје Чолановића“ на више од 800 страница дала изузетан допринос читању Чолановићевог опуса.
4 Видјети, рецимо: Љубомир Дурковић Јакшић, Библиотека града Београда 1928-1945.