У КАФАНИ СА РШУМОМ
За нашег јунака дан је уистину био дуг и тежак, препун баналности, јефтиних трикова и блиједих духовних вриједности коју су одашиљали простодушни облици вриједни жаљења њиховог постојања, а који су себе сматрали значајнима и неопходнима свијету.
Живот се претварао у рат кукавица. Хероји су негдје у скривеним подрумима чекали лакше битке.
На небу су били закачени бијели прозирни облаци у својој независности и неспојивости са земљом, дозвољавајући Сунцу да без имало тешкоће продре кроз њих мијењајући њихов облик и величину. Све је било подложно мијењању и новом прилагођавању. Чак су и птице ниско летјеле, свака у свом полублиставом лету кроз ваздух. Као да нису имале простора, као да их је гушила материја. И оне нису знале шта и куда. Јата су се селила. Неке просто нису хтјеле да лете, дјеловале су опијено и уморно. Птице генији којима је све било јасно. Чему летење…
Усамљеност је била најтежа и најгора болест, гора од рака. Поједини Аркадијеви познаници који су одашиљали лажну забринутост, стално су му сугерисали да је лоше то што превише времена проводи сам са својим књигама, свирањем и писањем. Али он би им увијек одговорио:
Мислим да сам највише усамљен када се нађем међу људима. Самоћа ми годи, вјерујте, она је најискренији пријатељ…
Увијек је налазио начине да поједине људе дистанцира довољно далеко од своје супстанце и материје.
Али да би себи, па донекле и другима, показао да ипак може да се дружи, наравно, само са одређеним људима, Аркадије се упутио у локал поред Технолошког факултета, у коме је као редован гост у ово доба могао да се затекне његов пријатељ Ршум. Већ су се дуго познавали, били су пријатељи, познавајући се још од факултета. Ршум је живио са родитељима. Сурово звучи, али објективно, чекајући да они окончају своју овоземаљску мисију да би њему у аманет остао стан од 55 квадрата. Имао је исту своју собу, још од првог усељења када је имао пет година у којој је славио бројне рођендане, дувао у свијеће на тортама, спознавао своју природу, мушкост и духовну оријентацију. Под креветом му се још увијек могу наћи постери музичких идола и жена са божански извајаним тијелима. Неожењен, тренутно без дјевојке, без идеје о браку и некаквим конкретнијим плановима. Доколичарење, напијања, свирање, књиге и дружење били су му довољни. Увијек је говорио да за брак има времена.
Био је такође правник, радио је у Општини. Ни он није волио свој посао, али не да га није волио да би нешто друго радио, већ зато што ништа није волио да ради, осим да по читав дан доколичари, смара се, чагрља по гитари и записује акорде.
Ипак изузетно способан, имајући везе по граду, захваљујући страначкој активацији. Аркадијев истински пријатељ, не један од оних који себе сматрају битним у односу на друге зато што знају некога ко сједи у скупштинској клупи државе или града. Он и Аркадије имали су много тога заједничког. Музику и књиге, а увелико и алкохол.
Био је неуравнотежен у алкохолу. У многим стварима био је сабранији од Аркадија, а у неким гори од њега. Неколико пута су га његове комшије налазиле како спава пред улазом своје зграде. Није знао за границе, као и Аркадије, али је за разлику од Аркадија, Ршум био много смирениј и опуштенији. Иако је и њега умарао друштвени систем од медиокритета и тривијалних обавеза, није дозвољавао да га то толико оптерећује. Свирао је гитару у локалном блуз бенду. Писао је пјесме за њих. У том му је много помагао Аркадије. Био је заиста страствени алкохоличар. Сви чланови бенда су били тешки алкохоличари. Неки су били навучени на тешке дроге, али су опет добро функционисали. Пио је сваки дан, тијело се толико навикнуло на алкохол да је без имало проблема могао устати и ићи на посао, а да није мамуран или да има проблема са повраћањем. Цугао је и на послу, у бифеу, а када не би било алкохола у бифеу, онда би са торбом изашао на паузу и док сви радни људи купују сендвиче, кифле, буреке, Ршум се у оближњим трговинама снабдијевао алкохолом ког је потајно у торби уносио у зграду Општине.
Улице су биле крцате, аутобуси и трамваји превозили су путнике. Сви су некуда журили, имали циљ, свијет је био болестан. Сви су имали потребе. Нагонски дијелови личности господарили су бићима. Пекотеке су радиле пуном паром, људска уста била су масна од бурека и кромпируша. Трговине су снабдијеване новим производима. Баке и декице су успоравале људе иза себе. Мачке су ординирале по контејнерима. Поједини власници паса који су вјероватно били негдје на послу, у граду или ко зна гдје, на балконима су их држали као канаринце у крлеци док су лајали на пролазнике. Само су они знали да ли су се осјећали слободно. Било је то цивилизовано мучење животиња, њихови власници су сигурно били људи који нису имали времена за њих, јер су били сувише обузети собом.
Новине су биле свуда разбацане по улици. Чистачи су свако вече имали пуно посла. Смрад изгорјелог уља, гума и смога таложио се у плућима стварајући подобно тле за развијање карцинома. По огласним стубовима били су излијепљени плакати непознатих рокенрол бендова који наступају у локалима и клубовима. Многи млади су имали идеје, сви су нешто радили по гаражама и ћумезима, пробијајући се у медијски етер да о њима неко суди. На крају се све сводило на то да ли неко од њихових родитеља има довољно новца.
На семафору је било црвено. Аута су бијесно јурила. Почело је да траје. Трајало је и трајало. Па је опет трајало. Аркадије је нервозно рецитовао познате стихове Лоркине пјесме Зелено, волим те зелено. Још увијек је трајало црвено. Протезало се у недоглед.
Колико времена проведемо чекајући нешто у животу или зелено на семафору? Протраћимо вријеме гледајући у празно, чекајући некакав знак за полазак, реализацију нечега што не зависи од наше воље. Ево сада опет стојим, чекам и чекам. Човјек може да упише и заврши факултет овако чекајући. Додуше, само приватни, мада и тамо мораш имати испуњене некакве услове. Па да, први услов је да имаш пуно новца, а други је да си олигофреничар… Ако мало размислим, боље је чекати зелено читаву вијечност буљећи у црвено и пјевушити уз сопствену мелодију Лоркину пјесмицу, скакало је Аркадију у глави, као кенгур у Аустралији.
Након што се појавило зелено, прешао је улицу и нашао се пред локалом у којем се надао да ће пронаћи Ршумом. Пред самим улазом у кафану пресрео га је просјак:
„Бог ти помогао, сине, удијели старом деди за лебац, имам двоје унучади без родитеља.“, смрдио је на зној и алкохол држећи слике своје двоје унучади.
Аркадије није ништа имао против тога што је дедица смрдио на алкохол. Требало је некако преживјети, то се подразумијевало, али му је засметало зато што се деда служи просјачким клишејима који су толико пута поновљени на исти начин. Слике је вјероватно пронашао негдје на улици покрај контејнера или је био улични радник за парче залогаја код макроа.
Зашто неко не измисли нешто ново, дајте мало иновативности људи, досадни сте са истим фразама и форама. „Бог ће ово, Бог ће оно, даће вам, бла бла бла“. Бог да је хтио већ би многима помогао… Бог није у ријечима, Бог је у дјелима, у разуму схватања његовог присуства у нама самима, провукло се Аркадију кроз главу прије него се обратио деди:
„Деда, не вјерујем да имаш унуке. Да теби можда не треба новац за нешто друго, пиће рецимо?“
Није га уопште слушао шта му Аркадије говори, већ је само наставио:
„Хајде, удијели деди, Бог ће ти помоћи…“
„Деда, деда, Бог да је хтио било коме помоћи помогао би и теби па не би овако просио измишљајући некакве унуке.“
„Удијели, сине…“
Аркадије је тада одлучио да га високом интонацијом свога гласа пресјече:
„Сачекај ме овдје, сад ћу доћи, немој да одеш! Знам шта теби треба.Треба ти добра инфузија да те опорави.“
Ушао је унутра, пруживши неколико корака низ степенице и наравно, за шанком затекао Ршума како пије пиво. Пришао му је. Ршум је био обучен у сиво свечано одијело. Није носио кравату, имао је на ногама црне бљештеће ципеле. Аркадије се изненадио угледавши га, јер би обично био у фармеркама и џемперу у то доба дана.
„Здраво, пријатељу, јеси жив?“
„Оооо, Аркадије, ти си?“, Ршум устаде са столице и загрли га потапшавши му леђа.
„Нема те жива, ниси ме ваљда заборавио?“
„Ма има ме, нема ме, више ништа нисам сигуран, можда би било боље да ме нема ако ме има, причаћу ти. Само тренутак.“
У том се Аркадије обратио конобару који је прао чаше иза шанка добацивши му:
„Дај нам три пива, у три велике кригле, мени и пријатељу по једну, а једну износим вани и плаћам је.“
„Стиже“, одговорио је конобар бришући руке о крпу која му је висила на каишу његових фармерки. Ршум се нашао зачуђен:
„Човјече, гдје ћеш са тим трећим пивом?“
„Ма носим скитници. У ствари, онај тамо дедица“ – показивао је прстом – „много смрди на алкохол, нисам му ништа дао, рекао сам да сачека, обећао сам му инфузију…“ одговорио је Аркадије кренувши према вратима након што је конобар наточио прву криглу, добацивши:
„Враћам се за трен.“
„Луд си ти, пријатељу мој…“, добацио је Ршум отпивши потом остатак из своје ко зна које по реду кригле.
Изашавши ван затекао је дедицу како на исти начин као и њега обрађује старију културно и отмјетно обучену госпођу дамицу која је врпала по својој торби тражећи нешто. Опште је познато да су богати изузетно тешки на новчанику, али постојали су изузеци. Аркадије се упутио према њему држећи криглу пуну пива у руци.
Створивши се пред њим чудним погледом погледали су га и деда и старија госпођа. „Изволи, деда, јесам ли обећао да ћу се вратити?“, изговорио је оштро без намјере да увриједи деду скитницу пруживши му криглу изазивајући огорчење и бијес код старије даме. Дедица га је погледао својим ситним очима које су утонуле у очну дупљу његове мршаве и прљаве главице са дјечијим осмијехом и одушевљењем. Примао је криглу као да је узимао дијамант који не смије да падне на бетон да се не окрзне. Госпођа је гледала са погледом пуним згражавања.
„Хвала ти, дијете моје, Бог ће ти платити.“ изговарао је ове ријечи не скидајући очи са пјене која се ухватила по ободу кригле.
„Нема на чему, деда, само уживај.“ рекао је Аркадије срдачно и задовољоно потапшавши деду по прљавој јакни.
Госпођа није могла да суспрегне своје незадовољство па је морала прокоментарисати. Добацила је галамећи на Аркадија:
„Како вас није срамота, младићу, тако човјека понижавати и гурати га у биједу? Умјесто да му дате динар-два, да купи хљеб, ви му доносите пиво. Баш сте безобразни и нехумани! Ви ћете таквим примјерима одвести младе…“
„Госпођо, извињавам се, али ја вас не познајем. Нико вам није дао за право да вичете на мене, немам воље ни стрпљења да вас слушам. Прво, он је већ господин са дна и горе од овог не може. Друго, пиво сам донио њему, а не вама, јер сам му обећао. Обећања се испуњавају, а не задржавају на ријечима. Вјерујте да му је више драго што је добио хладно и свјеже пиво него да сте му дали један хљеб. Наш разговор је завршен“, бруталним ријечима Аркадије је откачио даму која је дедици ипак оставила нешто ситног новца у прљаве руке.
Повлачећи се према локалу још једном се знатижељно окренуо према дедици. Деда је са криглом у руци био неуморан просећи и даље…
Ушавши поново унутра посјео се покрај Ршума уз шанк:
„Хеј…“.
„Гледао сам тамо вани деду, тебе и сређену госпођу, познајете се?“, скоро упетљавајући језиком упита Ршум. Већ је поприлично био опијен.
„Ма не познајем никога, госпођа се случајно затекла ту док сам просјаку давао пиво. Нека човјек пије, како преживљава и живи ништа друго му и не преостаје осим да пије и тјеши самог себе да ће бити боље. Богати то не разумију. Они пију само из објести, да појачају примитивне нагоне…“, одговори Аркадије.
„Хумано од тебе, заиста, треба помоћи људима, па ако је то да платиш некоме пиво јер је на дну, севап је.
„Хоћу и ја да платим том деди пиво. Гдје је деда? Конобару, наточи пиво оном деди вани и однеси му криглу, ја плаћам.“
Конобар се одмах дохватио посла, изашао вани, али се вратио са криглом. „Нема никаквог деде вани.“, добацио је Ршуму одлажући криглу на ивицу шанка.
„Нема везе, доћи ће, можда сутра, прекосутра, има да му даш ово пиво када га видиш, платићу га сада. Питаћу дедицу јеси ли му дао пиво. Договорено?“
„У реду је, друже“, конобар је одговорио смјешкајући се.
Супротно од шанка, на другој страни локала, према издигнутом дијелу који би се могао назвати стејџом, спремала се тонска проба младог и непознатог унергроунд бенда. Бубњар је сједио на столици и ударао добош и тимпане док га је тонац подешавао на миксети. Три дугокоса момка су стајала у углу држећи гитаре штимајући жице, чекајући своје монтирање и подешавање звука. Са њихових лица је допирао страх пред наступ што се могло видјети у очима из којих су сијале раширене зјенице. Били су неискусни, зелени, али и евидентно добро урађени некаквом хемијом.
„Човјече, погледај се како изгледаш, чему такав досадни стајлинг?“, упитао га је Аркадије одмјеривши га од главе до пете.
Ршум обори поглед према доље сједећи на шанк столици, одговоривши:
„Изгледам заиста као пуноглавац. Смијешни пуноглавски љигавац са дугачким репом.“. Тада се насмијао и куцнуо у Аркадијеву криглу, додавши:
„Живио брате! Одјећа није битна, важна је суштина. У нашем одјељењу у Општини колега је постао отац, јуче нам је обећао да ће нас водити на ручак поводом тога, па сам се из куртоазије овако обукао. Не постаје човјек отац сваки дан, њему то много значи па нисам хтио да га не испоштујем кроз овај досадни шаблон који њему много значи.“
„Живио! Вјероватно бих и ја исто урадио, али само ако је добар човјек. Мада су добри људи испарили као вода из дубоког претис лонца.“
„Ма Владимир је ок лик, прави породични човек, нема креативне амбиције, не одваја се од жене, а ни она од њега. Познајем их обоје. За данашње вријеме гдје пламте бакље раскола, блуда и превара могу слободно рећи да има нетипично добру и пожрвовану жену. Још је лијепа и згодна. Воли га, дефинитивно. Некако пашу једно уз друго.“
Аркадију се у том тренутку указаше успорени филмови са унакаженим лицем његове „покојне“ дјевојке за коју више није знао ни гдје је ни с ким је, шта ради, гдје ради и коме ради. Више није било никаквих осјећаја, али се просто сјећао.
„И моја покојна је била лијепа и згодна. Мислио сам исто о њој као ти о колегиној жени. Али нису сви људи исти, можда су само преслични. Нека им је са срећом, вјероватно се заслужују.“, додаде Аркадије нагнувши криглу пива попивши је до пола.
„Извини што те подсјећам…“ слегнувши раменима Ршум се покушао екскулпирати.
„Ма пусти, она је дубоко закопана у прошлост, негдје у магли заборава. Појели су је давно временски црви, вјеруј ми.“, убједљиво је одговорио Аркадије.
„Него, човјече, причај ми шта има новога код тебе. Нисмо се видјели скоро од нове године, зар не? Пишеш ли?“ радознало већ савијених очију према доле од пива, личећи помало на Кинеза, Ршум се окренуо према Аркадију спремајући се да чује одговор.
„Не знам одакле да почнем, имао бих ти толико тога причати, али ме страшно замара понављање.“, са изузетном тежином у говору изговорио је ове ријечи Аркадије.
„Па нећеш ваљда пријатељу заташкавати ствари? Знамо се од факса, ти о мени знаш све као и ја о теби. Чему претварање?“
Како је дуга и усамљена ноћ била пред њима и како је сва атмосфера у кафићу била поприлично узаврела да се није могло тек тако отићи кући, јер их је тамо обојицу чекала само бука тишине, Аркадије се дохватио пива и почео причу. Све од почетка, како је сам себи извојевао отказ, како је био на бироу, како ће сутра ићи на разговор за посао ноћног чувара…
У том дијелу га је прекинуо Ршум гледајући га са запрепаштењем, са изразом лица које не вјерује.
„Ти се шалиш, реци ми молим те да се шалиш. Мјесто ноћног чувара? Па да ли су теби све на броју? Човјече, ти имаш факултет, можеш да радиш било гдје.“, скоро хистеришући Ршум се обраћао Аркадију ударајући га лијевом руком по десном рамену.
„Не шалим се, када су озбиљне ствари у питању, ја се не шалим. Кад ниси богат, посао је озбиљна ствар. Да, сутра ћу ићи на разговор за посао ноћног чувара, шта је ту нејасно?“, отпио је добар гутљај пива погледавши оштро очима у Ршума.
„Па ти си потпунно пролупао. Шта ће теби посао ноћног чувара? Не разумијем те? Ти немаш новца да можеш радити шта хоћеш тек онако из забаве. Како ћеш да преживиш у оволиком граду?“